Rijaliti programi su tokom sudbinskih dana odredili format i ton ostatka TV programa. Pritom nemam na umu imitacije domaće političke scene u Velikom bratu. U pitanju je rijaliti dramaturgija koja je u potpunosti primenjena tokom informisanja javnosti o toku pregovora, definisanja odgovora i mogućim posledicama. U prošloj vladi se ovo zvalo – spinovanje, a TV model u osnovi medijske prezentacije bio je – politički marketing. Prodaja proizvoda, da ne kažem magle, ili moja omiljena floskula – „komuniciranje sa javnošću“.
Danas je u srpskoj politici marketing napušten kao nešto što nije ubedljivo, jer je marketing postao sinonim za nešto izmišljeno. Umesto toga dobili smo politički rijaliti, koji sasvim drugačije „komunicira“ sa biračima-gledaocima.
U ovom trenutku imamo dva rijaliti programa (na televizijama Pink i B92) gde zaista možemo videti mračnu stranu naših naravi. Ljudi se svađaju, ređe vole ili seksaju, a postoji uverenje da rijaliti u ljudima pobuđuje sve najgore. Logika glasi – nismo lepi, nismo kulturni, ali hajde da vidimo kakvi smo zaista, bez šminke i foliranja. Kao, skinuli smo rukavice i pokazali se u pravom svetlu.
Tako je valjda stvorena i paralela sa pregovorima u Briselu, gde se odlazi na „runde pregovora“ kao u Kuću Velikog brata. Postoje neka pravila pregovora, umesto Marijane Mićić tu je Ketrin Ešton, za istim stolom su sa jedne strane „naši“, a sa druge arhineprijatelj u liku Hašima Tačija. U vestima su mediji prenosili SMS prepisku naše delegacije, a pominjao se povišeni ton u raspravama i „bljuz Šešelj“ ili majice sa Šešeljovim likom.
U dramaturgiji vanrednog stanja posebno su se koristile konferencije za štampu pomoću kojih smo neprekidno imali utisak neverovatne napetosti i težine koju nose naši pregovarači. To je takođe efekat rijaliti programa – gde vas akteri neprekidno iniciraju na identifikaciju i emocionalno uživljavanje. Paradoks je u tome što nikada manje nismo imali uticaja na odluke koje se donose – moć je koncentrisana u rukama nekoliko ljudi. Zato mi je teško da vrednosno ocenjujem poteze ove vlasti i naših pregovarača. U tom smislu vidim paralelu sa farmerima ili ukućanima – jer ni njih nisam birao, ni mirio ni svađao.
Napetost je stvarana još tokom izbora naših pregovarača i sastava delegacija. Koga su iz Brisela zvali, ko se posle prethodnih rundi smeškao, a ko bio smrknut.
To vam je kao kada pre rijaliti programa gledate profile učesnika i čujete njihova očekivanja. Minimalna razlika u odnosu na politiku je mogućnost da putem SMS-a (simulakruma izbora) zadržim ili izbacim nekog od aktera rijaliti TV programa.
Jedno od pravila Velikog brata je zabrana komentarisanja nominacija, odnosno zabrana izjašnjavanja pre nego što vas Veliki brat nešto pita. Tako je bilo i tokom pregovora – gde su se svi domaći akteri ponašali dosta neobično. Postoji ambivalencija u izjavama koja dodatno zbunjuje gledaoce, logika tamnog vilajeta, koja neprekidno ostavlja obe opcije otvorene. Sve izjave su „ako odbijemo“ ili „ako prihvatimo“ do momenta kada smo odbili usmenu ponudu sa željom da se pregovori nastave. Kraj koji nije kraj i tačka koja nije tačka, već zapeta. Kao što sam već rekao – svaka odluka biće legitimna, samo je treba glasno reći i objasniti. Znate, to takođe podseća na nominacije u rijaliti programima gde ćete često čuti obrazloženje: „Taj i taj je dobar/dobra, nemam ništa protiv nje/njega, ali neko mora da ispadne, a sa njim/njom sam proveo najmanje vremena!“
Nisam siguran da je ova medijska strategija dobra, jer od gledalaca i birača traži pažnju, crpi energiju i stvara očekivanje da će nešto neverovatno važno da se desi. Kada ne bude baš tako – ostaje izduvani balon i razočaranje. Logika tenzije, čiji je velemajstor bio Milošević, ima jednu manu koju i ova vlast previđa. Nivo tenzije mora da raste da bi dramaturgija funkcionisala. Jedino pravilo koje se poštuje za sada je izbegavanje svakog otvorenog fizičkog, da ne kažem oružanog konflikta. Zamislite samo da se bilo koja televizija osmeli da prikaže seriju kontroverznih izjava naših političara – „kako je Veliki Brat video…“ (dopišite ime po želji). Paralele ćete pronaći i u „tajnim zadacima“ koje dobijaju i takmičari i političari.
Jedan od načina da se tenzija digne jeste igranje vremenom. Pominjali su se „pakleni dani“, „dan D“, odbrojavali smo sate do izjašnjavanja uz vanredne konferencije za novinare i pomeranje datuma za odgovor za ceo jedan dan unapred.
Ukoliko prihvatimo ponuđenu logiku, koja našim političarima na vlasti daje sposobnost šireg sagledavanja realnosti i dar predviđanja budućnosti, onda je naša uloga do te mere pasivna – da se opredeljujemo za sporazum o kojem u suštini ništa ne znamo. Jedina utešna i umirujuća vest, mrvica razuma i izvesnosti na kraju ovog političkog rijalitija, za mene je poruka i upozorenje Velikog brata, Direkcije Farme i Zapadnih sila da svet neće dozvoliti rat na Kosovu.
