Jerko Mihaljević: Putar i parizer; Laguna, Beograd 2023.
Jerko Mihaljević je “novi glas nove generacije” hrvatskih pisaca, napisao je Kruno Lokotar i, kao i obično, bio u pravu. Ipak, šta to znači? Šta znači novi glas i šta znači nova generacija? Na prvi pogled, sve je tu, manje ili više, jasno: Mihaljević pripada generaciji pisaca koja tek što je odmakla od svoje tridesete godine, jugoslovenske ratove ne pamti, te svojim glasom doziva neke druge priče, probleme i opsesije, što ga po automatizmu i po inerciji preporučuje kao novi glas. No, to nije dovoljno. Nova priča kao takva, kao nova, nikada nije jemstvo književne novine, još manje prepoznatljive različitosti u odnosu na priče koje su ispričane pre nje, tim pre što su sve priče – da se podsetimo starog Borhesa – već ispričane. Mihaljević ne piše o ratu – u redu, ali šta s tim što ne piše o nečemu? Ne piše ni o vanzemaljcima. I? Zar pisanje o ratu, o traumi rata, o najvećem događaju u životima ljudi koji su rat, na jedan, drugi ili treći način okusili, ne može biti novo i drugačije? Može, naravno. Zar nam veliki roman Damira Ovčine Kad sam bio hodža ne govori upravo to?
Ali novina Mihaljevićevog pisanja nije ni u temi, o onome o čemu piše. Uostalom, on piše o četvorici zagrebačkih prijatelja, tridesetogodišnjaka (o ljudima svoje generacije) kojih se rat više ni na koji način ne tiče, oni o ratu ni ne razmišljaju, ali odnekud su se, a da ni sami ne znaju kako, zaglavili u svojim životima kao u živi pesak da su upali. Atmosfera Mihaljevićevog romana priziva upravo tu sliku ili taj osećaj: tonete u duboko blato i što se više batrgate, to vas žitka masa halapljivije guta. Uostalom, nakon početnih i bezuspešnih pokušaja da se iskobeljate i sami ste to shvatili te ste se sada, do nosa u kalu, primirili i čekate da neko naiđe i izvuče vas. Ali to se ne događa, pa ćete još jedanput pokušati da se sami izbavite. Generacijski roman, dakle, ali njih ima koliko god hoćete. Ništa od svega ovoga ne bi zaslužilo Lokotarovu pohvalu da Mihaljević nije jako dobro skapirao staru pouku: pisati ne znači objašnjavati (onako, recimo, kako objašnjava književni kritičar kada piše o nekoj knjizi), niti tražiti razloge na način filozofije, nego jezikom zahvatiti živote u njihovoj sirovosti i neposrednosti, potom u njihovoj dubini i složenosti. To znači slediti svoje junake s distance, kao detektiv koji prati sumnjivca (kako ne biste junacima smetali u donošenju pogrešnih odluka), ili se noću uvlači u njegovu kuću da bi mu ispreturao fioke, pronašao papire i čuo ga kako diše. To znači ne mešati se u živote svojih junaka, kuda god da su se, u međuvremenu, uputili (računajući i provaliju). Mihaljević radi upravo to: pušta Toma, Ronka, Crnog i Dombu da se, držeći se jedan za drugog, izvlače iz močvare sopstvenih života kako znaju i umeju. A uglavnom ne umeju.
Svoje junake Jerko Mihaljević zatiče u očajnom stanju, slepljene za sredinu iz koje potiču, bez snage, volje i motiva da iz nje odu. Uglavnom žive s roditeljima i roditelji ih, uglavnom, izdržavaju, osim Tomija kome je, naizgled, osim žene s kojom živi, sve potaman. Prvobitni utisak, međutim, da je reč o zgubidanima i gubitnicima, varljiv je utoliko što je reč o ljudima koji su imali svoje šanse, ali su te šanse, bez greške i bez previše oklevanja, propuštali. Zagrebačka četvorka, dakle, ne ume ili nema snage da se odmakne od života svojih roditelja, ali dok se roditelji mogu izgovarati makar ratom, dotle ovi nemaju čak ni taj izgovor. Zbog toga se odlučuju na očajnički korak: ponoviće mladalačku avanturu, krenuće na more istim onim putem i istim onim povodima kojima su išli kao klinci. Motiv je vrlo prepoznatljiv: ako se odmaknu od sebe samih, možda se nešto i dogodi. Problem je, naravno, što sa sobom uvek nose i sebe. Oštećene i ubijene u pojam. Potrpaće svoja iznurena tela i svoje otupele duše u kola i krenuće u potragu za izgubljenom mladošću (da podsetimo: reč je o momcima od tridesetak godina) kao da su krenuli u potragu za izgubljenim svetim gralom. Krstaška komponenta ovde nije bez neke: njihov odlazak na odmor od sebe samih ispostaviće se opasnijim nego što su slutili: besmislena opijanja, žestoke (besmislene) svađe, tipično muška lenjost i besramno kaškanje u sopstvenom smradu, zastrašujuće odsustvo ideja, paraliza u dodiru sa stvarnim svetom… Dok pratimo kako se četvorka tetura po jadranskoj obali, pisac u paralelnom pripovednom toku odvija i rastavlja njihove živote, birajući detalje ili epizode koji pokazuju kako su, kog đavola, uopšte dospeli (d)ovde, ali u tim opisima (još jednom) nema nikakvih objašnjenja, još manje dociranja. Na junacima je, a naročito čitaocima, da izvode zaključke. Ništa tu ne štrči niti smara, jer sve je urađeno s dobrom merom, dinamičnim i živim jezikom.
Jerko Mihaljević je novi glas nove generacije utoliko što je odlično savladao tehnike pripovedanja (umesto da fantazira), što je disciplinovao jezik (umesto da divlja), te što nije podlegao inercijama koje bi mu, unapred, odredile pravac pripovedanja. Putar i parizer je upravo zbog toga odličan tekst koji istovremeno puno daje, obavezuje i obećava.
Premijer Đuro Macut je održao sednicu Vlade u Leskovcu da bi prisustvovao promociji projekta Prestonica kulture 2026. u kome je glavna stavka prenamena Doma vojske, za koju su uložena sredstva Evropske banke još prošle godine
„Vreme je učinilo da apsurd postane realnost naših života“, kaže Tihomir Stanić pred sutrašnju premijeru Beketove drame „Čekajući Godoa“, koja se uvek postavlja s razlogom
„Lazarus Fest“ je najnoviji program koji je Zrenjanin otkazao u godini u kojoj je Prestonica kulture Srbije i u kojoj nema novca da realizuje planirane projekte. Zna se zašto
Ne zna se da li će Narodno pozorište biti otvoreno u petak kao što je najavljeno. Do tad, Balet vežba u Sali na petom spratu, a dramske predstave gostuju na scenama drugih pozorišta i dobijaju velike ovacije
U najpoznatijem muzeju na svetu, Luvru, došlo je do pljačke, zbog čega je zatvoren, a policija sprovodi istragu
Svetislav Bule Goncić, koji podržava SNS i Vučića, solidarisao se sa zaposlenima Narodnog pozorišta koji traže smenu Dragoslava Bokana, uprave, i ministra kulture Nikole Selakovića
Od pouzdanog stabilokrate, Aleksandar Vučić je postao najveća pretnja stabilnosti u vlastitoj zemlji i time, čitavom regionu. Sada mu je to i Ursula rekla
Predsednikova savetnica za medija Suzana Vasiljević je kao novinarka „izmislila rat“ kako bi se što duže brčkala u moru u Crnoj Gori. Zato sada, kada je na drugoj strani, ima rešenje za sve one koji mora izmišljaju kao što je to ona činila
Kako je pukla Vučićeva politika vrdanja I: Srbija–SAD
Pet znakova neuzvraćene Trampove ljubavi Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
