Na početku svog bavljenja slikarstvom Tikalo je više bio tema među slikarima i piscima nego među likovnim kritičarima. Slikari su prepoznali različito, a pisci neobično. U ono vreme razdvajanja umetnosti na stvarno i nestvarno bila je to posebna preporuka. U pomami za novim kretanjima u slikarstvu on je ostao po strani, jer se – svesno ili nesvesno – tome opirao. Kao da za sve to nije imao ni vremena ni interesovanja, kao da je žurio negde unazad, znajući da je za umetnost pre svega potreban izvor – sopstveni umetnički svet, samostalni prostor i atmosfera. I kada su te potere i gungule prohujale i otplovile prema ušću, ulivši se u nepregledne i bezlične vode savremene umetnosti i pomodarskog mentaliteta, kada su svi ti kupci i nakupci na kraju „kalirali“, on se uzdigao kao umetnik koji nije kalkulisao, nego je čekao, skriven od te oluje nebitnog, da bismo ga danas otkrili kao osobenog i doslednog stvaraoca u srpskom slikarstvu. Ovaj osvrt je pohvala toj hrabrosti toliko retkoj u takozvanim malim kulturama, tako da pred ovim slikarstvom istorija naše savremene umetnosti kao da traži vazduh, posrće ne snalazeći se, malaksala pred zidom „estetike“ ispraznosti.
NIŠTA NE VODI NIČEMU: Šta nam poručuje Tikalovo slikarstvo? Usudio bih se da odgovorim da je reč o izvesnom obliku Pakla u ovome svetu. Kada sam osamdesetih pisao tekst za jednu veliku i važnu Tikalovu izložbu, naveo sam kao moto Hakslijevu rečenicu da je „svet užasno mesto“, uveren da simbolika na njegovim slikama upravo govori o tome. Iako alegorično, iako je u njemu sve izmišljeno, njegovo slikarstvo je u službi realnosti. U tome i jeste uloga umetnosti – da nam pokaže ono o čemu, iako prividno svesni, nemamo znanja. Iz tog paradoksa upravo se rađaju proročanstva, igre sa nepoznatim. Onaj koji pred Tikalovim slikama ne shvati da je to moguće, biće izgubljen u svom realnom svetu, jer je tajna umetnosti moguće u nemogućem. Ovo slikarstvo nam poručuje da smo zaboravili. Šta smo zaboravili? Šta je to do čega naše misli i proračuni danas ne mogu da dopru? Šta znače one male a zamršene radnje na ovim slikama koje liče na velike postupke tajanstvenih ljudi koji su prionuli na posao kao da žele da stvore novi svet, ali uvek na ivici mogućnosti da jedna jedina iskra svakog časa može, i mora, da uništi to što ovi meštri stvaraju? I čemu – pitate se – sve to vodi? Slikar sve vreme poručuje: ništa ne vodi ničemu! Zbog toga je njegovo slikarstvo u ovom vremenu opominjuće: umetnost će nas povezati ili sa ovovremenim besmislenim lakrdijama ili sa apokalipsom. Savremeni umetnici danas nisu u stanju da to shvate – nisu u stanju da vide da ih je vreme u kome žive zavaralo, odbacilo i ispraznilo. Danas umetnici nisu u položaju da shvate da tumači njihovih dela ne govore o njihovom osećanju vremena, nego govore o svojim idejama. Savremenim umetnicima preti opasnost da njihove duše pređu u ruke njihovih tumača, tih zadušnih baba sveta „u napretku“. Današnja umetnost nije u krizi zbog manjka kreacije, nego je u krizi zbog toga što su umetnici prihvatili mišljenje svojih putovođa i tumača – dežurnih mrtvozornika. Oni su žrtve uslovljavanja i ucene. Današnja umetnost je razvalina između prošlosti i sadašnjosti. Ona se leluja i razvlači na tim pogibeljnim relacijama kao nekakva sluškinja koja pretura po pomodnoj odeći iz koje već bazdi naftalin. Jedni govore da je nazadna, drugi da je tu, u žiži života, a svi bežeći od potrebe da povežu početak i kraj.
SATRAPI NOĆI: Ali da se vratimo Tikalovim slikama. U stvari, niko ne zna šta se na tim slikama događa. Ko su ljudi-prilikovi i utvare na njima? Šta traže, koga traže, kuda idu, šta nameravaju? Kada gledam te slike, osećam se kao da čitam Gogolja: vidim sklepane zapurnjale prostorije pune spodoba, poluljudi, hermafrodita, naopakonasađenih, zvjerova, zombija i homunkulusa, rupara i ostalih sektaša, zlih duhova, inkvizitora, rusalja i babetina našeg života, letećih mrtvih duša, sumnjivih lica, revizora i izvršitelja poslednjeg suda… Tikalov svet razumem kao nekakve donje radove koje izvode kamuflirani likovi suludim alatima, presipajući ništa u ništa i mereći ništa ničim nekakvim alhemijskim atanorima, potpomognuti pometenim i sipljivim arhivarima… Pomislio bi čovek da je u pitanju stvaranje neke prepotopske atomske bombe – sve liči na laboratoriju za sklapanje fau-milion-pet. Sve se to na ovim slikama skupilo, sjatilo i nakostrešilo u nekakvoj borbi za čovekovo oslobođenje i slobodu zlatnu, sve veleizdajnik uma i nosilac visokog čina propasti, jašući na Rosinantama neke razvratne i izgubljene pukovnije: satrapi noći, ljudska žgadija u izgnanstvu i rasejanju, polusvet gluvog doba, alhemičari-pošušnjare, razvedeni somnambuli, raspareni skitači, rableovski tutumraci u mantijama boje bele ljubičice, izrodi svedeni na ljude, zbrdazdolisani modernisti – a svi preteče crnih sunaca.
PAS VREMENA: U Tikalovom slikarstvu ima nečega od faustovske ideje da su nam, češće nego što bismo voleli, potrebni „đavolji eliksiri“, kako bismo, s jedne strane, shvatili da naš razum uvek vuče rep podsvesnog, iracionalnog, sna i izmišljotine u kojoj gruva sukob nečega-sa-ničim, i da, s druge strane, u tom sukobu, ili sukubu, živimo kao suprotna i obrnuta bića. Zar civilizacije nisu propale ne iz jasnih, nego iz nejasnih, nerazumljivih i nerazumnih razloga? I da je umetnost prva koja je ugledala taj sudar, koji su istoričari nazvali sumrak, propast i kraj? Smisao umetnosti nije da prikaže, nego da predoseti: ona je uvek bila pas vremena.
Tikalovo slikarstvo je odbrana sveta o kome je Haksli imao negativno mišljenje. Tikalov svet je stvarnost u nama, realnost kojom se branimo od stvarnog sveta. Možemo ga tumačiti kao žaljenje za vremenom koje je prošlo, kao strah od tog vremena, ali svet je uvek bio isti – nesavršen, budući da je čovek po prirodi stvari skloniji razgradnji nego gradnji: njegove dobre namere (ako se one ovde uopšte smeju pominjati) uvek razgradi, raspe, ospe, prospe i prespe neobjašnjiva sklonost prema destrukciji. Kod Tikala kao da postoji neki nevidljivi, tajanstveni poriv za stvaranjem nekog paralelnog sveta, sveta koji je čovekov tajni otpor prema onome što manifestuje javno. Sama potreba da ta dvojnost bude obelodanjena pruža nadu da za čoveka nije sve izgubljeno, nego da je njegov večiti problem sukob sa sobom.
Ponekad mi padne na pamet mogućnost, slučaj ili preka nužda – šta bi se dogodilo da sve ovo što se događa u podrumima Tikalovih slika izađe na videlo dana? Da li biste se upoznali sa tim volšebnicima, sa tim majstorima svoga zanata? Da li biste se prihvatili zajedničkog posla, vi neimari i optimisti? Da li biste prepoznali sebe?
