Komisija za otkup knjiga, koju je imenovalo Ministarstvo za kulturu Republike Srbije i koja je upravo završila rad, ima devet članova: dva iz Ministarstva, četiri bibliotekara i tri stručnjaka iz oblasti književnosti. Članovi Komisije koji su se spominjali kao sporni su Radivoje Mikić i Gojko Tešić, i to zbog toga što su njih dvojica istovremeno i urednici Narodne knjige.
„Iako, kao što kažu u Ministarstvu, nije bilo zloupotrebe, što se može proveriti, postoji sumnja da je bilo mogućnosti da se utiče na izbor knjiga, da se otkup usmerava u pravcu jednog ili više izdavača koji imaju lobi“, smatra Zoran Hamović, direktor izdavačke kuće Clio. Da li je Hamović, kao član Ekspertskog tima za izdavaštvo Ministarstva, upozorio na mogućnost o kojoj govori? „Da, jesam, na vreme, upozorio sam da će doći do sukoba interesa. Ali, kao što vidimo, nije bilo efekta“, odgovara Hamović, zamerajući urednicima Narodne knjige što „nisu odbili ponudu Ministarstva, ako ne zbog odgovornosti koju ta Komisija ima, a ono zbog sopstvenog integriteta. Jer, prilikom izbora takvih ljudi, računa se samo na njihovu kompetentnost i moralnost, ali, pored nesumnjive kompetentnosti, prirodno je da oni imaju i interes u otkupu pa je nemoguće ne posumnjati da su bili pristrasni jer – postavljeni su u situaciju da odlučuju o knjigama meœu kojima su mnoge sami potpisali.“ U takvu situaciju ih je stavilo Ministarstvo, što implicira pitanja o razlozima.
UREDNICI I KRITIČARI: „Gojka Tešića sam ja predložio“, kaže Jovan Despotović, pomoćnik ministra kulture. „Tri člana Komisije, koja u njenoj strukturi čine deo književnih stručnjaka, birali smo po kriterijumu kompetentnosti. Radivoje Mikić je profesor Filološkog fakulteta i on je zato izabran, a ne zato što je urednik Narodne knjige. Gojka Tešića sam predložio zbog njegove nesumnjive merodavnosti u procenjivanju vrednosti knjiga i mislim da u javnosti nema nikog ko bi osporio njegovu stručnost. Meœutim, nisam znao da je on postao urednik. To je moj previd. Zato se izbor članova Komisije može smatrati greškom.“ Kad se saznalo gde Gojko Tešić radi, zašto njegovo mesto u Komisiji nije ponuœeno nekom drugom? „Sva imena su već objavljena u štampi i bilo bi neumesno menjati ih“, kaže Despotović. On je očekivao da će nemenjanje odluke izazvati negativnu reakciju i ne negira mogućnost eventualne zloupotrebe. Ali dodaje: „Kad smo uočili omašku, koju, ponavljam, preuzimam na sebe, rešili smo da eventualnu pristrasnost predupredimo uvoœenjem kvote. Znači, ako od 900 naslova imamo novca da otkupimo 300, tj. 30 odsto, da se pridržavamo te kvote kod svakog izdavača. Naročito kod onih koji imaju velik broj naslova, a to je Narodna knjiga.“ Da li je u nekom slučaju bilo odstupanja? „Desilo se da od 20 ponuœenih naslova jednog izdavača kupimo 12, što je više od 50 odsto. Inače, to je izdavač koji je najviše kritikovao odluku Komisije“, kaže Despotović.
KOGA U BIBLIOTEKE: U polemici koju je izazvala odluka Komisije najviše je osporavan broj otkupljenih naslova Narodne knjige. Zoran Hamović smatra da su optužbe upućivane na pogrešnu adresu, kao i da se izdavač pogrešno branio. „Navodili su veliki broj naslova svoje produkcije, što nema veze. Jer, može neko da ponudi 500 knjiga, a da nijedna ne zavreœuje da uœe u večnost, u biblioteku. Istovremeno, nije kriva Narodna knjiga što je otkupljeno najviše njenih knjiga: ponudili su Komisiji, a Komisija je izabrala. Trebalo bi da su izabrali knjige kojih se neće stideti. Biblioteke nisu magacini, one čuvaju kulturno blago, imaju kulturnu misiju. A ne mogu da je sprovode s knjigama španskih serija, već samo s knjigama proverenih vrednosti.“ Zoran Hamović je zadovoljan radom Komisije koji se ticao knjiga u izdanju Clia, deset od dvadeset ponuđenih naslova ide u biblioteke. „Nisam se bunio ni u prethodnom režimu, bilo mi je normalno što oni nisu otkupljivali moje knjige, ali sad kad je došlo do promene koja treba da inicira neki red vrednosti, ja se sad brinem.“
U nastaloj polemici nisu učestvovali bibliotekari niti su njihovi interesi dovoœeni u pitanje. Jovan Despotović smatra da se tome ne treba čuditi. „Imam poseban komentar o tome. Ja dosta putujem po Srbiji, to mi je posao, i od 175 matičnih bibliteka nijedna nije imala primedbu na listu otkupljenih knjiga. Naprotiv, bibliotekari su mi rekli da je svaki otkup, a ovaj je treći, sve bolji i bolji. I to je satisfakcija jer, da podsetim, mi kupujemo knjige za biblioteke. Izdavači su nam u drugom planu.“ Ali, budući da znaju suštinu otkupa, kako to da su izdavači pobuœeni da govore o svojim interesima? Zoran Hamović u tome vidi „nasleœenu osobinu iz vremena kad je Ministarstvo davalo apanažu izdavačima da oni mogu da rade šta hoće. E, sad više ne može. Izdavači se stimulišu odreœenim sistemom vrednosti kojim se odreœuju knjige vredne da uœu u biblioteke. A ne obrnuto. Ne odreœuju izdavači koje će knjige ostati sačuvane. Čini mi se da je ova Komisija vratila stari način razmišljanja.“
KORUPCIJA I LOBIJI: Dobra strana spleta okolnosti vezanih za Komisiju je, kaže Zoran Hamović, „što je glasnije nego dosad počelo da se govori o stvaranju lobija i korumpiranih zona izmeœu izdavaštva i javnog mnjenja“. Postoji vrsta vrlo suptilnog uticaja, „to su lobi grupe koje javnom mnjenju nude odreœene vrednosti“. A dirigovano uspostavljanje vrednosti je, to smo odavno naučili, „najlakše uz pomoć medija tako što će se medijski prostor davati proizvodima, ljudima, pojavama, koji ga ne zaslužuju uopšte, ili ne u meri u kojoj im je dat. Ako im damo više nego što zavreœuju, bićemo u sitauciji da im dajemo pogrešno mesto. I onda ne smemo da se ljutimo ako u jednom momentu doživimo povratak populističkih, dakle lažnih vrednosti, odraœenih po sistemu šta narod hoće, odnosno šta je moj džep odredio.“ Nije reč o klasičnom vidu korupcije. „Koliko znam, neće izdavač novinaru ili uredniku da ubaci novac u džep. Da bi novinar došao na moju konferenciju za štampu a ne na neku drugu, ja ih kupujem objavljivanjem njihovih prevoda, rukopisa, bez obzira na to da li su dobri jer mi je potrebna kupovina čoveka a ne prevoda. Time stvaram neku vrstu pseudolojalnosti: čovek koji je kod mene objavio knjigu ne može da bude protiv mene. Plaćam njegovu lojalnost, izgradnju sistema informisanja koji meni odgovara, a ne novinama, i plaćam zakup tog prostora a da je to u stvari protežiranje mojih stavova bez obzira na to da li oni to zaslužuju. Tako je nevrednost podignuta na nivo vrednosti.“ Na molbu da konkretno imenuje na koga zapravo misli, Zoran Hamović ne želi da odgovori. „Ja nikog ne krivim. Zasad samo glasno beležim pojavu kakve jeste. To je prva stepenica apelovanja na svest, a na Ministarstvu je da vrati dignitet instituciji vrednosti.“
Kako u Ministarstvu gledaju na njima upućene kritike? „Dva argumenta ćemo prihvatiti. Filip David je napustio rad u Komisiji zato što nije imao dovoljno vremena da pročita 900 naslova. Zato ćemo sad odmah sledećoj Komisiji dati mandat da prati produkciju. Druga primedba se odnosila na rad prethodnog Ministarstva, odnosno na predlog da mi ispravimo greške iz prošlosti. Zna se da su mnoge vredne knjige iz ranijih godina ostale neotkupljene, a da su neophodne bibliotekama. Zato je naša dilema da li da novcem namenjenim otkupu kupujemo stare naslove ili da pratimo savremenu produkciju, što nam se u ovom trenutku čini važnije. Možda ćemo odlučiti da Komisija koja bude radila na proleće sledeće godine razmatra i stare naslove pored novih. To znači da bi izdavači mogli da konkurišu u odreœenom procentu sa starim izdanjima. Ne da ponude sve što imaju na skladištu, nego da izaberu 10-15 naslova i da Komisija i njih procenjuje uz nove. Te dve primedbe su bile jedine vredne prihvatanja. Ostale ne bih komentarisao. Uostalom, predstoje nam pripreme za novi otkup.“
Evo, već mesec dana traje nečuvena i po mnogo čemu skandalozna hajka na neke članove Komisije za otkup knjiga Ministarstva kulture Srbije – preciznije na članove koji su sticajem „komedijanta slučaja“ urednici Narodne knjige, najvećeg i najznačajnijeg izdavača u Srbiji, sviđalo se to mnogima ili ne. Kažem „komedijanta slučaja“ – jer da su nekim slučajem sporni urednici u Stubovima kulture, Paideji, Kliu, verovatno bi bili slavljeni jer su radili u Komisiji koja je, sasvim pouzdano i samouvereno tvrdim, maksimalno odgovorno i valjano obavili svoj posao. Šta je posredi? Odgovor je sasvim jednostavan: patološka mržnja i zavist onih kojima je ta vrsta energije jedina intelektualna zanimacija kad se sučele s nespornim vrednostima Narodne knjige. Jedan neobičan sloj i soj sitnih klevetnika, anonimnih piskarala i potkazivača (sasvim fascinantno ovih poslednjih najviše je s Novog Beograda?!), ohrabrenih najordinarnijim izmišljotinama g. Filipa Davida, koji je veoma aktivno učestvovao u radu Komisije (čak je veoma uredno potpisao i ugovor o honoraru!) i dao svoj značajan doprinos u definisanju dodatnih principa za otkup, zajednički je pretresao prvih 88 naslova sa prvih pet strana spiska koji je dobio na prvom sastanku (a ne kako on to u „Glasu javnosti“ tvrdi – na drugom!); isti gospodin je pred celom Komisijom izjavio da neće komentarisati ovogodišnji otkup jer kaže: „na to nemam pravo“ (citat!) – sve to govori o licemernim principima, načelima i moralu g. F. D. Zasad toliko.
Ono što javnost ne zna, a mnogi su se postarali da istinu ne otkriju – naprotiv, utrkivali su se da klevetnicima i čaršijskim paskvilantima daju što više prostora da bi razvejavali izmišljotine (u „Glasu javnosti“, „Politici“, čak i „Blicu“) – jeste da se Komisija na prvom sastanku, uz svesrdnu podršku narečenog građanskog intelektualca g. F. Davida, dogovorila da ne otkupljuje lektiru, ponovljena izdanja, klasiku preštampavanu u bezbroj izdanja, sumnjive izbore, pogotovu ne svakovrsna dajdžest izdanja, komercijalizovane izbore narodne književnosti, laku literaturu, da se više prostora dâ dečijoj literaturi, teorijskim i naučnim ostvarenjima, da se sve nagrađene knjige otkupe po automatizmu… Insistirao sam da se ti dodatni principi istaknu uz Spisak otkupljenih izdanja, potom da se uz svakog izdavača naznači procenat otkupljenih knjiga i ono za šta sam se najviše zalagao jeste da se objavi kompletan spisak ponuđenih naslova za ovogodišnji otkup. Nažalost, ostali članovi nisu sasvim ozbiljno shvatili moje sugestije…
Neodgovornost javnih medija je veoma uočljiva: neki novinari su sasvim svesno i tendenciozno (ili nesvesno i nesavesno!) dali prostora neodgovornima i zlonamernima da obmanama javnosti pokušaju kompromitovati rad prevashodno dvojice članova Komisije (R. Mikića i G. Tešića) ne primećujući, namerno, da je u radu učestvovao i urednik Umetničkog društva „Gradac“! Međutim, urednici Narodne knjige, sasvim odgovorno izjavljujem, ni jednim jedinim gestom nisu uticali na rad ostalih članova Komisije. Naprotiv, tvrdim da su svojim prilično pasivnim stavom dopustili da najveći izdavač koji okuplja skoro sve najvrednije srpske i strane pisce (biblioteke „Alfa“, „Antologija svetske književnosti“, „Pojmovnik“, „Slučaj“, „Delo“, „Petar Pan“ itd.), bude oštećen – jer su od 231 zvanično ponuđenog naslova otkupljena svega 63. I ono što je najvažnije, urednici Narodne knjige nisu zastupali interese Narodne knjige, već su svojim odgovornim angažmanom doprineli da se svi najbitniji i vredni naslovi s ponuđenog spiska nađu u bibliotekama – o tome, uostalom, mogu (neki su to učinili!) posvedočiti svi ostali članovi Komisije. I zato bi bilo važno da nepristrasna anketna komisija, koju može formirati Ministarstvo kulture, utvrdi sve nepobitne činjenice – i bilo bi veoma interesantno da izvrši analizu i prethodna dva otkupa kako bi došla do lako uočljive istine da je najnovija Komisija sasvim odgovorno , rekao bih, znatno odgovornije, obavila svoj posao.
Što se pak dosadašnjih učesnika hajke na urednike Narodne knjige tiče, mislim da one ponajviše govore o njima: stupidne izjave Simona Simonovića, naročito bljezgarije Petra Živadinovića i Gojka Božovića, nesvršenog studenta koji poziva na javni linč umesto da svom uglednom poslodavcu objasni zašto ruši ugled i uništava nekad najprestižniju i najznačajniju izdavačku kuću – ne treba ni komentarisati. Navedena gospoda nemaju nikakvo pravo da podučavaju bilo koga moralnim normama. Što se gospodina Hamovića tiče, naprosto ne razumem njegov gnev prema Komisiji koja je njegovu delatnost sasvim odgovorno razmotrila i otkupila zasad najveći procenat važnih izdanja Klija (u poređenju s prethodnim otkupima! Njegove teze o izdavaču španskih serija, zloglasne „Kasandre“, deluju i licemerno, i smešno, i otužno jer on naprosto od drveta ne vidi šumu – i kao savetnik Ministarstva kulture za izdavačku delatnost mora da zna da je Narodna knjiga danas najveći i najvredniji izdavač. Još licemernije deluje njegova teza da nisam smeo biti član Komisije – s druge strane on sebi ne osporava pravo da bude savetnik ili pak član nekih Komisija u Ministarstvu kulture. Ja lično mislim da bi o otkupu knjiga morali odlučivati oni koji knjige proizvode – i nimalo i nikad mi neće smetati da u narednim komisijama za otkup vidim urednike drugih izdavačkih kuća. Naprotiv, smatram to sasvim prirodnim. (Još jednom da podvučem: u ovoj Komisiji nisu sedeli samo urednici Narodne knjige već i gospodin Branko Kukić. Nije valjda, prema aršinima čaršijske elite, da on to pravo ima, a mi ne!?)
Na kraju: i ovaj posao, kao i sve dosadašnje uredničke poslove obavio sam i maksimalno savesno, i profesionalno i odgovorno – a to je svakom dobronamernom i jasno i vidljivo.
A da li ima propusta u radu Komisije – verovatno ih ima – o tome mogu prosuđivati dobronamerni idući od naslova do naslova i s argumentima o vrednostima (sasvim je vidljivo da se o nevrednostima teško može govoriti!) otkupljenih dela. Očevidno je da nema takvih propusta da bi nam neki čak pretili sudskim tužbama. U zemlji Srbiji, danas i ovde, sve je moguće – a da se za odgovorno obavljen posao uzvitla ovolika prašina i da se na uzbunu podignu čaršijski hajkači, klevetala, lajare i ostali anonimni hohštapleri – ipak je nečuveno.
Autor je član Komisije za otkup knjiga i urednik Narodne knjige
