fotografije: a. anđić
Aboridžini veruju da svaki oblik života, bilo da je to svetlost, stena ili drvo, ima svoj spoljašnji, vidljivi oblik, i nevidljivi, unutrašnji, koji sanja. Sanjanjem nevidljivo postaje vidljivo. Izložba u beogradskom Muzeju primenjene umetnosti govori i o tome
Izložba „Yilpinji: ljubav, magija i obredi“, izložba je o ljubavi – kako je vide umetnici australijskih Aboridžina. Osamnaest printova njihovih umetničkih dela izloženo je u Muzeju primenjene umetnosti, zahvaljujući saradnji sa ambasadom Australije u Beogradu. Otvorena je do 20. marta.
Reč „Aboridžini“ znači – „ljudi koji su tu od početka“, što odgovara proceni da je aboridžinska tradicija stara od 65.000 do 150.000 godina. „Mi smo tu mnogo duže. Mi smo tu od vremena pre početka vremena. Mi smo došli ravno iz Vremena snova, od stvaralačkih predaka. Živeli smo i održavali zemlju kakva je bila prvog dana…“, kazao je jedan aboridžinski starešina.
Evropi je Aboridžine otkrio kapetan Džejms Kuk u 18. veku: „Urođenici se, u stvari, čine daleko sretnijima od nas Evropljana“, zapisao je Kuk brodskom dnevniku. Oni ne znaju za suvišne, ali i potrebne stvari za život, oko kojih se u Evropi toliko trsi i upinje, i sretni su što ih ne poznaju. Oni žive u miru koji nije ometan nejednakostima: zemlja i more sami po sebi opskrbljuju ih svime potrebnim za život, oni ne žude za sjajnim kućama, niti stvarima za kuću. Oni žive u toploj i ugodnoj klimi i uživaju na svežem vazduhu, tako da nemaju potrebu za odećom. Takođe, čini se da ne pridaju baš nikakvu vrednost onome što smo im darovali…“
VREME SNOVA: Danas su Aboridžini narod sa najdužom tradicijom. Kao i kod svih arhajskih tradicija, i kod aboridžinske ne postoji razgraničenje između religije i kulture. Utemeljena je na sećanju na Početak, na takozvano Vreme snova, kada su bogovi i mitski preci stvarali i uređivali svet i ljudima prenosili temelje kulture. Aboridžini smatraju da je svet, stvoren u skladu sa snagom, mudrošću i namerom mitskih predaka, savršen, a da je njihov zadatak da ga održavaju u stanju kakav je bio na početku. Zato smatraju da je materijalni napredak potpuno nebitan.
Ključni pojam aboridžinske tradicije je Vreme snova, odnosno Sanjanje. Za razliku od evropskog, aboridžanski pojam „san“ nije fantazija ni iluzija, nego duboka duhovna stvarnost. Musolini Harvi iz plemena Yanyuva kaže: „Beli ljudi nas stalno pitaju: Šta je to sanjanje? Teško je to pitanje jer sanjanje je za Aboridžine nešto najvažnije. Bića predaka stvorila su naš Zakon. Zakon je način na koji živimo, naši običaji. Zakon su naše ceremonije, naše pesme, naše priče – sve je to poteklo iz Sanjanja. Zakon su položila bića predaka pre mnogo, mnogo vremena i dala ga našim precima, a oni su ga preneli nama. Naš je zadatak da nastavimo da ga prenosimo i da ga čuvamo.“
Sanjanje je aboridžinska vera, ono se može opevati, o njemu se mogu pričati dugačke priče, ono se može plesati ili slikati, smatra Kristin Nikols sa Fakulteta Flinders u Australiji, koja je priredila ovu izložbu. Ono je sveprisutno i ogleda se, između ostalog, i u simbolima koji se koriste za stvaranje vizuelne umetnosti koja je tradicionalno usmerena, što se i vidi na radovima koje je odabrala da pokaže Beogradu. „Ova umetnička dela deo su slabo poznate tradicije aboridžinske vizuelne umetnosti koja se odnosi na yilpinji, ljubavnu magiju, koju praktikuju aboridžinske zajednice Varlpiri i Kukatja na području Središnje i Zapadne pustinje u Australiji“, kaže Kristin Nikols. Aboridžini imaju veliku tradiciju ljubavnih čarolija i obreda, kakva je, na primer, pevanje tajnih ljubavnih pesama. Padi Patrik Jangala, pripadnik Varlpiri zajednice i leksikograf varlpiri jezika, objašnjava da muškarac peva yilpinji ljubavne pesme kako bi privukao ženu, a istovremeno ih i žena peva kako bi moćnim yilpinji ljubavnim pesmama očarala svog ljubavnika. Ponekad yilpinji obredi uključuju oslikavanje tela posebnim slikama ili pravljenje talismana, posebnih ljubavnih predmeta.
O SANJANJU: Bakropis Sanjanje rovaša (istopljen šećer i akvatinta na dve ploče) izradila je 2002. godine devedesetogodišnja Lili Hargrejvs Nungaraji, zato što, kao žena starešina Varlpiri zajednice, ima pravo da slika različita Sanjanja pa i yilpinji temu u vezi sa Sanjanjem rovaša. Rovaš je, naime, mali gušter koji liči na zmiju. Na bakropisu je prikazan rovaš koji se zove Vamaru. Prema yilpinji Sanjanju, Vamaru je bio u braku, ali se zaljubio u Yurlkirini, mladu ženu koja mu je bila tašta. Prema zakonima Varlpiri i Kukatja zajednica, to je strogo zabranjeno. Uprkos tome, rovaš, opsednut požudom, došao je u zemlju u kojoj je živala Yurlkirini, pretvorio se u muškarca, ispleo konopac od šiblja i ljubavni kaiš od kose, opasao se tim kaišem i pesmom mamio Yurlkirini. Nemoćna da mu se odupre, Yurlkirini je podlegla njegovom zovu. „Rad Lili Hargrejvs Nungaraji prikazuje žene u obliku slova U (trag koji telo ostavlja u crvenom pesku kada sedi) kako sede i vrše obred Sanjanje rovaša“, objašnjava Kristin Nikols. „Na levoj strani su prikazani muški i ženski rovaši, drevni starosedeoci Sanjanja. Pomna analiza priče o Sanjanju rovaša otkriva ono što otkrivaju i druge priče aboridžinskog Sanjanja: brojne tradicionalne načine uspešnog upravljanja nizom izazova s kojima se suočavaju Aboridžini koji žive u pustinji gde vladaju teški uslovi, ekstremni klimatski uslovi, veliki manjak vode i nedostatak resursa.“
Očigledan primer da priče i umetnička dela koja govore o Sanjanju imaju društveno-kulturni kontekst, jeste i Sanjanje Duginih muškaraca, bakropis Abija Jangala iz 2002, urađen istopljenim šećerom i akvatintom na jednoj ploči, reljefom na drugoj. Kristin Nikols navodi da je autor bio starešina Varlpiri zajednice, da je detinjstvo proveo u pustinji Tanami na Severnoj Teritoriji i da nije sreo belog čoveka sve dok nije prošao inicijaciju i postao odrastao muškarac. „Jangalina jednostavna minimalistička slika pokazuje dizajn kojim se ukrašavalo telo Varlpiri muškarca kako bi se prikazala ngapa (voda ili kiša)“, objašnjava Kristin Nikols. „Parovi uporednih linija pokazuju oblake koji su obavili dve duge talasaste linije koje označavaju dvojicu privlačnih, samouverenih, mladih Duginih muškaraca.“ Prema priči, kad kiša prestane, oni izlaze iz skloništa i razmeću se svojim blještavim bojama kako bi im se svi divili. Oni su u sukobu sa Ocem, mudrim dozivačem kiše, koji pokušava da ih obuzda. Dok proganjaju devojčice sa kojima su u incestuoznom srodstvu, sukobe se i sa starijim bratom Munjom. Njihova majka, Supruga kiše, praveći se da je ozbiljno bolesna uspela je da im odvrati pažnju od promiskuitetne požude. Osećaj dužnosti prema majci i intervencija Oca kiše koji ih poplavi, uspeva da ih ukroti. „Obredi Duginih muškaraca se i danas vrše. Kako bi se shvatio veliki kulturni značaj ovog Sanjanja, treba imati na umu da u pustinji Tanami kiša pada samo jednom godišnje, a ponekad ni toliko, pa je kiša zaista prilika za posebnu svečanost“, kaže Nikols.
Slika Sanjanje žena Roni Lavson Jakamara priča o pravilu po kome sve žene moraju da napuste svoj zavičaj, da se pridruže suprugu i da prihvate njegov. „Umetnik je prikazao Jakamara muškarca i njegovu Napaljari partnerku u obliku slova U s izbočenim polnim organima u sredini slike. Oko žene se nalaze štapovi za kopanje. Muškarčev štit je na vrhu slike. Oboje putuju od juga prema severu. Žena želi da ide u svoju zemlju. Ta želja je na dnu slike, ali s obzirom da linije putovanja nisu povezane sa njenim zavičajem, jasno je da je muškarac sprečava. Ona mora da pođe s njim u njegovu zemlju, što označava put prikazan na obe strane slike. Muškarac joj govori: Ako odeš tim putem, putovaćeš s pogrešnim muškarcem.“
Aboridžini veruju da svaki oblik života, bilo da je to svetlost, stena ili drvo, ima svoj spoljašnji, vidljivi oblik, i nevidljivi, unutrašnji, koji sanja. Sanjanjem nevidljivo postaje vidljivo. Sve sanja i nastavlja jednom započet San.
A onda, 1. novembra, uoči samog početka festivala, pala je nadstrešnica na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Četrnaestoro ljudi je poginulo, a pitanje gde žive istina i pravda dobilo je sasvim, sasvim drugačije značenje
Anora je sočna realistička komedija o suštinskoj nemogućnosti prevazilaženja jaza između ekonomskih i društvenih klasa čak i kada kismet namigne i sugeriše da je takvo nešto tamo negde ispod duge ipak izvodljivo
Debitantski roman „AL T“ Aleksandra Nedeljkovića, koji je prvo objavljen u Americi pa prošlog meseca i u Beogradu, prilog je žanru naučnofantastike koji je nedovoljno prisutan među našim autorima
Da nije bilo karantina u vreme korone, možda ne bi bilo ni izložbe digitalnih grafika „Pasji život“ Luke Tripkovića, sa njegovim psom Frankom Nerom u glavnoj ulozi
Stepen državne represije u Srbiji je obrnuto srazmeran rejtingu Aleksandra Vučića i Srpske napredne vrhuške: što jače budu osećali da im je vlast ugrožena, to će represija biti veća
Zašto je tako teško poverovati da je među dvadeset hiljada ljudi na protestu u Novom Sadu bilo i spremnih za radikalne metode?
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
