Izmislili su drugačiju realnost

Dani joj čudno prolaze
I niko ne pita za nju
Svi misle da je luda

(“Partibrejkers”, “Ona živi na brdu”)

“Partibrejkers” su za večnost, reče jednom Dragan Ambrozić. Bastardizujući moćne mačo stilove poput bluza i roka, nadmašili su svoje uzore ljutim pank ujedima. Kao da su želeli da celokupnu muzičku tradiciju istresu iz muških pantalona i uvedu jedan brutalno čulni element u svoje delo. Jer ne zaboravimo da se pesnik ovde, na mnogo mesta, obraća ženskoj osobi kao biću iskupljenja i uništenja, onako kako se to uostalom čini i u prastarim bluz pesmama. Žena je oličenje anđela i đavola, zavodljive ljudske putenosti, ali i spiritualnog izbavljenja. Ona je arhetip iskušenja koje se odvajkada sručuje na slabo ljudsko stvorenje, izvučeno iz kolektiva i suočeno sa silama neobjašnjivim, ali je ona i slamka spasa za koju se naš heroj hvata, ispevajući tokom te kalvarije beskonačni ep o vlastitom stradanju. Osim žene postoje još samo grad, samoća, noć i okršaj sa sudbinom. Što je bilo već dovoljno revolucionarno za 1985, kao i za svaku drugu godinu. “Partibrejkers” su, ukratko, vratili bluz u alternativnu kulturu, koja ga se isprva toliko gnušala.

Noć je stigla u grad
svi se žure, zabava traje
dugo već stojim sam
jer nemam gde da odem

(“Partibrejkers”, “Noć”)

“Partibrejkers” su uneli angažovanu tinejdžersku strastvenost u zvuk rokenrola širom tadašnje Jugoslavije. U vreme kad njihov debi Partibrejkers (1985, Jugoton – produkcija Dušan Kojić Koja i “Partibrejkers”) bude nastajao, neki od protagonista tek što su postali punoletni. Namera benda da prodre u ono iskonski verodostojno koje se tiče htenja, čežnje, čega god… za istinom, za rušenjem kulisa prigodnosti, u potrazi za neposrednim osećanjima umesto ponuđene blaziranosti kao jalovog supstituta što se u prah i pepeo mrvi pod prstima odlučnog mladog čoveka – rezultirala je potmulim zvukom nadolazeće promene. Svi oni koji nisu imali kuda da odu i koje je mučila egzistencijalna dosada… tražili su promenu. A “Partibrejkers” su uspeli da tu promenu dokotrljaju do svakog i nateraju nas da ukapiramo kako iz sive bezličnosti, na ivici apatije, može da se izmisli sasvim drugačija realnost, u kojoj je sloboda da se bude samo svoj nešto što se, dabome, podrazumeva.

foto: stanislav milojković

Sutra te, momče, čeka novi dan
Veruj da može da se desi ono što bi želeo
Izađi na ulicu i lutaj ko gluvo kuče
I gledaj da l’ se nešto promenilo noćas u tvoju korist.
Da li ima zabave za tebe?

(“Partibrejkers”, “Novi dan”)

Bend je od samog nastanka 1982. bez milosti razarao Potemkinova sela samoupravnog socijalizma britkim gitarama i urbanim besedama svog pevača, kao motornim testerama novootkrivenog heroizma i hedonizma za adolescente. To nezaboravno krvoproliće, zabeleženo na prvom albumu Partibrejkers, označilo je trenutak kada je svaki samosvesni omladinac u SFRJ definitivno rešio da raskrsti sa propisanim normama jednom za svagda. U vazduhu se već osećao miris paljevine opsenarskih dekoracija establišmenta – ali iz ovih pesama dim je kuljao kao nikada pre, terao na kašalj, činio da se zagrcnete i opečete nepca, spoznavši koliko vam se dopada sve ono što je do tog časa označavano kao totalno zabranjeno i opasno. Prvoborci panka i novog talasa utrli su prethodno put, ali je ova četvorka njihove tekovine konačno pretvorila u jedan trijumfalni krik.

Sve se ovde unapred zna
Posle noći dolazi dan
Svako zna šta da radi
zakoni vladaju u svemu

(“Partibrejkers”, “Gubitnik”)

Osim onog sada i sve, što se uporno ponavlja u brojnim pesmama – “Ti moraš biti moja/Sad!” (“Ti moraš biti moja”), “Hoću sad i hoću sve” (“1000 godina”), “Partibrejkers” na svom istoimenom debiju obrađuju još i motiv stranca, zapravo onog Poovog “čoveka gomile”. Pored energičnog opisa tajanstvenog neznanca, koji je svojevrsni uljez na ulici – u čije običaje pokušava da se uključi navodno iščekujući ili bar želeći da sretne nekog “među onima što prolaze” – na samom kraju numere “On je došao uz vetar” čuje se i nešto nalik uznemirujućem odjeku policijske sirene. Sličan zvuk već će vas prethodno žacnuti na početku pesme “Ti moraš biti moja”. Ta kobna vibracija bezbednosnog podruštvljavanja svakog štrčećeg puberteta kao da je poručivala da su naša deca, u onom najboljem od svih mogućih svetova, naša vrlo stroga briga.

Policijski teror dobiće dodatnu sablasnu notu u stihovima mitske pesme “Ulični hodač”. Neprebrojni jugoslovenski dečaci osamdesetih, devedesetih i još i mnogo kojih… naletali su na vrebajuću patrolu što ih grubo legitimiše i prepada tokom bezazlenih noćnih šetnji. Metafizička panika sadržana u stihovima: “Ja sam ulični hodač/I više me nema/Ja nestajem…”, svedoči o tome kako lako može da te “pojede mrak” negde na asfaltu sopstvenog grada, jednako i koliko brzo možeš da iščezneš u sopstvenoj glavi, pod udarcima okrutne stvarnosti…

Večeras, večeras
želim da si sa mnom
Da li to možeš da uradiš?
Večeras posle ponoći
kad zakucaš na moja vrata i kad kažeš...

(“Partibrejkers”, “Večeras”)

...

I, za kraj, nada se budi u “Večeras”, toj divljoj mladićkoj varijanti “Azrine” pesme “Reket rolla iz šume Striborove”. Kod Džonija Štulića protagonista je gotovo digao ruke od novopridošlih, perspektivnih devojaka, nemajući ništa stvarno da im ponudi. Njegovo staromomaštvo zadovoljava se tog konkretnog časa samim užitkom u pogledu na uzbuđeni grad i “spikom” sa sebi sličnim luzerima, bez imalo očajanja, bez kajanja, čak sa izvesnom radošću i egzaltacijom. Kod “Partibrejkersa”, naprotiv, postoji ta naredbodavna groznica erosa. Ni Štulićevo društvo ne laže, kako bar stihovi kazuju, ali Canetov junak ide i korak dalje, obećavajući svojoj izabranici da će “saznati istinu”. On, rečju, ne ostavlja prostor za drugačije ishode, ne vajka se da su medicina, ekonomija i diploma mamci, poput onog “Azrinog” pripovedača, niti je moli da se na njega ne ljuti – već progovara najdirektnije moguće o svojoj nepokolebljivoj želji. A ta “želja” je opako jaka i privući će sebi devojku, bez ikakve sumnje, i to pravo do njegovih vrata posle ponoći…

Džoni, da li me čuješ?
Da li me čuješ? ... Da l’ si stvarno tako daleko, Džoni?
Džoni... pričam o tebi... najbolje si izgledao od svih
Kraj priče si uvek znao... Džoni, ali ja ti moram nešto reći
Mi smo ponosni, svi... Uvideli smo, Džoni, da smo veći od tebe
Tvoja devojka je večeras sa mnom... upamti, Džoni

(“Partibrejkers”, “Stoj Džoni”)

Ako je ikada na nekoj ploči opevana žudnja za životom kao za ćudljivom partnerkom, onda su takvu sladostrast i nezasitost – u onoj nadvijajućoj noći nad Jugoslavijom, što će se raspasti samo malo kasnije – u kamenu svog prvog albuma isklesali jedino “Partibrejkers”. Sa raskalašnošću originalnih beogradskih vetropira – da ne kažemo rolingstouna – sa bezobrazlukom da se traži apsolutno sve i to odmah, od zbilje, ljubavi, ustavnog poretka… “Partibrejkers” će zauvek biti upisani u knjigu podvižnika starostavnih. Malo je reći da njihovo nasleđe ostaje za vjeke vjekova. Jer, ukoliko je bilo ičeg svetog u služenju rokenrolu, onda su Cane, Anton, Ljuba i Manzanera, pločom Partibrejkers, bez ikakvog dvoumljenja, zaslužili ništa manje od Jelisejskih polja.