Između nove epohe i Crne Trave

Kada je mladi Šarl-Eduard Žanre, koji je kasnije pod imenom Le Korbizije postao najuticajniji arhitekta XX veka, tokom svojih putovanja po Evropi stigao 1911. u Beograd, nije krio svoje razočaranje „ovom besmislenom prestonicom, nepoštenom, prljavom i neorganizovanom“. Na mapi svojih putovanja on je označavao mesta koja je posetio sa I (industrija), K (kultura) ili F (folklor). I dok su gradovi u zapadnoj i centralnoj Evropi obeleženi sa I ili K, od Beograda pa dublje u Balkan, sva mesta su obeležena samo sa F. Žanre je smatrao lokalnu folklornu tradiciju jedino relevantnom u ovom delu Evrope i tako odredio ovaj prostor kao pred-moderan. Kasnije će njegovi kontakti sa Beogradom biti takođe obeleženi ovim prvim utiskom: u jednoj svojoj knjizi iz 1946. on će bez reference preuzeti jedno rešenje beogradskog arhitekte Branka Maksimovića kao primer površnog shvatanja modernog urbanog planiranja, a kada su mu devet godina kasnije pokazane neke fotografije najprominentnijih zgrada u Beogradu, prokomentarisaće: „Bože blagi, kako je ružno.“

ELUZIVNE MARGINE: Možda ovim anegdotama završava priča o kontaktu Le Korbizijea i Beograda, ali upravo njima počinje knjiga koja uvodi međunarodnu akademsku javnost u sva istorijska i teorijska pitanja početaka moderne arhitekture u Beogradu, Modernizam u Srbiji: Eluzivne margine beogradske arhitekture 1919–1941. Knjigu su objavili ugledni američki izdavači MIT Press i Harvard University Press (kao prvi projekat saradnje ova dva izdavača), a njen autor je Ljiljana Blagojević, arhitekta, teoretičar arhitekture i vizuelne kulture, i predavač na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu. Pojavljivanje ove knjige je za našu sredinu izuzetan događaj jer se radi o stimulativnoj, originalnoj i visoko informisanoj i teorijski utemeljenoj raspravi o počecima i sudbini procesa modernizacije u Srbiji. Ova knjiga ne samo što je korisna kao monografski pregled svih najznačajnijih arhitekata i njihovih projekata između dva rata već i kao ubedljiva dijagnoza prečesto abortiranih, nepravovremenih i neshvaćenih procesa kojima je Srbija postala deo moderne Evrope, ali uvek i njena „eluzivna margina“, uključujući i karakter i sudbinu avangardne umetnosti i uopšte naprednjačke misli u Srbiji.

Otuda, polazište autorke za razumevanje beogradske moderne arhitekture je za naše stručne okvire neortodoksno. Ona, naime, u potrazi za modelima na osnovu kojih je stvarana i razumevana moderna arhitektura, njih ne pronalazi u nekom kontinuitetu ili postepenom razvoju, već u vizionarskoj ulozi avangardnih umetnika koji su poput zenitiste Jo Kleka (koji je pod svojim pravim imenom, Josip Seissel, tokom tridesetih realizovao projekat paviljona kraljevine Jugoslavije na međunarodnoj izložbi u Parizu 1937) shvatali arhitekturu kao deo jednog celovitijeg „svetonazora“ koji je uključivao sintezu svih umetničkih formi. Za Blagojevićevu, Klekova vizionarska skica za Vilu Zenit postaće model radikalnog shvatanja moderne arhitekture sa osnovnim karakteristikama kao što su slobodni plan, krovna terasa, prostorni kontinuitet između spoljašnjosti i unutrašnjosti, uz uticaje kubizma i Adolfa Loosa. Zenitistička arhitektura nikada neće biti sprovedena ali će ostati i pretekst i podtekst mnogim realizovanim građevinama.

ZENITISTIČKA ARHITEKTURA: Prva od njih je svakako porodična kuća arhitekte Milana Zlokovića na Neimaru koja predstavlja definitivan raskid sa istorizmom, sentimentalnošću i „malograđanskom realnošću“ dotadašnjeg poimanja građanskog stanovanja u Beogradu. Ova kuća ostaje primer antiorganske, antiekspresivne, antisintetičke i nenostalgične arhitekture koja adresira, kako kaže citirani Massimo Cacciari, „stanje metropole sa svojim nervoznim životom, alijenacijom i autonomnom individualnošću“. Međutim, nije samo arhitektura ove kuće ono što interesuje Blagojevićevu već i intrigantna „foto-sesija“ koju je arhitekta izveo i koja pokazuje Zlokovićevu svest o promenjenoj percepciji urbanog okruženja pod uticajem avangardnih pokreta i medija mehaničke reprodukcije: „Ovi pažljivo uokvireni fragmenti jesu kao slike skoro potpuno nezavisni od arhitekture koju predstavljaju. Fotografije su skup referenci i nužno ne slede arhitektonski narativ već imaju autonomni status kao vizuelni pokazatelji modernosti.“

Naravno, razrušeni i duboko palanački Beograd posle Prvog svetskog rata bio je daleko od neke vizije moderne metropole. Zato u svojoj knjizi Blagojevićeva posvećuje veliku pažnju upravo socijalnim problemima stanovanja u Beogradu između dva rata, obeleženih pomanjkanjem osnovnih uslova, bolestima koje su u vezi sa nehigijenskim i skučenim obitavalištima (uzrok smrti svakog trećeg Beograđanina tada je, primera radi, bila tuberkuloza) i konstantnom administrativnom zbrkom. Otuda se kao bitni pojavljuju oni projekti koji su u duhu modernog doba prvi put u našoj sredini nudili odgovorna rešenja kolektivnih smeštaja koji bi pružali osnovne uslove stanovanja za siromašne slojeve. Takvi su bili projekti češkog arhitekte Jana Dubovija za muško i žensko radničko sklonište, zatim tipskih malih kuća za radnike, i projekti drugih arhitekata kao što je kolonija za siromašne Branka Maksimovića i dr.

MODERNI PRAVAC: Centralnu ulogu, kada se radi o monografskom aspektu ove knjige, zauzima Grupa arhitekata modernog pravca, osnovana 1928, čiji su vodeći članovi bili osim Zlokovića i Dubovija, takođe Branislav Kojić i Dušan Babić. Sama grupa nije bila čvrsto ideološki pozicionirana ali je članovima pružala platformu za razmenu mišljenja, uglavnom bez zajedničkih stavova o osnovnim pitanjima modernih tendencija u arhitekturi. Kako je Kojić objasnio: „Grupa nije zauzimala stav prema nekim pravcima kod nas koji su i dalje pokazivali izvesne karakteristike prošloga, samo u novoj formi: nedovoljna funkcionalnost i konstruktivnost uz kompromise sa dekorom.“ Već 1932. grupa ulazi u krizu, ali na prelasku iz treće u četvrtu deceniju nastaju u Beogradu prve moderne građevine, među kojima Kojić posebno ističe Opservatoriju na Zvezdari Jana Dubovija, kao „prvi spomenik čistog modernizma u Beogradu“.

Posebno mesto u ovoj studiji ima ličnost i rad Nikole Dobrovića. Postoji konsenzus da je Dobrović naš najznačajniji moderni arhitekta iako je u Beogradu realizovao samo jedan objekat, i to pri kraju karijere sa velikim zakašnjenjem u odnosu na ideje koje je zastupao dvadesetih i tridesetih godina. Ovaj objekat, završen tek 1963, danas je najčuvenija beogradska ruševina: Generalštab na uglu Miloševe i Nemanjine. Počev od nekoliko izuzetnih manjih građevina koje je realizovao u Pragu nakon studija, zatim preko većih nerealizovanih i manjeg broja realizovanih projekata iz tridesetih, kao što je hotel na Lopudu kod Dubrovnika, Dobrović se posvetio pitanju koje je i dan-danas nerešeno i predstavlja rak-ranu beogradskog urbanizma: projekat Terazijske terase. Dobrovićevo rešenje, njegov „sinematografski kognitivni karakter“ koji Blagojevićeva ubedljivo obrazlaže, temeljno bi izmenilo izgled grada otvarajući ga ka reci Savi i budućem Novom Beogradu. Do realizacije nije došlo ni posle Drugog svetskog rata kada je Dobrović imenovan za direktora Urbanističkog instituta i kada je svoju energiju uložio u planiranje novog grada na drugoj obali Save, iako je od njegovog originalnog plana veoma malo ostalo u današnjem izgledu Novog Beograda. Jedino će se u projektu za Generalštab sačuvati nešto od Dobrovićevog plana za Terazijsku terasu, ali će ova građevina ostati spomenik sudbini modernizma u Srbiji kog pre svega karakterišu odloženost i nepravovremenost.

Bez obzira na društveno stanje koje će modernu arhitekturu u Beogradu osuditi na status „nerazvijenog“ ili „nezavršenog modernizma“, ova knjiga nas ubedljivo upućuje (uz izuzetno bogat vizuelni materijal kojim je ilustrovana) na mnoga antologijska dela arhitekture pored kojih i danas prolazimo često primorani da konstatujemo njihovo loše stanje usled nemarnog održavanja i neadekvatnih intervencija. To su Zlokovićeva Univerzitetska dečija klinika u Tiršovoj i nekadašnji „Fijatov“ servis na Autokomandi; Brašovanova Državna štamparija (sada BIGZ) i Dom vazduhoplovstva u Zemunu; kao i 28 realizovanih stambenih zgrada Momčila Belobrka koje su postale simbol Beograda tridesetih itd. Tu je i niz uspešnih porodičnih vila u kojima se možda na najbolji način očituje delimični prodor novog vremena u srpsku građansku klasu koja je trebalo da postane nosilac ovog prodora mada je često ostajala zarobljena u anahronim fantazmima istorijskih stilova, dekorativnosti, sentimentalnosti i mentalnoj zatvorenosti. U mnogim slučajevima, naročito kada se radi o odnosu enterijera i eksterijera, dominatni građanski ukus je „deradikalizovao originalni tekst avangarde i modelovao ga tako da odgovara društvenom i kulturnom prostoru i aspiracijama srednje klase“.

INTERPRETACIJA GRADA: Uz uvažavanje istorijskog narativa, može se reći da teorijski pristup Ljiljane Blagojević najviše duguje Benjaminovoj interpretaciji modernog grada kao perceptivne mašine, a uključuje i savremene debate u arhitekturi, istoriografiji, pa i psihoanalitičkoj teoriji. Tako ova knjiga odstupa od dosadašnjih pregleda srpske arhitekture jer razvija specifičnu diskurzivnu praksu koja se ne praktikuje u našim akademskim institucijama ali je bliska profilu i radu beogradske Škole za istoriju i teoriju umetnosti gde su neke ideje ove knjige prvi put bile predstavljene. Značaj ove knjige daleko prevazilazi usko interesovanje za istoriju arhitekture jer postavlja ključna pitanja modernizacije srpskog društva i generalnog otpora ovog društva prema temeljitom sprovođenju ovog procesa. U svom domenu knjiga analizira mnoge protivrečnosti odnosa lokalne sredine i internacionalnog modernističkog hoda. Izuzetne su refleksije o odnosima modernista prema regionalnim paradigmama shvaćenim u otklonu u odnosu na ideologiju nacionalnog stila (posebno u poglavlju o Zlokoviću, ali i kod Kojića i Brašovana), kao i o sudaru proklamovanog modernizma sa nepostojanjem adekvatnih tehnoloških uslova za gradnju, što od modernizma ovde nije stvorilo novu epohu u arhitekturi, već još jedan stil zidan „crnotravskim“ metodom. Nedovršeni modernistički projekat odlikuje se formalizmom i površnošću jednog novog stila ili kanona, a često i strukturalnim simbolizmom, što su primećivali Dobrović i Kojić u svojoj kritici Brašovana, na primer.

Konačno, ova knjiga je izuzetno aktuelna jer govori o jednom gradu koji nikada nije izašao na kraj sa nužnošću sopstvenog razvoja, u kom se prečesto zaboravljaju pojedinci koji su pokušali da promene regresivnu svest, i u kom je domen arhitekture neretko doživljen na devetnaestovekovni način, u vidu „kuće kolektiva koji sanja“ (Benjamin), a što će danas reći kao crkva ili tržni centar, ali i novobogataška privatna vila koja liči i na jedno i na drugo.