Jeftine barabe u skupim odelima

Dobre krimi serije, to je nekada bilo „nešto američko“. Pa britansko. Pa skandinavsko. Ako ništa drugo – zapadnoevropsko. Kada je evropski istok u pitanju, možda je moglo da prođe i rusko (sećate li se „Brigade“?), jer je Rusija velika, opasna, mračna, ima nekog tamnog glamura i perverznog seksepila u tom koktelu mafije, tajkuna i političke policije, kako god okreneš. Sve je tu nekako ogromno, veće od života: velike pare, veliki kriminal, velika surovost, veliki ulozi, veliki dobici. Šta, međutim, s malim i zaturenim provincijama nekadašnjeg istočnog carstva?

Ima i tu, i te kako, potencijalno velikih priča, samo treba naći ljude koji će umeti da ih oblikuju; to zapravo znači: treba im dobra, moćna produkcija. Jesu li domaći igrači dovoljno finansijskim i drugim resursima potkoženi za nju? Ako jesu, do nas nisu doprli rezultati njihovog truda. Ali je zato moćni HBO preko svojih lokalnih branši počeo da pravi serije smeštene u istočnoevropski (post)tranzicioni ambijent, i to one koje su njegov prirodan proizvod, prilagođene parametrima globalne konzumacije onoliko koliko je to valjda nužno, i ni mrvu preko toga.

Rumunska serija Senke (Umbre) možda je najbolji, najreprezentativniji primer ovog trenda. U čemu je štos sa Senkama? U osnovnoj postavci, sve deluje sasvim dronjavo i antiglamurozno. Relu, glavni junak (igra ga odlični Serban „poker face“ Pavlu), bukureštanski je taksista koji u slobodno vreme „odrađuje posliće“ za lokalnog mafijaškog bosa, uglavnom uterivanje dugova i slično. Njegova familija (žena i dvoje dece) nemaju pojma čime se on „zapravo“ bavi, a ni mafiozi ne znaju da on uopšte ima familiju. Ili je tako barem na početku, u prvim epizodama; kasnije će se stvari jako, jako zakomplikovati… Milje je, dakle, prepoznatljivo balkanski, i ovdašnjem će gledaocu biti iritirajuće i razgaljujuće familijaran: to su ti ljudi, te zgrade, ulice, način odevanja, uređenja stanova, ponašanja u vožnji, u kafani… Sve kao da je u Beogradu, ili u Kuršumliji. Mafijaši su, opet, dakako surovi i opasni i beskrupulozni i nije se s njima nikako zezati, ali su istovremeno i nekako tugaljivo provincijalni: u osnovi, palanačka sirotinja (i nešto otpuštenih pasa čaušeskuovog režima) koja je našla način da se preko droge, prostitucije i srodnih zvizdarija nafatira nekih para, koje opet spiskava na onaj neutešno jadni način kako to neizlečiva sirotinja uvek i svugde radi. Njihov lokalni vođa zvani Kapetan – nekadašnji Čaušeskuov eksport-import diler – i nekoliko sumračnih likova oko njega stalno su negde na pola puta između toga da postanu zaista velika muda u svojoj branši, i totalne propasti, hapšenja ili izginuća. Ni oni koji stoje iznad njega nisu bolji, pre deluju kao groteskna nakupina glavoseka, isto negde na pola puta između niskosti i mraka vlastitih poriva i porekla, i nastojanja da postanu, možeš misliti, big business persone. Relu će se neko vreme mudro držati svog malog posla i srećno tezgariti za Kapetana bez da ga mnogo boli glava, ali jasno je da to ne može da traje predugo, jer će sve što može da krene naopako nužno i krenuti naopako, na ovaj ili onaj način. Familiju će upetljati u sve što nije hteo, moraće da se brine i za Kapetanovog naizgled sasvim sublesastog sina u kojem, pak, čuči velik, ali i opasan potencijal (a isti će se i spetljati s Reluovom ćerkom), na koncu će se zameriti svakom mogućem krilu mafije, a istovremeno i zakonu. Jesam li to spomenuo zakon? Njega, tj. njegovih predstavnika ovde gotovo da nema, osim u vidu korumpiranih kreatura, sve do pred kraj druge sezone (do sada je emitovana prva sezona od 8 epizoda, i druga od 6), kada se na horizontu pojavljuje potpuno sumanut policijski inspektor (ili tajni agent, ili šta je već, teško je to odrediti) koji će uzeti kao svoju životnu misiju razbucavanje ovog legla, pri tome koristeći metode koje nisu bitno drugačije od mafijaških – a bogme i u čistotu njegovih motiva, a možda i mentalnog zdravlja, takođe bi se moglo ozbiljno sumnjati. Verujem da će ovaj lik (igra ga neverovatni Laurentiu Banesku) tek u punoj meri zablistati u trećoj sezoni, koje će nesumnjivo biti.

Za razliku od s razlogom čuvene škole savremenog rumunskog filma, kreatoru Senki Bogdanu Miriki (Mirica) nije mnogo stalo do tzv. društveno-kritičkog fokusiranja, tj. Senke nipošto nisu moralizatorski društveni komentar lagano zaogrnut tanušnim žanrovskim plaštom. Naprotiv, Mirika često ističe svoju fasciniranost manje-više standardnom američkom TV produkcijom, što je apage za svakog iole pravovernog „dramskog umetnika“, ne? Megjutoa, Senke se drže daleko iznad bilo koje i bilo čije konfekcije ne samo zato što su zanatski vrhunski zamišljene, oblikovane i izvedene, nego i zato što su, iako na tome niko tu ne insistira niti od toga pravi nekakvu autorsku ideologiju, u potpunosti integrisane u ambijent iz kojeg dolaze. Evo, postavljam izazov: svako ko odgleda prvu epizodu i ne poželi da ide dalje, dobija od mene mali, pozlaćeni kip Nikolae Čaušeskua! Odakle mi kip? Pa, nemam ga, ali šta me briga, znam da ću dobiti opkladu.

Poljski serijal Pakt (dve sezone po šest epizoda) sa Senkama ima zajedničko tek to široko poreklo iz bivšeg Varšavskog pakta, i plesanje s obe strane zakona. No, Pakt je bitno glamurozniji, na neki način i pretenciozniji, umalo pa sterilniji; ovo potonje nije estetska niti vrednosna odrednica, nego je pre treba shvatiti bukvalno: ako je najprirodnije okruženje Senki svet zamazanih garaža, musavih predgrađa i sirotinje u vrtoglavoj tranziciji prema naprasnoj smrti od vrućeg metka poznatog i logičnog porekla, Pakt se mahom odvija u visokim krugovima varšavskih/poljskih elita, među vodećim političarima, krupnim biznis-zverkama, popovima, lopovima, obaveštajcima… i novinarima. Pjotr Grodecki (Marćin Doročinski) je pit bul od istraživačkog novinara, tip koji ne ispušta živo meso dok ga ne rastrgne, ili ako vam bolje zvuči, koji ne odustaje od negativaca dok ih ne raskrinka pred očima grada i sveta. Naravno, za to treba imati i odgovarajući ambijent, redakciju i urednike koji će stajati iza tebe… Tu su Grodecki i njegov patron i učitelj promenjive sreće, pa će zato i menjati redakcije, ali od svojih načela neće odustajati… Dosadašnje dve sezone sastoje se od dveju priča koje pratimo svaku kroz šest jednočasovnih epizoda, i koje su do te mere komplikovane i supermega high concept da neću ni pokušati da ih prepričavam na ovako malom prostoru; dovoljno je reći da će obe involvirati najviše poljske krugove moćnika (i žrtava) svih vrsta, a da će i Grodecki u obe biti na vrlo ozbiljnim ličnim, intimnim iskušenjima. Ova na trenutke možda i prenaglašena međusobna povezanost svakakvih najmračnijih tajni i laži u jedno morbidno klupko usred kojeg se Gorecki, sa svoje lude i tvrde glave, nekako uvek nađe, mogu gledaoca mestimično i da zamore ili da ga nateraju da kaže „e, sad ga baš preteraste“! A onda, baš nekako kada je ovaj gledalac završavao s Paktom, u Slovačkoj takoreći ritualno ubiju mladog istraživačkog novinara i njegovu verenicu, i Pakt ti najednom izgleda mnogo manje „prenabudženo“…

Ko je gledao sjajne hrvatske Novine (najesen će druga sezona), one mu mogu poslužiti kao neka daleka referenca, ali to treba, kažem, shvatiti sasvim uslovno. Ovde, u Paktu, ima nečega od „skandinavske“ pokvarenosti ispod uglađene glazure, što i nije čudno ako pogledamo imena nekih od kreatora serije. No, ono što gledaoca drži to je, a šta bi drugo, stara, dobra, potera Grodeckog za glamuroznim barabama u skupim odelima, koje ubrzo počnu, jakako, da jure njega sve dok mu glava opasno ne zapleše na tanjiru. I sve to u Varšavi XXI veka, za koju odviše olako zaboravljamo da je jedna od desetak istinskih evropskih prestonica. Svet tamošnje visoke politike predstavljen je sa svoje kriminalno-koruptivne strane, bez naglašenijeg „ideološkog angažmana“ ili nijansiranja na tu temu, pa zainteresovanom izvanpoljskom gledaocu utoliko izgleda i kao „poslednja Poljska pre Kačinjskog“. Da li će ubuduće ovakav Pakt biti moguć, to jest: može li Pakt ubuduće da bude kakav je bio do sada, ako već sama Poljska ne može? Zanimljiva pitanja, jedva čekam treću sezonu pa da svi budemo pametniji.