Ja sam apologeta sa talentom za ritualizaciju istorije

Dragan Živadinov ikona je teatarske avangarde, neodvojivi deo popularne kulture i umetnosti nekadašnje SFR Jugoslavije. Jedan od osnivača Neue Slowenische Kunsta, skrenuo je na sebe opštu pažnju svojom prvom velikom bitefovskom predstavom Krštenje pod Triglavom (1986) i tu pažnju – između ostalog i svojom (zasad) poslednjom predstavom Odilo Zatamnjenje. Oratorijum (2018) – održao do danas. U rodnoj Sloveniji upravo mu se dodeljuje Prešernova nagrada za životno delo.

“VREME”: Za početak nešto sasvim lokalno – bili ste krajem novembra u Beogradu i družili se sa ovdašnjim studentima Univerziteta umetnosti. Tačnije, održali ste za njih javno predavanje u Jugoslovenskoj kinoteci. O čemu se tačno radi?

DRAGAN ŽIVADINOV: Vau, kako vreme leti. Da, imao sam Informans Noordung: 1995–2025–2045. Kao da je sve to bilo jako, jako davno. Da ne poverujete šta se se sve dogodilo za poslednja dva meseca. Informans je bio deo Međunarodne konferencije, održane na Univerzitetu umetnosti u Beogradu od 22. do 24. novembra, pod nazivom “Aktivizam i umetnost – istorijska iskustva i participativne prakse”. Svrha diskusije bila je da okupi međunarodne stručnjake iz oblasti umetnosti i performativnih studija i da predstavi različite prakse istorijske avangarde i aktivizma u kulturi i umetnosti u savremenom kontekstu. Sekcije simpozijuma bile su solidarnost u umetnosti, feministički bunt i politička performativnost. Pre svega, utopijska priroda aktivizma. Sam se ne kunem u utopijsko nego u heterotopijsko. Prezentacije radova sa simpozijuma održane su na Univerzitetu umetnosti, a informans je bio u Jugoslovenskoj kinoteci. Posle svega što smo doživeli poslednjih decenija, naziv Jugoslovenska kinoteka zvuči ponosno. Slično kao i Jugoslovensko dramsko pozorište ili KPGT. Moj učitelj pozorišta Ljubiša Ristić naučio me je pre tačno četrdeset godina: u svetu će uvek biti studentskih pobuna. U vreme pobune, uvek podržavaj i ohrabruj studente. Uvek! On je bio, komparativno gledano, jedan od najboljih reditelja Evrope. Zasigurno je bio, pored Mileta Koruna, moj najbolji učitelj umetnosti kojeg sam imao. Sa svom svešću, a pre svega srcem, podržavam studente.

Kako vam se učinio Beograd tog dana – sa svojom vrevom i svojim ćutanjem? Da li je, na neki način, on i dalje zadržao oreol uzbudljivog novotalasnog grada koji je pomerao granice u periodu vaše i naše mladosti?

Svet puno toga očekuje od čoveka. Svet puno toga očekuje i od Beograda, ako ne i više. Čovek umire samo jednom, a Beograd je uništavan bezbroj puta, i iznova se obnavlja iz istorijskih ruševina. Ja se kunem u gradove, ne u države. Kunem se u Njujork i Novi Sad. Kod kuće sam u Ljubljani, Trstu i Zagrebu. Ali najviše sam kod kuće u Moskvi i Zvezdanom gradu. Noć uoči nastupa u Jugoslovenskoj kinoteci imao sam premijeru u Ljubljani. Već sutradan posle beogradskog informansa imao sam reprize predstave u Ljubljani. Tako da sam u Beogradu ostao samo jedan dan. Oprostite, ne možete ni zamisliti koliko znam o umetnosti zagrebačko-beogradskog zenitizma. A tek o beogradskim nadrealistima… O njihovom međusobnom antagonizmu. O njihovom opasnom odnosu. S jedne strane, tragični internacionalizam i srpstvo Ljubomira Micića u jednoj ličnosti, a s druge, za mene najvažniji nadrealista Stevan Živadinović – Vane Bor, sa kojim se identifikujem. Da ne zaboravim da pomenem velikog Leonida Šejku i njegovu konceptualizaciju Grada, Đubrišta i Zamka, koji i danas žive u umetničkom duhu Beograda, jer sam ih, pre nekoliko godina, mogao videti u reinkarniranom obliku Kabineta čuda u Unutrašnjem muzeju Dragana Papića. Da ne govorim koliko mi i šta znače Mirjana Miočinović i Irina Subotić, koje žive u ovom gradu. Te večeri, kada sam se vraćao u Ljubljanu, doživeo sam osetljivost i veličinu Beograda. U istom trenutku mi se učinilo da su se zenitizam i nadrealizam spojili posle stotinak godina, kao da nikada nisu bili u sukobu. Uf, kako je teško razumeti istorijsku distancu. Zajedno sa Dunjom Zupančič i Mihom Turšičem izgradili smo Kulturni centar evropskih svemirskih tehnologija (KSEVT), sa ciljem kulturalizacije kosmosa i kosmifikacije umetnosti za potrebe postgravitacione umetnosti, a u stvari je trebalo da izgradimo institut za – istorijsku distancu! Tek kada u sebi imate distancu, možete svečano ćutati i nikako mrzeti.

Opažate li neku novu supstancu u ljudima nakon pandemije kovida 19? I regionalno, i u svetskim okvirima? Na koji istorijski period vas ovo vreme najviše podseća?

Sve se promenilo. Za sada ne prepoznajem supstancu. Osim ozbiljne opasnosti! Eskalacija kontrole nad ljudima je više nego očigledna. Ljudi su sada čak spremni da se samoregulišu u ime države i, što je još gore, u ime kapitala. Studirao sam istoriju pre studija umetnosti. Posle dve godine odlučio sam da ipak studiram umetnost. Najviše zato što nemam pameti za kritičko promišljanje. Ja sam više apologeta sa talentom za ritualizaciju istorije. I nemam smisla za humor. Nemati ga – u suštini je moj program! Ali imao sam odlične profesore istorije koji su me definitivno naučili istorijskom metodu. Metod pomaže iznova i iznova mojoj umetnosti. Istorija kao nauka i istoričar kao njen operater imaju duboku potrebu da prepoznaju istorijski obrazac, matricu, kako bi iz nje prepoznali smisao. Možda čak i istinu. A za sada ništa od toga. Ja sam homo ludens apologeta. To je i razlog što se toliko divim filozofima. Ne želim da razumem geopolitičku stvarnost. Umetnost shvatam na sveobuhvatan način!

Danas je svuda na snazi diktat oligarhije, ponovo se divimo Mamonu bezglavo srljajući u pakao sticanja po svaku cenu. Gde je tu mesto i svrha umetnosti? Da li je njen prefinjeni glas i dalje dovoljno snažan da nas nečemu poduči i preokrene tokove povesti u novom smeru?

Dozvolite mi da se ponovo potpomognem istorijom, koja je, nažalost, ipak suviše mlada nauka da bi – iz poznatog skupa uzoraka i definisanja matrice uzorkovanja kroz konceptualizaciju i obradu događaja i mikrodogađaja – mogla otkriti njihovu ponovljivost i to kako je biti ljudsko biće u protoku vremena. Samo filozofija, umetnost i religija to mogu prepoznati, i to intuitivno. Otkriva se najveća moguća potreba za “novim prosvetiteljstvom”! I baš zbog toga sam u tolikoj meri posvećen kulturalizaciji kosmosa. Da li znate da čak ni na niskoj orbiti još nije bilo humanističkih naučnika? Sa svom energijom sam protiv militarizacije i komercijalizacije svemira! Uf, užas, upravo iz svemira se danas vrši najveća moguća totalna kontrola čovečanstva.

Kao umetnik, borim se protiv binarnog sveta. Njegova konačna posledica je sukob i krvava drama. Svet je ipak kvantan. Binarnost iskorišćavaju sve ideologije sveta. Pozicione i opozicione. Odgovor je jednostavan – umetnik je dovoljno moćan da oblikuje svet! On ga nikada ničemu ne uči. U umetnosti, stvarajući stilske formacije uz pomoć novih alata, stvaramo novu stvarnost. Neophodno je čitati knjige u izdanju Logosa. Imate odličan prevod na srpski knjige Biosfera i noosfera Vladimira Vernadskog, naučnika, geologa i, na kraju krajeva, kosmiste. Još nije prevedena na moj maternji jezik. Ko zna kada će to biti… ako uopšte bude.

Od našeg prethodnog razgovora za “Vreme” iz 2020. godine mnogo toga se dogodilo. Tada smo razgovarali o vašoj ondašnjoj premijeri Biokosmizam: IZREKA gde su glavne ličnosti bili Marko Brecelj i Marko Mlačnik. Veliki Brecelj nas je zauvek napustio 2022. godine, ali u upravo postavljenoj predstavi Rotulus Homo Pendulum – u kojoj i vi učestvujete – on još uvek živi punom parom! Recite nam, molim vas, nekoliko reči o ovom događaju.

U predstavi koju igramo u dvorani “Pogon” u Zagrebu, predstavljamo anti-mit Marka Brecelja i njegove slogomelodije. Marko je formatirao i vokalizirao više od sto slogomelodija. One, po mom mišljenju, pripadaju kontinuitetu zaumne poezije, proistekle iz umetničkog iskustva pesnika Alekseja Kručoniha i Velimira Hlebnjikova. Brecelj daje ritam odabranim slogovima i oprema ih melodijom. Predstava je dinamička uspomena na Marka u ime njegovog “dela” i njegovog “do-dogovora”. Nema sveta bez “dogovora”. Sve je u dogovoru. Sve ostalo je hegemonija i depresija.

Marko Brecelj je sam po sebi uzvišen čin umetnosti i anarhije. Kada kažem anarhija, ljudi uglavnom misle na haos i terorizam. Mi levičarski anarhisti stvaramo nered u vremenima reda. U vremenima nereda stvaramo red. Danas je nered. Takve su i naše predstave – prepune reda. U ovoj predstavi susrećemo potpuno različite umetnike, povezane filozofijom zajedničkog poduhvata pod imenom – Marko Brecelj. Tako na sceni srećem svog sina Aljošu Živadinova Zupančiča, što je posebna privilegija. Srećem imena: Damir Bartol Indoš, Tanja Vrvilo, Dina Puhovski i Zlatko Burić Kićo, Dragana Milutinović, Domagoj Janković, Amanda Prenkaj, Sven Jakir, Hrvojka Begović i Ivan Marušić Klif. Prelepa imena i sve to u ime Marka i Arijane Brecelj. Iz imena u ime!

foto: jože suhadolnik / delo

Godina 2025. je važna i za vašu pedesetogodišnju predstavu koja i dalje traje, Noordung: 1995–2045. Kako će tačno izgledati njena repriza ovom prilikom?

Tri momenta pedesetogodišnje predstave Noordung: 1995–2025–2045 ključna su u 2025. godini. Prvi momenat. Pozorišnu reč “repriza” transformisali smo u reč “iteracija”. Reč iteracija, kako u književno-pozorišnom tako i u matematičkom smislu, tačno opisuje našu pozorišnu situaciju. Reč iteracija je preciznija u odnosu na konačni smisao pozorišne umetnosti. Drugi momenat. Konačna pozicija četrnaest umetničkih satelita – umbota – biće postavljena prvo u ekvatorijalnu orbitu, tako da će za tačno sedam dana svih četrnaest satelita biti istovremeno transformisano okidačem. Umetnički sateliti će postati sonde. Umetničke tehno-aparature usmerićemo i poslati u četrnaest kosmičkih pravaca. Sa Dunjom Zupančič i Mihom Turšičem, kao postgravitacionim umetnicima, pripadamo kosmičkoj filozofiji Nikolaja Fjodoroviča Fjodorova i tradiciji kosmonautike. Nikako tradiciji astronautike. Razlika je u tome što astronauti putuju na druge planete, opremljeni rekvizitima u tradiciji belog “Divljeg zapada”. Zabiju zastavu u planetu ili prirodni satelit i izgovaraju reč: moje! Kosmonauti svojim letom žele da pogledaju u dubinu kosmosa, ima li boga ili ne! Za ovo im je potrebna odgovarajuća oprema, poput raketa… Dunja Zupančič i ja gradimo aparate aluvektorijale – umetnička dela sa sličnom misijom. Treći momenat. Treća iteracija će se održati 20. aprila 2025. u 22 sata u Kulturnom centru evropskih svemirskih tehnologija (KSEVT) u Vitanju, transformisan u Centar Hermana Potočnika Noordunga, pionira svemirske nauke.

U svojim predstavama oduvek ste se bavili intenzivnim oblicima ispoljavanja života u određenom vremenu, gde se filozofija, umetnost i prolaznost ukazuju kao splet modernih čula, kojima se naša egzistencija preispituje i pojmi. Vaše predstave su takođe i svojevrsni obred ozdravljenja društva. Osećate li ogromnu odgovornost svaki put pred takvim zadatkom?

Voleo bih da verujem da ste u pravu. U umetnosti prošlog veka dadaizam je sadržao metodološku neodgovornost, što se može objasniti čitavim spletom istorijskih okolnosti. Ta je neodgovornost potom delimično preneta u nadrealizam i, kasnije, u savremenu umetnost (na primer Fluxus). Dunja Zupančič i ja ne pripadamo savremenoj, već razvojnoj umetnosti. Međutim, u razvojnoj umetnosti reč odgovornost ima veliko značenje. Dozvolite mi da to objasnim: postoje spoljašnji i unutrašnji razlozi koji podstiču umetnike na neodgovornost. Samo da vas podsetim na Cabaret Voltaire u Cirihu. Setimo se Dragana Aleksića i njegovih Dada Joka i Dada Džeza. Skrećem vam pažnju na dve knjige o tome: dr Jasne Jovanov, pod nazivom Dragan Aleksić, i dr Kristine Pranjić, sa naslovom Jugo–dada u kontekstu evropskih avangarda. Sa pojavom razvojne umetnosti, međutim, sve se menja. Ako, na primer, vajar Ogist Roden u 19. veku stvara bronzanu skulpturu, posmatrač je razgleda bez ikakve opasnosti. Ali, ako imaginarni budući umetnik proizvede svoju instalaciju od uranijuma ili plutonijuma, dolazimo do tačke odgovornosti, najpre prema sebi, a potom i prema gledaocu, zbog radioaktivnog zračenja. Umetničko delo mora biti formatirano tako da osigura bezbednost. Sa ovim dolazi i odgovornost za razmatrani i uobličeni materijal. Tako je i sa politički aktivističkim umetničkim delima. Nema postgravitacijske umetnosti bez odgovornosti.

Zbog čega ste toliko vezani za avangardne umetničke prakse? Šta je to suštinski značajno što su one donele na svet?

Intervju je prekratak format za ovaj odgovor. Iz istorijske avangarde izdvojiću konstruktivizam i suprematizam. Iz logike suprematizma oblikovan je prvi satelit Sputnik. Iz konstruktivističke logike, prva geostacionarna stanica Mir. Postgravitacijska umetnost ne može postojati bez avangardne kompjuterske umetnosti. Programiranje umetničkih satelita i umetničkih sondi se oblikuje po sličnoj logici. Većina avangardnih pokreta datira iz 1913. godine. U Sankt Peterburgu, Majakovski je u petak, u pozorištu Lunapark izveo scenski tekst Vladimir Majakovski – Tragedija, a u subotu, Maljevič i njegovi prijatelji – Pobedu nad suncem. Slično je, 1913. godine u Parizu, Marsel Dišan proizveo ready–made: sve što proglasim za umetničko delo jeste umetničko delo. U drugom koraku: sve što dodirnem u procesu, svojim dodirom garantujem da je umetničko delo (1950). U trećem koraku: umetnik ne sme da dodiruje umetničko delo (1980). U četvrtom koraku: sve je potencijalno digitalno i može se skenirati (1995). U petom koraku, u 21. veku: sve je digitalno i sve se može programirati i algoritamski formatirati u umetničke aplikacije (2019). U šestom koraku, svedoci smo razdvajanja u dva pravca (2025): s jedne strane, kontinuitet tehno-humanistične umetnosti, s druge, početak umetnosti veštačke inteligencije (AI). Za koju još ne znamo kako ćemo je memorisati.

Šta je vaš lični cilj u umetnosti, odnosno: šta je ono najviše što želite da dosegnete u kreaciji, a šta da poručite ljudima?

Za početak odgovora: Bog kreira, mi postgravitacijski umetnici – procesuiramo! Moj cilj je jednostavan. Materijalizacija pedesetogodišnje predstave Noordung: 1995–2045 i time postizanje apstraktnog tehno teatra u uslovima nulte gravitacije. Za apsolutnu Nulu. Nema apstrakcije bez gravitacije Nula. Potičem iz ideja konceptualne umetnosti i kompjuterske umetnosti 1960-ih Edvarda Zajeca. Konačni cilj je postizanje postgravitacijske umetnosti. A samim tim i postizanje kosmifikacije umetnosti u realnom kosmosu i, posledično, kulturalizacije kosmosa, zasnovane na postgravitacionim principima, bez ponavljanja grešaka čovečanstva u gravitaciji Jedan. Ultimativno!

Umetnički pokret Neue Slowenische Kunst započeo je svoje delovanje 1984, dakle, pre čitavih 40 godina. Kako danas, kao jedan od osnivača, gledate na veličanstvene tekovine ovog kolektiva? Čega se najsnažnije sećate u vezi sa njegovim počecima? Koliki su njegovi konačni dometi?

Ne gledam! Ali ipak moram da pomenem dva momenta: da sam više nego zadovoljan i čak ponosan što sam bio deo retrogardističkog pokreta Neue Slowenische Kunst. Istovremeno, želim da kažem kako je ovaj pokret dobio ime na moj predlog i to po časopisu Der Sturm ekspresionističkog umetnika Hervarta Valdena, koji je 1929, zajedno sa slovenačkim rediteljem avangardnog pozorišta Ferdom Delakom, uredio i štampao poseban tematski broj pod imenom Junge Slowenische Kunst. Delak je tom prilikom u Berlinu održao predavanje pod nazivom Neue Slowenische Kunst. Neka drugi razmišljaju o dometima i detonacijama NSK države!

Za koji dan biće vam uručena Prešernova nagrada za 2025. – zaista veliko i značajno priznanje. Uz sve čestitke, želimo da vas pitamo: kako se nakon svih decenija svog angažovanog bavljenja pozorištem, na zemlji i u svemiru, osećate u ovakvim situacijama? Postoji li uopšte nagrada za jednog umetnika koja dolazi iz spoljašnjeg sveta ili on svaki put iznova mora da je za sebe i svoj ansambl saradnika izgradi iznutra, u vlastitom marljivom radu?

Postoji! Da polako, shodno godinama, u miru, i još jednom u miru, završimo umetnički zadatak! Ali ovo priznanje me neće ni na koji način zaustaviti da sa Dunjom Zupančič, u naredne dve decenije, dovršim projektovani pozorišni čin!