Jednočinka s viškom činova

Incident na granici je komad britanskog pisca Kirana Lina i premijera ovog komada na sceni Studio prvo je izvođenje jednog njegovog dela kod nas (prevodilac Vesna Radovanović). Kiran Lin se školovao kao glumac, pohađao je značajne programe za pisanje, a komad Incident na granici je izvođen u brojnim pozorištima u Velikoj Britaniji i u svetu.

U intervjuu objavljenom u programu predstave, pisac je naveo da je bio u Istočnoj Evropi kada su tamo nanovo iscrtavane granice nakon pada socijalizma. Navodno, ni jedan konkretan događaj ga nije podstakao da piše o ovoj temi. Komad je postavljen tako da je od ličnog iskustva važnije načelno pitanje šta su, u stvari, granice među ljudima i državama i koja je njihova svrha. Incident na granici počinje tako što se između ljubavnog para (Artur i Olivija) u parku umeša vojnik Graničar koji krep trakom povuče novu državnu granicu koja prolazi tako da razdvoji ljubavni par. Politička i pogranična situacija između dve novonastale države nije sasvim jasna, a to je za Graničara odlična prilika da, navodno strogo poštujući naređenja “odozgo”, razdvoji ljubavni par – može li ljubav i želja za ličnom slobodom da pobedi granicu?

Komad Incident na granici je inspirisan teatrom apsurda i crnom komedijom. On ispituje naš odnos prema autonomiji našeg unutrašnjeg i spoljnjeg sveta, postavlja pitanje zašto sledimo samoproklamovane autoritete iako vidimo da to što oni traže nema smisla. Lik Graničara (Vukašin Jovanović) primer je nesnađene i nekompetentne osobe koja se olako prihvata odgovornog posla samo zato da bi dobila na važnosti i manipulisala “običnim i poštenim građanima”. Pokušaj običnog, malog čoveka da kroz sistem ispravi očiglednu nepravdu ili besmislenu odluku je, za pisca, nemoguća misija. Ova situacija nam je, nažalost, svima dobro poznata i to je verovatno bio jedan od glavnih razloga da reditelj Stefan Gajić odluči da postavi ovaj komad. Apsurdna situacija koja se (in)direktno tiče publike i činjenica da se igra između likova vrti oko dramaturški proverenog zapleta (dvoje se vole, a treći im smeta) daje osnova za potencijalno odličnu jednočinku. Kažem jednočinku jer su i situacija, i mesto, i vreme apstraktni, a radnja je ograničena na tri lika i takođe je apstraktna. Odnosi i situacije se mogu varirati, ali ne i značajno razvijati jer ne postoji ništa konkretno što vezuje likove osim granice povučene krep trakom.

Marta Dogan je napravila scenografiju koja izgleda kao nekakav park za decu od velikih lego kocki. Scenografija je tako osmišljena da scenska događanja čini dodatno nerealističnim i nameće ideju da likovi nisu odrasli ljudi, već deca koja oponašaju odrasle. S druge strane, rasklopiva scenografija omogućava reditelju i glumcima da dodatno razigraju mizanscen. Kostimi Olivije i Artura (kostimograf Biljana Grgur) deluju obično jer su oni “obični ljudi”, a Graničar je, u odnosu na njih, neobičan čudak. Na taj način je i samim kostimom postavljena jasna razlika između ljubavnog para i Graničara. Kostimi Olivije (Mina Obradović) i Artura (Dragan Petrović) značenjski idu uz ideju o običnim ljudima, ali, nažalost, ne pomažu mnogo glumcima. Oni ipak moraju da stvore likove kojima ćemo poverovati na sceni i čija radnja će nam držati pažnju. Reditelj i glumci su i ranije sarađivali i stvorili jasne odnose među likovima i ljudski uverljivu početnu situaciju. Olivija Mine Obradović voli svog dečka, bori se da bude sa njim, aktivna je i predstavnik je svih onih koji su uvereni da svoj život treba da uzmu u svoje ruke i da je za svaki problem moguće naći rešenje ako se dovoljno potrudiš. Ona ima žustre kretnje i nastupa odlučno čak i onda kada nije sasvim sigurna šta tačno treba da uradi. Nasuprot njoj, njen dečko Artur Dragana Petrovića deluje opušteno, smireno, čak i nezainteresovano za društvena i politička pitanja. Artur je predstavnik svih onih koji ne bi da se mešaju u politiku ako baš ne moraju, a kada dođe stani-pani situacija, oni se “brane” ironijom koja ih u sopstvenim očima čini superiornim u odnosu na situaciju. Vukašin Jovanović igra Graničara kao tipa koji, s jedne strane, želi da ima vlast i da odaje utisak objektivnog i nepristrasnog, ali s druge strane, veoma mu se sviđa devojka – on je istovremeno i odrasla osoba i zaigrano dete. Sa njim nikada niste načisto kada se on samo pravi da je glup, a kada stvarno nešto ne razume, kao što ne znate da li će stvarno da puca ili ipak neće. Tako se na početku predstave stvara napetost između likova koja se sastoji u tome da ne samo što su mladić i devojka suprotstavljeni Graničaru, već su i Graničar i Artur suprotstavljeni Oliviji budući da deluju infantilno u odnosu na nju – kao da se i njih dvojica pomalo igraju njenim živcima.

Zahvaljujući tome, predstava nam od početka drži pažnju i mi sa brigom i neizvesnošću pratimo metaforičnu priču o ljubavnom paru koji je razdvojila besmislena granica i blesavi Graničar. Problem je što nakon nekog vremena odnosi među likovima počinju da tapkaju u mestu. Sve što smo mogli da saznamo o njihovim odnosima saznali smo negde do polovine predstave. Krivica nije do glumaca već do komada i jedino što je reditelj mogao da uradi je da svede komad na meru njegove realne dramske potencije, a to je odlična jednočinka.