Ima tu nečeg!

„Ah divlje bi da riknem
u planine balkanskog kontinenta
Zverski uhvaćen u lisičine Istoka i Zapada
Jooj“

Micić : Barbarogenije

U jednom sasvim svakodnevnom razgovoru pokušao sam da objasnim prijatelju, inače Beograđaninu danas nastanjenom u Londonu, da me je oduvek čudilo to da su se gosti iz inostranstva koje sam sretao, doduše većinom umetnici i nekomformisti, uglavnom dobro osećali u ovoj sredini, čak i tokom vrhunca krize devedesetih. Upoznao sam mnoge koji su se često vraćali, neki čak i živeli usred ove balkanske ludnice, posmatrajući to sve sa nekim ljudskim razumevanjem, i napuštajući sigurnost svojih evropskih i američkih domova. Čak bih se kladio da su neki od njih u svemu tome nalazili neko uzbuđenje i zadovoljstvo. Ono što se neizbrisivo urezalo u moje sećanje bio je, međutim, komentar mog prijatelja: „Moraš da ih razumeš. Svako u sebi poseduje težnju da se ponaša kao varvarin.“

Kasnije sam se pitao da li je to izraz duha „barbarogenija“, o kojem je govorio nadahnuti balkanski avangardista Ljubomir Micić? Isti Ljubomir Micić, koji je pisao one uzbudljive tekstove i pesničke zapise u kojima je nazivao Evropu “ naduvenom žabom“ i još zvonkijim epitetima?

Odgovor na to pitanje nije jednostavan, a svakako nije jednoznačan. Naime, Balkan i Evropa o kojima je govorio Micić više nisu isti.

U vremenu nakon Prvog svetskog rata, naime, u Evropi je nastao čitav niz avangardnih pokreta upravo kao reakcija na užas i klanicu koje su bile deo opšteg iskustva. Umetnici su, gurnuti ovom kataklizmom, doveli u pitanje same osnove zapadne civilizacije, vođene zastarelim i bahatim strukturama moći evropskih imperijalističkih sila, kojima je carevala vojska činovnika i generala, sa čitavom pratećom kulturom… Mnogi „izmi“ koji su iznikli iz imaginacije umetnika koji su isprva tretirani većinom kao buntovni marginalci (ekspresionizam, futurizam, kubizam, dadaizam, nadrealizam itd.) upravo su proistekli iz pobune protiv duha osrednjosti koji je omađijao Evropu. Činilo se da je mnogo kreativnih ljudi već tada naslućivalo da se iza brda valja samo još gore zlo, koje je netom opredmećeno sa nadiranjem ideologije fašizma… U toj atmosferi je iznikao i možda jedini naš „izam“ koji je imao značajnog odjeka na svetskoj sceni – zenitizam, iza kojeg je stajao Ljubomir Micić, još jedan u plejadi, avaj, neshvaćenih i svakako nepravedno zaboravljenih umova sa ovih geografskih koordinata. Micić je antitežu zapadnjačkoj utilitarnosti pronašao u iskrenosti, vitalnosti prostodušnog Balkanca, imajući pre svega na umu sve što je srpski narod prebrodio tokom Prvog svetskog rata. Otuda i priča o „barbarogeniju“, koja je zapravo bila ne tako daleko od drugih evropskih avangardnih traženja, koja su inspiraciju pronalazila u „primitivnom“ i „automatskom“, tj. svemu što je izmicalo zdravorazumskom diktatu.

Elem, izdanje koje se pojavilo tokom beogradskog Sajma knjiga, a koje u jednom pakovanju sadrži obimnu i dobro opremljenu monografiju Vidosave Golubović i Irine Subotić Zenit 1921–1926 i reprint svih brojeva časopisa „Zenit“, zaista je dugo očekivan poduhvat. Kao izdavači se pojavljuju čak nekoliko institucija – Narodna biblioteka Srbije, beogradski Institut za književnost i umetnost, i SKD Prosvjeta iz Zagreba.

NOVA UMETNOST: „Zenitizam je ideja nove umetnosti, njezina filozofija“, zapisao je Micić, čovek koji je zapanjujuće brzo izazvao pozornost svetskih avangardističkih krugova, kada je 1921. godine krenuo da objavljuje časopis „Zenit“, u kojem su objavljivani prilozi na izvornim jezicima autora. List je okupio ne samo neke od najkreativnijih stvaralaca koji su delali u zemlji koja se tada zvala Kraljevinom Srba, Hrvata i Slovenaca (među kojima su u početku bili i Boško Tokin, Stanislav Vinaver, Miloš Crnjanski, Rastko Petrović, Marijan Mikac, Dragan Aleksić, Stanislav Krakov, Vilko Gecan, Dragan Bublić, Josif Klek, France Kralj, Albin Čebular), već i zavidan broj internacionalnih imena, od kojih su mnogi bili u neposrednom kontaktu sa Micićem – Gol, Kandinski, Arhipenko, Marineti, Vazari, Pokarini, Delone, Kašak, Moholj-Nađ, (Karl) Ajnštajn i mnogi drugi, značajni predstavnici avangarde dvadesetih… Internacionalni karakter časopisa, i namera da se prilozima pokriju svi oblici nove umetnosti (književnost, slikarstvo, arhitektura, film, pozorište…) privlačili su ovom listu brojne stvaraoce, ali su mnogi od njih brzo prekidali saradnju, uglavnom zahvaljujući Micićevoj veoma strogo zacrtanoj viziji, i buntovnoj prirodi koja ga je dovodila u sukob kako sa drugim umetnicima tako i sa vlašću… Srbin iz Hrvatske, Micić je časopis „Zenit“ osnovao u Zagrebu, sa bratom Brankom (upotrebljavao je pseudonim Ve Poljanski), takođe izvanrednim avangardistom, koji je malo pre toga 1921. godine objavio jedini broj časopisa „Svetokret“. Na prvoj stranici, u prvom broju (tada mesečnika) „Zenita“, Micić je zapisao: „Sablast crvene furije rata iskopala je svojim zločinačkim pandžama groblja za sve nas – za milijune ljudi. Jedan mrtvac na dva vojnika. Ne zaboravimo nikad, da je ubijeno 13 milijuna ljudi u prošlom deceniju, od bede je umrlo deset milijuna, a oslabljeno 150 milijuna. A mi što ostadosmo kao poslednja straža, nosimo zajednički bol pod srcem, zajedničku dušu očaja, zajednički protest: Nikada više rata! Nikada! Nikada!… Čovek – bio je stvoren da bude Bog – a ubijan je kao stoka na klaonici.“

Micićeva narav je brzo dovela do konfliktnih situacija u (tada još prilično uspavanom) Zagrebu. Kako je zapisao u broju iz 1923: „Odlučno ćemo se braniti od suradnje mediokriteta i podlih nametljivaca i centralno-evropskih brabonjaka, kao što su to zenitisti i do sada činili.“ Nakon prepucavanja i polemika, a zatim i zabrane njegove knjige Stotinu vam bogova, Micić se preseljava u Beograd, gde nastavlja sa objavljivanjem časopisa „Zenit“. Kasnije se prisećajući delanja u Zagrebu, on zaključuje, ne bez žuči i sarkazma: „Iste godine 1922, u kulturnom centru sveta – u srbožderskom Zagrebu, jedan hrvatski pesnik tražio je jednom prilikom pred sudom, da me se pošalje u ludnicu na posmatranje. Drugi hrvatski pesnik pozivao je putem štampe državnog odvetnika, da obustavi ‘Zenit’, a najuvaženiji hrvatski kritičar pozivao je takođe putem štampe policiju, da sabljama stane na put zenitističkoj poeziji“ U prvom broju „Zenita“ nakon preseljenja u Beograd, u februaru 1924, Micić se ponovo oglašava: „Čovečanstvo može da se ujedini samo zajedničkim radom, na zajedničkom delu – za zajednički cilj. Evo: nas ujedinjuje nova umetnost. Koliko jednostavno i koliko paradoksalno! Ali za sve naše umetničke zasluge mi smo u ovoj zemlji obilno nagrađeni od Triglava do Timoka – klevetama, da smo ‘plaćenici’ – denuncijama, da smo ‘opasni po državu’ – glupostima, da smo ‘veleizdajnici’ – svirepošću, da smo ‘Austrijanci’ – zavistima, da smo ‘hohštapleri’ i dr. Istina je, mi smo opasni po državu kulturnih skorojevića, slikarskih diletanata i pesničkih plagijatora, odnosno sviju praznih tikva i šupljih glava, što se koče na smrdljivim paragrafima.“ Tokom svog beogradskog bavljenja, Micić takođe nailazi na razočaranja. Njegovo smelo nastojanje da predstavi Prvu međunarodnu izložbu nove umetnosti u Beogradu, u Sali „Stanković“, u aprilu 1924, nije izazvalo očekivano razumevanje, kako stoji u članku objavljenom u „Zenitu“ – „Zvanično kulturni Beograd, bez ikakvog iznenađenja, bio je odsutan. Ta bilo je zastupljeno 12 država sa 110 originala – pa koga da to interesuje u Beogradu, pogotovo kada je to „Zenitova“ izložba. Pored Kandinskoga, Arhipenka, Zadkina, Delonaja, Gleza, Lisickoga, Lozovika, Bilerove, Petersa, Paladinija i još mnogo drugih, moglo se videti i prve zenitističke slikare Petrova i Josifa Kleka… Možda bi sve to drugačije bilo, da je usred sale bio obešen Micić, poseta bi sigurno bila u gomilama. Ali…“

SRBIJO LEPA: Godine 1925, u jednom od nastupa razočaranosti, Micić je napisao zapis pod imenom „Hvala ti Srbijo lepa“: „Dugo sam snevao o tebi. Celo bolno detinjstvo i celu mukotrpnu mladost – ratova i revolucija… A danas?… Zablude praznog nacionalizma i moji snovi o geniju moje rase, razbijeni su grubo i svirepo. Ti si ih razbila, ti si ih sama uništila svojom masnom pesnicom. (Nema genijalnih rasa – ima samo genijalnih ljudi!) Istina je, bio sam sumanut posle prvog sudara. Jer najteže je podneti od onoga koga se najviše vole. A ja sam te dugo voleo, jer su te toliki prezirali i mrzeli, gori od tebe. Pa ipak, osvestio sam se osnažen i uzvišen. Pobedio sam te u sebi i pregoreo u zoru jednog letnog dana, u blizini neba, u blizini meseca, pod onim istim zvezdama, koje od iskona padaju nad mojim Balkanom. Hvala ti, Srbijo lepa! … Ne zameri Srbijo: ja ne mogu da laskam tvojoj umišljenoj lepoti, kao tvoji pripuzi i pelikani. Ja ne umem da muzem steone države. Ja nisam tvoj strvinar ni tvoj sisavac. Ja sam samo pesnik, slobodan i nov… Zašto smo ti mrski svi mi, koji ne umemo da pužemo ispred tvojih nogu? … Najzad, zašto su žandarmi i političke partije i njihovo zakonito čedo korupcija – srž tvoje kulture i civilizacije? Ua! … Ljuto nas peku sve tvoje patnje i tvoji bolovi… A slava tvoje dične demokratije dovodi nas do najdubljih očajanja… Hvala ti Srbijo lepa!“

Godine 1926, 43. broj (kao što će se ispostaviti i poslednji) „Zenita“ objavljuje članak „Zenitizam kroz prizmu marksizma“, potpisan pseudonimom M. Rasinov ( iza kojeg se možda krije sam Micić, iako je on to kasnije negirao). Tekst je učinio da list bude zabranjen zbog „komunističke propagande“, po Zakonu o zaštiti države. Čak iako je u istom broju Micić objavio članak nazvan „Legenda o mrtvom pokretu“, u kojem stoji: „Marksisti i drugi levičari, u odnosu prema zenitizmu, reakcionarni su do zaprepašćenja. Nedovoljno vaspitani i za ono što bi oni sami hteli da budu, oni se takođe podsmevaju zenitizmu, kao i buržoazija, protiv koje se oni tobože bore… Oni se čak i ne trude da vaspitaju svoje ‘novo’ biće, jer – politika je preča od svega.“ Pa ipak, policija je izdala rešenje o hapšenju Micića, koji je pobegao kroz zadnja vrata, nakon čega je napustio Beograd i izbegao u Rijeku (tada italijanski grad Fijume). U Rijeci biva uhapšen zbog toga što nije posedovao lična dokumenta, završivši u zatvoru „kod provalnika, krupijea i lopova“. Nakon „sedam dana i noći“ u zatočeništvu, uspeva da nastavi put do Francuske, nastanivši se u Parizu, gde će objaviti čak nekoliko značajnih knjiga na francuskom, sve do ponovnog povratka u Beograd 1936. godine. Tokom drugog svetskog rata nije učestvovao u javnom i umetničkom životu, polako padajući u zaborav. Umro je u staračkom domu u Kačarevu kraj Pančeva, 1971. godine… Još početkom 1941. godine, u listu „Pravda“, Boško Tokin je zapisao: „Posmatran ‘an blok’, zenitizam je samonikli pokret, i snažna manifestacija Ljubomira Micića, jedne od najmarkantnijih, mada već skoro zaboravljenih ličnosti naše poratne književnosti. Zenitistička epoha je verovatno prošla, bar u njenim prvobitnim oblicima, ali zenitizam, kao izraz Ljubomira Micića, ne može se ni negirati, ni odbaciti. Ima tu, kako se kaže, nečeg. Nečeg dubljeg i šireg.“

PROTIV SVEGA: Nacrt za kostime u Zenitističkom pozorištu