Najpoznatiji skandinavski pisac današnjice Ju Nesbe boravio je u Beogradu povodom promocije svog novog romana „Minesota“. Za „Vreme" je govorio kako je greškom ušao u pogrešan voz i stigao u Beograd, na kojoj bi strani bio njegov junak Hari Hule tokom studentskih protesta u Srbiji, i mnogim drugim stvarima
Najčitaniji savremeni skandinavski pisac Ju Nesbe bio je prethodnih dana u Beogradu kao gost „Trilerfesta“, u okviru kog je promovisao svoj najnoviji roman „Minesota“ u izdanju Lagune.
Norveški pisac, novinar, muzičar i bivši finansijski analitičar, najpoznatiji je publici širom sveta po serijalu kriminalističkih romana o detektivu Hariju Huleu (Harry Hole). Smatra se jednim od najistaknutijih savremenih nordijskih autora. Njegove knjige su prevedene na više od 50 jezika i sa prodatih 60 miliona primeraka svrstava se među najprodavanije i najuticajnije autore kriminalističke fikcije u savremenoj svetskoj književnosti.
U romanu „Minesota“ pisac se seli iz hladnog Osla u jednako hladan, ali moralno mnogo mutniji Mineapolis. Ovaj tvrdi, surovi roman može se čitati samostalno i ne pripada serijalu o Hariju Huleu, ali ne ostavlja nimalo sumnje da je autor ostao veran svom prepoznatljivom stilu.
Tim povodom je čuveni pisac govorio za portal „Vremena“ i objasnio da je Minesota bila inspiracija za istoimeni roman i da pripoveda priču o društvenim nemirima, rasizmu i političkoj situaciji u Sjedinjenim Američkim Državama.
On Minesotu doživljava kao srce konzervativne Amerike, upravo zbog duboko ukorenjene skandinavske zajednice koja je tamo prisutna već generacijama.
Objasnio je da mnogo potomaka skandinavskih doseljenika živi u tom delu SAD, a da je sama Amerika imala snažan uticaj na njegovo detinjstvo.
Dolazak u Beograd u pogrešnom vozu
Dobro poznaje i situaciju u zemljama bivše Jugoslavije. Uostalom, u jednom od romana iz serijala o Hariju Huleu pojavljuje se lik hrvatskog ratnog vojnog veterana koji je opterećen ratnim nasleđem. Otkriva da je u našu zemlju došao prvi put još kao tinejdžer – i to greškom.
„Verovatno sam više upoznat sa situacijom na ovim prostorima nego prosečan čitalac u drugom delu sveta. Prvi put sam došao u Jugoslaviju sa sedamnaest godina i tada sam se zaljubio u ovu zemlju. Zanimljivo, zapravo sam greškom završio u Beogradu — putovao sam za Grčku, ali sam ušao u pogrešan voz. Prijatelj i ja smo se zatekli ovde i onda smo putovali dalje kroz Srbiju, i duž jadranske obale, tada još uvek jedne zemlje. Kasnije sam se vraćao više puta“, kaže Nesbe za „Vreme“.
Dolazio je i krajem devedesetih kod nas.
„Bio sam ovde i tokom NATO bombardovanja. Pokušavao sam da dođem do Srbije jer sam bio pozvan, a uslov je bio da moj bend održi koncert na stadionu u Beogradu. Takođe sam tada radio na knjizi o ratu, ali više kao dokumentarista – intervjuisali smo mlade ljude, uključujući grupu Srba koja je izbegla u Budimpeštu. Proveli smo dosta vremena i u Sarajevu. Dakle, da – upoznat sam sa kompletnom situacijom, i to prilično lično“.
„Najveća norveška trauma je osećaj stida“
Na pitanje u kojoj meri istorijske traume, poput velikih ratova i dalje oblikuju sadašnjicu u mnogim zemljama, pa i u Norveškoj, odgovara:
„Ljudi koji su učestvovali u ratu su sada veoma stari ili su preminuli, ali posledice ostaju. Ako uporedimo situaciju u Norveškoj i ovde, razlike su velike. Norveška je tokom Drugog svetskog rata bila relativno mirna. Pokret otpora bio je srednjeg intenziteta – ni slab kao u Danskoj, ni snažan kao u Srbiji i Hrvatskoj. U tom smislu, mislim da ovde postoji više lične traume. Ipak, i mi imamo svoje rane. Mnogi mornari su izgubili živote kada su ih nemačke podmornice torpedovale. Ali možda je najveća norveška trauma osećaj stida. Oslo je okupiran gotovo bez otpora — Nemci su ušli sa muzičkim instrumentima umesto oružja i niko nije pokušao da ih zaustavi. Ljudi su jednostavno prihvatili da su nadmoćni. Više od 90 odsto Norvežana je ili sarađivalo sa okupatorom ili se pravilo da ništa ne vidi – i to je nešto sa čim i danas živimo“.
„Tokom bombardovanja sam bio stranac u Srbiji, sada sam još veći“
Milioni njegovih čitalaca se često prepoznaju u njegovom najpoznatijem junaku Hariju Huleu. Nesbe smatra da je to zbog toga što se mnogi identifikuju s njegovom borbom da živi u skladu sa sopstvenim moralnim načelima.
„Hari često moralno podbacuje. Gledate se u ogledalu i shvatite da više niste junak svog sopstvenog filma. Počinjemo da tražimo izgovore za sopstvene greške. Nije reč o religijskom grehu, već o izdaji sopstvenih vrednosti. A ipak, svakog jutra morate ustati i pokušati ponovo. To je Harijeva suština, on to radi stalno, pokušava ponovo – i upravo je to glavni razlog što ga ljudi razumeju“, ocenjuje proslavljeni pisac.
Upoznat je sa masovnim studentskim protestima u Srbiji. Pitamo ga: Kako bi se njegov junak Hari postavio u ovakvoj situaciji? Da li bi bio uz policiju ili uz studente?
„Tokom NATO bombardovanja sam boravio ovde i pokušavao da razumem šta se dešava. I tada sam bio stranac, sada sam još veći. Mislim da Hari ne bi odmah zauzeo stranu. On bi prvo seo i informisao se. Imao bi stav, i trudio bi se da ga temelji na činjenicama. Ja imam lično mišljenje, ali ono se zasniva na premalo informacija da bih ga javno izrekao. Ipak, verujem da ga možete naslutiti“.
On je istakao da ga Beograd dočekuje sa posebnom toplinom i da se raduje svakom dolasku u Srbiju. Otkrio je i da radi na novom romanu u kome je glavni lik Hari Hule, kao i da je u toku snimanje serijala o ovom junaku za „Netflix“.
O tome koliko je Ju Nesbe popularan u našoj zemlji govori podatak da je na susret sa norveškim piscem u Domu omladine došlo oko 1.500 ljudi, u okviru „Beogradskog triler festa2 (Belgrade Thrillerfest) koji se ove godine po prvi put održava u Srbiji. Mnogi od njih su strpljivo čekali u redu kako bi dobili potpis na svom primerku knjige čuvenog pisca.
O Beogradskom „Triler festu2 možete čitati u posebnom članku. Među pobednicima za najbolje romane na ovom festivalu u žanru trilera su i autori „Vremena“ Sonja Ćirić i Đorđe Bajić.
Batinaši su na očigled policije iscepali fotografije koje su nastajale devet meseci tokom protesta u Vojvodini. Demokratska stranka u tome vidi jasan znak nemoći države pred istinom koju te fotografije nose
Četiri igrana dugometražna, jedan dokumentarni, dva kratka igrana i jedan studentski film iz Srbije takmičiće se na renomiranom Sarajevo film festivalu
Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj banji omalovažava struku: ljudi koji ga kreiraju su iz drugih profesija, jedan od sponzora je producent šest filmova koji su odabrani za Glavni program, a za maskotu je izabran robot koji je scenarista AI – smatra predsednik Udruženja filmskih scenarista Srbije
Moto Nišvil džez teatarskog festivala glasi „Igrati ili ne igrati” jer zaista živimo tu dualnost koju živi Hamlet i koja asocira na „biti ili ne biti”, kaže za „Vreme” Maja Mitić, umetnička direktorka i selektorka festivala
Ko zapravo politizuje Festival scenarija u Vrnjačkoj banji i da li je Srpska napredna stranka napravila festival za sebe i svoju kulturu
Može li Vučić nešto da učini za Dodika? Naravno. Može da ga pomiluje. Ali ne u pravnom smislu, već u onom ljudskom – po kosi i obrazu
Srbija srlja u građanske sukobe na jesen kada se oni koji su otišli na odmor vrate orni i poletni da se više ne povlače pred golom silom koja brani bezakonje
Ako je ovo još jedan Vučićev igrokaz neće se dogoditi ništa. Ukoliko je delovanje Tužilaštva za organizovani kriminal zaista primena zakona, onda su hapšenja zbog korupcije u slučaju pada nadstrešnice udarac u kičmu režima koji počiva na bezakonju
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
