Apsolutni pobednik upravo završenog petnaestog beogradskog festivala autorskog filma (ove godine održan od 25. novembra do 2. decembra) i osvajač nagrade „Aleksandar Saša Petrović“ za najbolji film festivala, hrvatsko ostvarenje Crnci, koje zajednički potpisuju Zvonimir Jurić i Goran Dević, preispituje jednu od neuralgičnih tačaka poslednjih balkanskih ratova. Veoma slično skorašnjem srpskom ostvarenju Obični ljudi Vladimira Perišića, s kojim deli neobično mnogo podudarnosti, a njihov istovremeni izlazak pred festivalsku publiku sigurno nije najsrećnija okolnost. Na tragu dva možda ponajbolja hrvatska filma o ratu devedesetih, Brešanovim Svjedocima i ostvarenju Živi i mrtvi Kristijana Milića, po sveprisutnom osećaju klaustrofobije i nepisanom kodu zavereničkog zaveta ćutanja Crnci su bliski prvom, a sa drugim ga tematski vežu hermetična zatvorenost izolovane grupe ratnika, njihova nevoljna upućenost jednih na druge i introspektivne analize sve do finalne tragedije. Crnci su, to je svakom iole upoznatom u postojeći kontekst veoma dobro poznato, ekranizacija poznatog slučaja „garaža“ u neimenovanom ali prepoznatljivom hrvatskom gradu, potkraj ratne 1991. godine. Osim nekoliko znakovitih detalja, koji su sasvim dovoljni da gledalac verifikuje svoje pretpostavke u vezi sa činjeničnim stanjem, film opravdano ne eksplicira sam čin egzekucije niti svu onu podzemnu famu u vezi s tim koja će ubrzo nastati, za razliku od npr. Običnih ljudi, s kojim će najčešće biti poređen. Oni koje to zanima, a to su uglavnom isti oni kojima jedino nešto vredi govoriti, o tome već poodavno sve znaju. Film je, dakle, kamerna minimalistička studija karaktera, i van toga, potpuno u skladu sa devizom „manje je više“, nastoji da eliminiše svaki suvišni, spoljni element. Međutim, nasuprot pominjanom Perišićevom prvencu, u tome ne ide do kraja – autori jasno kroz primer onoga što veoma dobro poznaju nastoje da oslikaju univerzalnu, svevremenu suštinsku tragiku (ratnog) zločina (ovde se, zaboga, glavni protagonista, ipak, ne zove Džoni!) što je ona stavka na kojoj je neodrživa preterana formalnost Običnih ljudi. Nelinearni pripovedni tok sastavljen je od tri storije različite dužine: najznatniji deo filma odlazi na srednju, prethodeću, u kojoj se podrobno upoznajemo s nekolicinom pripadnika (para)vojne formacije „Crnci“ i njihovim, izuzetno dobro zahvaćenim psihološkim profilom; hronološki red se nastavlja u uvodnoj sceni međusobnog masakra; dok se naposletku poslednja deonica filma vremenski naslanja na ovu prvu. Teško se može oteti utisku da uspehu filma presudno doprinosi maestralna rola Ive Gregurevića u retko uspeloj interpretaciji nadaleko poznatog živopisnog lokalnog kabadahije, trenutno u izbegavanju zatvorske kazne – hrabro, nego kako – zagubljenog u bespućima svoje hercegovačke prapostojbine. Do kraja filma zapravo neće postati jasno da li je on uistinu odgovoran za kosture iz ormara za koje je pravosnažno osuđen, u Crncima osim poneke diskretne aluzije i blagog nagoveštaja nećete pronaći ni traga nekakvom istraživačkom novinarstvu, odnosno kriminalističkom pitanju svih pitanja – who done it. Što je odluka ne može biti bolja: umetničkom delu nije (prevashodno) zadatak da opisuje događaje, nego da uverljivo dočara atmosferu u kojoj su ti i takvi događaji bili mogući! Kakvu bi to korist uostalom moglo doneti leta gospodnjeg 2009?! Na silnu žalost svih onih za to uvek i rado spremnih računovođa iz dobre ili loše namere, kojima bi takav izlet u ambicioznu istorijsku publicistiku predstavljao još jednu kolosalnu priliku za prebrajanje, sumiranje, deljenje, oduzimanje, prisvajanje, odricanje i još jedno ubijanje žrtava. Zapravo se centralni litemotiv ovog filma pojavljuje neočekivano retko, u jednoj ili dve usputne epizode, što svakako izaziva rizik od promašivanja poente u postojeći domaći kontekst neupućenog a zainteresovanog stranog gledaoca. Prateći pripreme za predstojeću akciju paravojne grupe, koja će se za većinu njenih pripadnika ispostaviti kao poslednja, naročit psihološki odnos, mada iskazan mahom neverbalno – što je i inače odlika ovog filma – uspostavlja se između jedine dve osobe koje su prikazane u zloglasnoj garaži, demoralisanog i reaktiviranog narkomana Franje i novajlije lažnog minera Barišića. Svakako ne slučajno, što će se potvrditi originalnom dramskom situacijom pri fatalnom međusobnom ubistvu pripadnika bojne. Stvarajući od svakog pripadnika grupe precizno određen zaseban psihološki tip, Jurić i Dević nam kroz njihovu karakterizaciju uverljivo dočaravaju realnost trenutka u kojem su se zatekli. U pravom trenutku ubačeni kratki prikazi krvave garaže mnoge će podsetiti na i danas zastrašujuće prizore podrumske egzekucije ruske carske porodice od strane boljševičkih revolucionara. Sveprožimajući osećaj nelagode, tihe jeze i dubinske neugodnosti, onaj arhetipski strah i drhtanje jeste ono što preostaje nakon gledanja ovog filma, kojim će autori, sasvim namerno, dovesti svoje gledaoce u poziciju saučesnika. Toliko da će ovi sebi morati da postave pitanje gde su bili i šta su radili kada su se ovakve stvari događale, što je situacija neugodna i kojoj bi ovi nesumnjivo radije da nisu nazočili, nego je pak lagodno preskočili. Crnci su uspela, da ne kažemo humanistička celuloidna opomena/podsećanje na ovu i sve druge krvave garaže u kojima su mnogi bez svoje krivice morali da skončaju, svima nama koji smo na bilo koji način imali sreću da nakon njih preteknemo.
