U svetu nema mnogo bendova koji se ameboidnom/prvobitnom deobom rastave u dve grupe istog naziva pa uporedo traju godinama; na Balkanu posle preklane druge Jugoslavije i bez autorskog pravosuđa, čudo ih nije više. No od Bitlsa do Idola, češći je slučaj da se rasparaju po (ko)autorskom šavu, kao i Zabranjena pušenja (dalje: ZP) pevača/šoumena Nenada Jankovića/Neleta Karajlića, odnosno ritam-gitariste Davora Sučića Sule/Seje Seksona, koji su saradnju razvrgnuli početkom 1992. pred rat u BiH. Karajlić i deo svirača potom su izronili u Beogradu, utočištu mnogih Umetnika/umetaka, a Sula je sa šačicom prekaljenih saradnika uspostavio karijeru na osovini Ljubljana–Zagreb. U nastavku svojih života virtuelne Sarajlije, kao i toliki drugi, i to obe frakcije svoje prve albume objavile su gotovo istovremeno. Zapadna je šetnju po zemljama/izdavačima bivše Juge započela odličnim Fildžan viška (1997; u Srbiji, A Records), a istočna nikad nije dobacila ni blizu takvih kvaliteta.
Posle vrlo dobrog Agent tajne sile (1999) Seksonovu ekipu napustili su ideolog/mitolog Novog primitivizma Elvis Dž. Kurtović (u mirnije spisateljske vode) i pevač Marin Gradac. Solidno koncertiranje zapadnog ZP-a ovamo je retko odjekivalo, ponekad zbog incidenata, pa je godinama izgledalo da „slavu“ tog imena pronosi samo Karajlićeva čerga No Smoking Orchestra, unza-unza. No, pošto je diskograf Active Time u Beogradu objavio drugi i treći (Bog vozi Mercedes, 2002) studijski album Zapadnih, došlo je najzad vreme i za njihovo prvo gostovanje s ove strane Drine. Vuk je u nas stranačka životinja, ulaznice za nastup ZP/Sarajevo koštale su po 500 din. i u Pogonu glavnogradskog Doma omladine skupilo se nekoliko stotina mlađih obožavalaca koji stadionskim žarom vole i posleratne numere.
Prirodnom podelom posla nekada Richards za Karajlićevog Jaggera, okoreli duhoborac Sejo malo je iznenadio manuvši se gitare live; kao glavni vokal slabiji je u studiju, uživo se izdašno oslanjajući na raspevanu publiku. Ali mnogo je važnije iznenađenje što mu kao autoru ne nedostaje Nele/tekstopisac, naprotiv, Sekson stoji kao majstor velikih pesama o malim ljudima – gotovo balaševićevski, osim što je energijom više štulićevski. A za podršku u dinamičnim tranzicionim jadikovkama, bliži nego Stublić s pratnjom, ima sekstet usviran jače od bilo kog ZP-a ikad. Ekipa izgleda kao napabirčena iz nekog pitkog postratovskog BiH-filma (Gori vatra, preporučujem) pre nego kao „Jugoslavija u malom“. Firme ZP propustile su članova ko Topićev Time, pa Seksona prate momci koji su radili u kasnim postavama zajedničkog Pušenja, Filma, sa Severinom… Uobičajenu, čvrstu rok-trojku (gitara/bas/bubnjevi) nadgrađuju perkusionista, violinista (ironija je često ozvučena kantrijem) i saksofonista, a potonja dvojica smenjuju se i na klavijaturama. Pridruživala se prateća pevačica Amila Glamočak, a karika dobre volje sa istočnim ZP-om bio je Seid mali Karajlić, koji je jedno od pripevavanja iskoristio za Bandiera Rossa.
Jezgrovita Seksonova konferansa („Svima nam fali d’jelova…“ pred Jugo 45) brzometno je vodila kroz njegov deo nasledstva: strasna Selena, Šeki… na službenom putu, epizode Pišonje & Žuge, Djevojčice kojima miriše koža i Nedjelja kada je otišao Hase, Stanje šoka i potresni Dok čekaš sabah sa šejtanom, dirljiva Posljednja oaza (u lošoj formi sam), grlati Dan Republike, zabrinuti Kanjon Drine, Ibro Dirka, ali i biseri posle račvanja ZP-a kao Halid umjesto Halida, Možeš imat’ moje tijelo. Prašteći rifovi i valjajući bugi nisu prestali ni u novijim Karabaja, Dino, Lijepa Alma, Bog vozi… (Šta još kome znači jedan obijeni raj). Kao u najboljim danima pre 20 godina, kad su ZP bili na vrhuncu sarajevskog Novog primitivizma/izmaku domaćeg Novog talasa, a pre estradne euforije oko Top liste nadrealista.
Svaka od tih tačaka mogla je biti efektan završetak, ali nije čak ni neopterećena, spržena verzija Dugmetove … kad ljubi Bosanac. U početnoj nedelji mostarske izložbe o novom Starom mostu (u Muzeju istorije Jugoslavije), bilo je to s bisevima gotovo tri sata zdravog, vrućeg i britkog rokenrola, kalibra većih klubova, ali svakako nadmoćnog Kustinim klo(v)novima koji odavno nisu ni RnR-cirkus.
Johnny Cash nije umro uzalud, makar samo zato jer su neki dripci usred Balkana napravili Zenica blues. Ipak, kad je ovo Pušenje tu pesmu započelo doslednim klapskim/akapela aranžmanom, primilo ju je delimično negodovanje prisutnih. Znači, poratni granični prelaz između Srbije i Bosne zapravo još nije npr. Rača, nego Srebrenica. Širokogruda lokalna filozofija Fildžan viška – kod razvijenijih, estetika Za odsutne prijatelje – u Balkanaca na prelomu milenijuma izgubila je smisao; mi smo svoje sami rasterali.
Ali, govorimo o ljudima, ličnostima. Ne mora se biti ili Boss il’ hadžija, ne dramite. Za čoveka je sasvim dovoljno i da u životu postane Sejo Sexon.
