„Novinarski ulaz? Vidiš onaj put kroz šumicu, uzbrdo? Tu prođeš, pa ti oni gore overe propusnicu, pa siđeš dole na stadion“, uputio nas je milicajac. Dok smo se klizali po blatu, neko iz društva je dobacio: „Kao pre 30 godina, na radnim akcijama…“
Tačno u devet i deset sa zvučnika je zagrmeo orguljaški uvod u Kad bi bio Bijelo dugme. Snimak iz 1974. godine, sa istoimenog albuma, kao muzička potpora efektno montiranog filma (Bojan Hadžihalilović, nekadašnji član dizajnerskog tima Trio, stari Dugmetov saradnik) koji se projektuje sa obe strane scene. „Da se malo vratimo u to vrijeme“ (Bregović), pred očima se ređaju poznate slike: Alija Sirotanović na desetodinarki, Ivo Andrić u Stokholmu, Prajin koš u Manili, Škija u Minhenu (najveći aplauz!), pioniri, Tito i Jovanka, slet i štafeta, Vučko, Trebević i Jure Franko, prvi YU hipici, igranke u Slogi, Goran Bregović i Željko Bebek u zvoncarama… filovano slikama Mladena Vojičića Tife, od detinjstva do Dugmeta i dalje.
Dva sata ranije, u Holidej inu je mirno – kao da koncerta nema. Bebek i Milić Vukašinović povremeno prođu pored bara, tim oko Rake Marića opušteno ispija kafu, trubači su jedini već u narodnim nošnjama. Dušan Vesić mi daje spisak pesama: „Đurđevdan je danas otpao. Neće da rizikuju…“ Još dva sata ranije, gazim po potocima vode u ulici Maršala Tita. „Eh, kad bih ja sad imao takvu kabanicu!“, dobacuje tip ispod trema koji čuva i „vječnu vatru“. Kasnije, u tramvaju, dve starije dame komentarišu pokisle klince na ulicama: „Ma vidi ih, molim te, potpuno su blesavi. E ne bih išla po ovoj kiši sve da mi plate – ja sam to gledala kad se ova djeca nisu ni rodila!“
„Lažeš zlato, lažeš dušo, lažeš vještice“, reći će Tifa. Film se zaista vratio 30 godina unazad. Sada su ona deca ovi roditelji, a na koncert idu neka druga deca. Koševo je puno. Ulaznice su planule za jedan dan, kao i u Zagrebu. Ozvuku radi Braca Radović, nekad neprikosnoven u ovakvim prilikama. Danas nije na visini zadatka. Balansi su OK, boje su čiste, ali je slabo – kao da ga niko nije podsetio na P.S. sa prvog albuma Dugmeta „Preporučujemo glasnije slušanje“. Na tribini suprotno od benda jedva da se stiče doživljaj rokenrol koncerta.
Program čine 33 pesme, među kojima 13 balada. Sa tri pevača koje treba „dovoljno“ predstaviti, Bregović je odustao od namere da sastavi program od „tačno dva sata – mi smo već matori da sviramo duže“. U „glavnom delu“ raspodela je: Bebek – 12 pesama, Tifa i Alen Islamović po sedam. Na taj način, Tifa je, praktično, dobio priliku da otpeva ceo svoj album (osim Hej, Slaveni“ i Pediculis Pubis – na bis će ići Lipe cvatu), Alenu je pripalo 50 odsto pesama sa Pljuni i zapjevaj, moja Jugoslavijo i Ćiribiribele, a Bebek je imao najteži zadatak da probere svoje omiljene pesme – izostale su Bitanga i princeza, Odlazim i Ne gledaj me tako…, na primer.
Neočekivano, bend je odustao od savremenih pomagala za švercovanje na sceni. Nema matrica, lupova i semplova – Vlada Pravdić ne silazi sa Hammonda B3, Laza Ristovski će se pojaviti tek u drugom bloku (sa Alenom), ali će na sceni statirati. U ovakvim okolnostima, najveća odgovornost je, naravno, na ritam sekciji – Zoran Redžić i Mića, pa, kasnije, Redžić i Điđi besprekorno obavljaju ovaj zadatak. Ali, problem će se javiti tamo gde ga niko nije očekivao – Bregović! Već na petoj pesmi (Da te bogdo ne volim) vođa benda se jedva sastavlja sa harmonijama, a onda ne uspeva da nabode tonove kojima gitara treba da filuje Tifu. Prilazi Željko Savić, koji je „dublirao“ Bregu na probama, „šapuće mu tiho na uvo“ akorde i peva temu. Do kraja koncerta, gitarista je crven od stida, obazriv, nervozan (stalno viče Vladi: „ajde, pusti, ne čekaj, idemo dalje“ i pogledom traži čas kolege u bekstejdžu, čas Savića), ali, ipak, sigurniji, kako koncert ide ka kraju. Kasnije će juriti prave akorde i za Loše vino i omanuti fažolet na kraju Tajne veze, ali… bilo je to zaista simpatično gledati. Mogao je da odradi nekoliko koncerata u manjim prostorima, kao što je pre nekoliko godina u vršačkom Milenijumu oprobavao Orkestar za svadbe i sahrane. Mogao je da uposli Savića da svira ritam gitaru, pa da samo povremeno pipne po koji ton – na stadionu se to ne primeti – a ipak je odlučio da pokuša da odsvira sam, kao nekad. Do Hipodroma će to doći na svoje mesto…
Po jedan film uveo je na scenu i Alena i Bebeka. Sva trojica pevača su bili bolji nego što se očekivalo, a, više nego ranije, bili smo u prilici da uporedimo njihove interpretatorske vrline i posebnosti. Tifa je melanholičan, skoro kabaretski u izvođenju, prikladniji za neki zadimljeni klupski prostor nego za stadionski koncert. Njegova pesma je teška, a reči se valjaju sporo, dok se sasvim ne otopi njihov opor ukus. Alen je dugogodišnjim prisustvom na hrvatskoj estradi stekao novi kvalitet – stav. Na sceni je zvezda, koja zna šta će sa glasom (plus više ne falšira!), rukama i nogama, i koja je naučila da kontroliše emocije i vodi publiku, odnosno dominira bendom oko sebe. Kada Bebek pusti glas u refrenu Selme, jasno se čuje koliko je živeo za taj trenutak – u prvom obraćanju publici će to i priznati. U njegovim pesmama su godine bratstva i detinjstva, veselje i nostalgija, kondenzovano iskustvo šezdesetogodišnjaka koji je doživeo i razumeo pesme koje je jednom pevao. Sve će to, mila moja, prekriti ruzmarin, snjegovi i šaš i, možda još više, Sanjao sam noćas da te nemam (na kraju glavnog dela koncerta) predstavljaju konačni trijumf koncepta orkestriranja Dugmeta. Simfonijski orkestar je (sada, uz sve iskustvo koje je Bregović stekao poslednjih godina) „legao“, za razliku od turneje „Bitange i princeze“, kada su se nemoćno uklapali u rokersku opuštenost. Klapa „Nostalgija“ i dve Bugarke su stigli na prirodno mesto, umesto Lazinih elektronskih horova.
Posle neuobičajeno duge pauze – u kojoj publika nije tražila bis, valjda zato što nije blesava da se dere kad je jasno da će se bend vratiti (svi su mogli da vide četiri barske stolice u frontu bine, za Bregu i pevače) – dobili smo Milicija trenira strogoću (svi po jednu strofu), Evo, zakleću se, Ružicu i Tajnu vezu, u akustičnoj varijanti. Dobili smo i Bregovićevo – dobro pogođeno – „ako vas neko pita gde ste večeras bili, recite im da smo svi bili na Koševu, gde smo pjevali neke stare pjesme“.
Na drugi bis ih je već – pošteno glasno – izvukla publika, i do kraja će se u vazduhu održati navijački duh. Bebek peva Bosanca, Tifa Lipe cvatu, a onda Bregović trubačima komanduje Đurđevdan. Strah od incidenta je, naravno, bio izlišan – celo Koševo peva, glasnije nego ranije… Uz Hajdemo u planine (Bregović: „evo još nešto naše, bosansko„), sa trubačima na mestu Lazinog PPG-a, Bijelo dugme se, u ponoć i dvadeset, pozdravlja sa publikom.
Koncerti Bijelog dugmeta JESU romantični flashback. Glavni junaci JESU osedeli, izgubili brzinu u prstima i malo zaboravili sopstvene pesme. Politika JESTE nezdravo opteretila njihove koncerte zato što nikom nije svejedno kada oseća da prestaje da bude „Glavni junak jedne knjige“ – to je Bregović davno apsolvirao. Ali, količina pozitivne atmosfere koju nude, optimizma, znoja i strasti, pruža uzbuđenje – da se opet pozovem na Bregovićev („jebo Aliju!“) intervju „Danima“ – da „niko neće to da propusti“. Na kraju se ipak svede na to. A, da li nas je opet – lakše nego ikad ranije! – prevario? Nije me briga.
