Istraživač noćnih mora

U subotu 15. avgusta 1986. godine na kioscima širom SFRJ pojavio se Doktor Ksabaras, prvi broj serijala Dilan Dog italijanskog pisca i novinara Ticijana Sklavija, u izdanju novosadskog Dnevnika. Bilo je to samo nepunih godinu dana nakon što se Dilan Dog, 26. septembra prethodne godine, pojavio u Italiji kao novi junak izdavačke kuće „Serđo Boneli“.

Ticijano Sklavi je osmislio serijal kao horor avanturu sa glavnim junakom stacioniranim u Londonu. Dilan Dog, po profesiji istraživač noćnih mora, uvek u crvenoj košulji, plavim farmerkama i crnom sakou, vizuelno zasnovan na liku Ruperta Evereta, u pratnji asistenta otelotvorenog u liku komičara Gruča Marksa (za koga se nikada ne razjašnjava poreklo niti da li je to stvarno legendarni glumac), suočava se sa stravom i užasom koji mu na vrata najčešće donose klijenti. U skoro svakoj epizodi prisutne su devojke u koje se Dilan zaljubljuje, i bez izuzetka završava slomljenog srca. Klijente dočekuje u jednostavnoj kući u Krejven roudu, ispunjenoj horor memorabilijama, dok svira na flauti Tartinijev Đavolji triler ili sklapa repliku jedrenjaka na radnom stolu. Dilan ne koristi moderne tehnologije, lečeni je alkoholičar, vegetarijanac, daroviti analitičar, i često se pouzdaje u ono što naziva „šesto i po čulo“. Dugi niz godina se o njegovoj prošlosti nije znalo ništa više osim toga da je bio agent Skotland jarda. Skoro svaka epizoda od 96 strana je zasebna celina, sa retkim pričama koje se protežu na dva broja. Dilan vozi žutu folksvagen „bubu“ kabriolet, sa tablicama DYD666, a jedino oružje mu je stari revolver, koji mu u presudnom trenutku dobaci Gručo. To su kanoni koje je ustanovio Ticijano Sklavi, i koje su poštovali svi autori Dilana Doga nakon što se on povukao sa serijala. Sve ostalo je ograničeno samo maštom autora i njihovom željom da dosegnu provokativnost koju je ustanovio Sklavi.

Ubrzo se ispostavilo da je Dilan Dog oličenje mnogo šireg narativa od onog koji se može podvesti pod horor žanr. On je distorzija sveta koji okružuje autore i čitaoce, u kome su strava i užas oruđe satire i paradigme svega što je Sklavi smatrao pogubnim društvenim pojavama. Tokom 30 godina objavljivanja Dilan se suočavao sa čudovištima u svim oblicima, koja se sa lakoćom mogu izjednačiti sa svime što ne valja na ovom svetu. Pakao je u Sklavijevim očima ponor u kome vlada stroga birokratija, najveći krvnici i poklonici demona su advokati, bankari, menadžeri i biznismeni, a zombiji su paradigma lobotomizovanog društva u kome se život odvija mehanički i bez slobodne volje. Beznađe dominira kao motiv budućnosti, a sadašnjost je puna melanholije. Kada se tome dodaju beskrajne reference na pop-kulturu, Dilan postaje serijal u kome skoro svaka epizoda može biti predmet podrobne analize društva i oličenje postmodernog stripa.

U Italiji je početkom devedesetih pokrenuta opsežna medijska kampanja protiv plasiranja ovakvog sadržaja omladini. Smatralo se da uznemirujući sadržaji u Dilanu ne mogu biti dobar uzor mlađim naraštajima, a zanemarena je osnovna komponenta Sklavijevog Dilana Doga – kritika društva. Dilanovi protivnici su zahtevali gašenje serijala. Sklavi je odgovorio u svom maniru, epizodom Lov na veštice, u kojoj je kvazipuritanske protivnike prikazao kao krvoločne inkvizitore, koji na kraju rastržu glavnog junaka uz natpis: „Da li će Dilan Dog uspeti da se spasi od inkvizitora? Saznaćete u sledećem broju… Ako ikada izađe.“ Sledeći broj jeste objavljen, i serijal nesmetano izlazi i danas, i jedan je od najpopularnijih stripova izdavačke kuće „Serđo Boneli“.

Dilan je, kao i svaki dugovečan serijal, prolazio kroz periode stagnacije i osetnog pada ideja, za šta krivicu dele tadašnji urednici i izdavačka kuća „Serđo Boneli“. Čak se smatralo da je serijal istrošen. Kako se bližila tridesetogodišnjica serijala u Italiji, javila se potreba da se Dilan Dog osveži novim uredništvom, i izbor je pao na Roberta Rekionija, koji je potom sa Paolom Barbato i ostalim saradnicima pokrenuo korenitu revitalizaciju serijala (videti intervju sa Paolom Barbato, „Vreme“ 1335). Jedan od najvećih preokreta za Dilana odigrao se na naslovnim stranama stripa. Anđelo Stano je pored Sklavija bio jedno od prepoznatljivih lica serijala. Nacrtao je sve naslovne ilustracije redovne serije od broja 42, Hijene, sve do oktobra 2016. godine i broja 361. Naslovnice od broja 363 su delo Điđija Kavenaga. Broj 362 je bio jubilarni, označio je tridesetu godinu Dilana Doga. Boneli ga je objavio sa belom naslovnicom i natpisom koji najavljuje povratak Ticijana Sklavija na serijal.

Do raspada Jugoslavije, sankcija i ratova, Dnevnik je išao u korak sa italijanskim izdavačem, i objavio je 59 redovnih epizoda i četiri „specijala“ na povećanom broju strana. Devastirano strip-izdavaštvo u Srbiji stalo je na noge tek 2008. godine pokretanjem izdavačke kuće Veseli četvrtak. Dušan Mladenović, glavni urednik ovog izdavača, podseća da je „Dilan Dog u trenutku kada se pojavio na našem tržištu, bio originalniji, svežiji, lucidniji i, što je najbitnije, strašniji od svih ostalih ‘Bonelijevih’ stripova koje smo do tada čitali. Naslovnim ilustracijama koje istovremeno užasavaju i privlače, hektolitrima prolivene krvi kroz crnim humorom obojen knjižni blok, te omažiranjem jezivih knjiga i filmova koji smo voleli, Dilan je probušio mehur poimanja visokotiražnog komercijalnog stripa i kroz tu rupu u naš svet uvukao sve noćne more koje su i njega mučile. Trideset godina kasnije, iako se serijal postepeno menjao (što se, gle čuda, prilično podudara sa odsustvom njegovog tvorca Ticijana Sklavija sa stranica stripa), svedoci smo da se vraća svojim krvavim korenima, pre svega zahvaljujući Robertu Rekioniju, novom uredniku i glavnom scenaristi serijala.“

Veseli četvrtak nastoji da premosti tri i po godine kašnjenja za italijanskim kolegom brojnim edicijama ovog junaka – redovnim epizodama, pričama u boji, specijalnim epizodama iz edicije „Planeta mrtvih“ i kolekcionarskim knjigama od prvog broja. Urednik izdanja Dilana Doga u Veselom četvrtku je Marko Šelić Marčelo, koji uvodnim tekstovima nastoji da približi značajne aspekte aktuelne epizode i pruži čitaocima opsežan uvid u serijal.

Prvo obeležavanje jubileja Dilana Doga na prostoru bivše Jugoslavije je već realizovano na Striporama festivalu u Nišu, serijom tribina i gostovanjem Điđija Kavenaga, ali i predstavljanjem specijalnog izdanja Veselog četvrtka posvećenog Dilanu Dogu – Majke i očevi. Pored brojnih analitičkih tekstova i ilustracija, osnovu Majka i očeva čine tri priče iz serijala po izboru uredništva, koje zaokružuju jednu narativnu celinu. Prva je Sklavijeva i Stanova Priča o Dilanu Dogu, kolorisani stoti broj redovne serije, dosad neobjavljivan u Srbiji. Jedna od ključnih nepoznanica u Dilanu Dogu je lik doktora Ksabarasa, koji se pojavljuje još u prvom broju serijala, i čije prisustvo podrazumeva i pojavu zombija. Nakon prvog romerovskog pojavljivanja doktora Ksabarasa svaka sledeća priča je donosila produbljivanje lika, ali i sklavijevske simbolike zombija. Priča o Dilanu Dogu pretpostavlja paralelni epilog i prolog ovog zapleta, i otkriva kako bi po Sklaviju izgledala poslednja priča o Dilanu. Strip pruža uvid u prošlost Dilana i sudbine njegovih roditelja, koje se prepliću sa likovima Ksabarasa i Morgane, jedne od Dilanovih ljubavnih opsesija.

Druga priča iz knjige je Mater Morbi Roberta Rekionija i Masima Karnevalea. Reč je o drugoj priči koju je Rekioni napisao za Dilana, i jedan od razloga zbog kojih je on aktuelni urednik serijala. Kada je originalno obavljena u 280. svesci redovne serije, Mater Morbi je u Italiji pokrenula opsežnu javnu raspravu o eutanaziji u koju se uključila i tadašnja ministarka zdravlja. Rekioni je na ličnom iskustvu neizlečive bolesti izgradio priču o bolničkoj patnji, personifikovanoj u zavodljivom liku Mater Morbi.

Ove dve celine se prepliću i produbljuju u trećoj priči – Mater Dolorosa. Ova sveska redovne serije je objavljena u punom koloru prošlog septembra, početkom obeležavanja jubileja u Italiji, i poslednja je priča čiju je naslovnicu radio Anđelo Stano. Pritom je prva i zasad jedina priča koju je crtao Điđi Kavenago, sadašnji autor naslovnica za Dilana. Mater Dolorosa zaokružuje metanarativ ovog izdanja, ali i priču o antagonističkoj simbolici oca i edipovskom motivu majke u Dilanu Dogu.

Tri decenije Dilana Doga na ovim prostorima od njega stvorile su kultni serijal. Veliki broj fanova redovno prati doživljaje Istraživača noćnih mora. Pored Italije, Dilan Dog je najveću popularnost doživeo upravo na prostorima bivše Jugoslavije. Ovde nije prolazio kroz iskušenja i pokretao javne debate kao u matičnoj zemlji, ali je neodvojiv deo popularne kulture generacija fanova. A pre svega je deo opšte kulture generacije koja je 15. avgusta 1987. godine bila dovoljno čitalački zrela da na kioscima kupi novog junaka o kome do tada nije znala ništa.

Zbog već pomenutog kašnjenja, tokom ove godine na kioscima su prisutne tek prve priče koje je uređivao Rekioni. Krajem godine se očekuju prve priče sa kojima je novi urednik otpočeo pravu reformu serijala o kojoj je u intervjuu govorila Paola Barbato. Dilan je u tri decenije dokazao da i dalje može da bude inovativan serijal sa aktuelnim društvenim problemima puštenim kroz prizmu horor žanra. Ili jednostavno da bude kvalitetna horor zabava za fanove koji se odluče da zanemare ovaj drugi aspekt njegovog narativa. Dilan Dog krije u sebi potencijal da zadovolji obe grupacije zaljubljenika u žanr, i veoma lako, zahvaljujući njima, može da postoji još decenijama.

Mater Dolorosa, crtež Điđi Kavenago