Jasminka Petrović: U traganju za boljom školom

„Nikoli je stvarno dosta škole. Dosadno mu je na časovima, ne može da se koncentriše, mora da ustaje rano, učiteljica ga stalno opominje… Svega mu je preko glave i zato smesta kreće u potragu za boljom školom“, piše na zadnjoj strani korice nedavno objavljene knjige Jasminke Petrović „Hoću u školu“ u izdanju „Odiseje“.

Piše i da je namenjena uzrastu 8 plus, ali je vrlo uputno da je pročitaju oni mnogo stariji, oni koji odlučuju šta i kako će nam deca učiti u školi, ne bi li saznali šta im Nikola priča, poslušali ga, i primenili u stvarnosti. „Hoću u školu“ je naravoučenije o kome bi trebalo da razmisle oni u ovdašnjem obrazovnom sistemu.

Lik Nikole se prvi put pojavio u knjizi Hoću kući 2016. godine, takođe u izdanju „Odiseje“. Tom prilikom dečak se naljutio na svoje roditelje jer su mu isključili kompjuter, pokazali na kupatilo i rekli: „Tuširanje. Umivanje. Zubi. Krevet“. Nezadovoljan što nije mogao da igra igricu dokle je on želeo, Nikola je krenuo u potragu za „novim i boljim“ roditeljima.

„Bila je to njegova prva pobuna u životu. Posle različitih zgoda i nezgoda i dečak i roditelji uvideli su svoje greške, pristali su na lične promene, te su zajednički život nastavili zadovoljni i zagrljeni. Kako Nikola odrasta, tako mu se šire vidici. Knjiga Hoću u školu je Nikolina druga pobuna. On istražuje škole u prošlosti i budućnosti i uviđa prednosti i mane različitih sistema. Na kraju priče se vraća u svoj razred sa vrlo konkretnim predlogom. Poziva na akciju i decu i odrasle, jer je obrazovanje tema za čitavo društvo“, kaže Jasminka Petrović za „Vreme“.

Objašnjava da je „Nikola prosečan učenik, od njega ima i mnogo boljih i mnogo lošijih đaka. Po osobinama, načinu razmišljanja, interesovanju i navikama ne izdvaja se od svojih vršnjaka.“ Pa ipak, samo njemu smeta postojeća škola, dok ostali ćute kao da im je dobro.

„Mnogo je razloga zašto ostali đaci ćute: zbog straha od promene, jer nemaju podršku roditelja, ne uviđaju značaj obrazovanja, nisu spremni da prihvate odgovornost, nemaju kvalitetne uzore u svom okruženju, ne uviđaju značaj potrage za slobodom…“

A Nikolina „posebnost se ogleda u spremnosti da traga za slobodom. Iz prve pobune izvukao je već neka iskustva, dobio je kvalitetnu podršku roditelja i spreman je da se upusti u novu avanturu. Na svojim putovanjima on ima uspone i padove, stiče nova iskustva i saznanja, doživljava razočaranja, ali ne odustaje od cilja.“

U traganju za boljom školom, Nikola sretne Galileja čiji mu se način predavanja izuzetno dopadne. Međutim, baš tad ga osude i to doživotno, što asocira da i današnji nastavnici koji ne rade po šablonu nisu prihvaćeni.

Jasminka Petrović kaže da smo „svedoci da nam je školski sistem veoma poljuljan. PISA test pokazuje da su đaci u Srbiji ispod proseka. Škola i školsko dvorište više nisu bezbedna mesta. Status i položaj nastavnika u društvu je srozan. Roditelji su preopterećeni brojnim voljnim i nevoljnim obavezama, pa su mnoga deca prepuštena sama sebi, internetu, video igrama, vršnjacima, a najčešće školi. Međutim i pored brojnih, svakodnevnih problema u nastavi, još uvek postoje pojedinci u prosveti koji vole svoj posao i sa neverovatnim entuzijazmom motivišu đake da uče, čitaju, stvaraju i kritički razmišljaju.“

Naglašava da je  na svoju „veliku sreću upoznala mnoge prosvetne radnike koji učionice pretvaraju u pozorišta, naučne laboratorije, slikarska ateljea, šume, planine, mora i sa svojim đacima ostvaruju lični i zajednički napredak. Nažalost, za širu javnost oni su nevidljivi. Po meni, oni su heroji našeg vremena. Da li ćemo im se pridružiti ili ćemo ih osuditi? Da li ćemo one najvrednije među njima nagraditi ili ćemo ih kazniti? Nekad mi se čini da su kazaljke na našem društvenom satu krenule unazad, upravo ka Galileju i 17. veku.“

Putujući, Nikola otkrije da se u budućnost ne ide svemirskom letilicom već uz pomoć važnih otkrića.

Jasminka Petrović kaže da su „deca po prirodi radoznala. Sklona su maštanju. Opažaju detalje. Vole izazove i logičke zadatke. Istraživanje im ide od ruke. Iskrena su i otvorena. Mogu satima da se igraju.  Primamljive su im ozbiljne teme. Ne boje se nepoznatog. Ne strepe od greške. Veruju u čuda. Ove osobine su preduslov i za naučnike i za umetnike. Deci je dovoljno dati izazovan zadatak uz precizna objašnjenja, ukazati im poverenje i prepustiti ih kreativnom procesu“.

Zato je na nama odraslima „da im omogućimo opuštenu, prijateljsku atmosferu i damo im početni impuls. Oni će dalje sve sami – i da pokvare i da naprave; i da se posvađaju i da se pomire; i zapetljaju i otpetljaju; i zaljube se i odljube… Na kraju ćemo svi zajedno međusobno analizirati radove, uz kritike i pohvale, i doneti zaključak.“

Jedna junakinja saopštava da je važno otvoreno razgovarati kakvu školu želimo, jer „kakva nam je škola danas, takvi ćemo mi biti sutra, a takva će nam biti i planeta.“

Međutim, kaže Jasminka Petrović,  „koliko znam, u osmišljavanju školskog programa nisu uključeni ni đaci, a ni nastavnici. Mislim da bi od velike koristi bile kako ankete, tako i istraživanja na različite teme koje se tiču: nastave, lektire, udžbenika, metodike, inkluzije i sl. Lično čeznem da se uradi istraživanje o čitanju učenika u osnovnim i srednjim školama. Svako od nas o ovoj temi donosi lične procene u odnosu na okruženje, pa se uglavnom čuju ekstremni stavovi – deca mnogo čitaju ili deca ništa ne čitaju.“

Jasminka Petrović je nedavno rekla da bi država trebalo najviše da ulaže u prosvetu, da je to najvažniji deo društva, a sad podseća na „Platonovu priču o posledicama obućara neznalice (Atinjani će biti loše obuveni) i rđavog učitelja (Atina će brzo propasti)“, i u tom kontekstu kaže da „školski sistem okuplja veliki broj pojedinaca različitog uzrasta koji su direktno ili indirektno vezani za obrazovanje: učenike, nastavnike, stručne službe, roditelje, rodbinu, predškolske ustanove, opštinske, gradske i državne službe, institucije kulture, univerzitet, medije itd. Veliki je to potencijal. Verujem da bi se kvalitetne promene u školskom sistemu širile poput koncentričnih kružnica i na druge delove društva. Obrazovanje utiče na identitet pojedinca, ali formira i budućnost države“.