Ima li života posle tranzicije

Nekada, dok se znalo reda, svako je veče Pozorja kanda izgledalo slično onoj večeri svečanog otvaranja: važne su se face gradskog, pokrajinskog i državnog kulturnog, kulturtregerskog i naročito političkog života šetkale i smeškale pred velikom salom Srpskog narodnog pozorišta, a potom i otmeno parkirale svoje državotvorne pozadine na dodeljena im sedišta, ne bi li prisustvovale ceremonijalu Otvaranja. Samo, novo Pozorje ne bi ni po čemu – osim kalendarski – bilo novo, da sva ta ceremonijalna pompa nije ipak svedena na minimum: vrlo kratka i umesna obraćanja publici direktorke Pozorja Mirjane Markovinović te selektora i umetničkog direktora Ivana Medenice, a potom emotivni monolog petostruke „sterijanske“ laureatkinje Milene Zupančič, i… Pozorje je moglo da počne. Protokolarni gosti su se izgubili najkasnije nakon pauze prve predstave, i više ih – na obostrano zadovoljstvo – do kraja festivala nismo viđali. U gledalištu su ostali oni koji su došli da vide, a ne da budu gledani.

RELAKSIRANOST: Zapravo, onaj ko je proboravio na Pozorju od početka do kraja mogao je primetiti da je jedna od velikih i dragocenih odlika tog novog duha koji je gorespomenuti rukovodstveno-kreativni tandem uneo na Igre stanovita više nego dobro došla relaksiranost, u najplemenitijem smislu reči: umesto – činilo se već neizlečivo, po defaultu – uštogljene i klinički mrtvosane revije Najvećih Dostignuća Nacionalnog Teatra, u kojoj se socrealizam i glembajevština skladno dopunjuju i zajednički proizvode Ritualno Ništa, i gde se obično ne zna jesu li strožije i mrgodnije čike i tete na pozornici ili u publici, Pozorje je ove godine u potpunosti poprimilo onaj oblik i svrhu kojima se izgleda težilo, u najmanju ruku otkad je recentni selektor „stupio na dužnost“: da bude celodnevna teatarska oda radosti, neprestani hepening koji zahteva mnogo energije ali mnogo i daje. To znači da ovo i ovakvo Pozorje ne životari kao nekakav izdvojeni, slobodnoplutajući entitet trenutno sasvim slučajno usidren u glavnom gradu Vojvodine, nego praktično „okupira“ Novi Sad na desetak dana i svojom bojom boji značajan deo njegove ponude: ne samo da nije bilo dana bez bar tri predstave u raznim gradskim teatarskim i neteatarskim prostorima, nego je u izobilju bilo i otvaranja izložbi, tematskih tribina (okrugli sto kritike o prikazanim predstavama se podrazumeva), promocija knjiga – ne samo teatroloških: bilo je mesta, na primer, i za multimedijalnu prezentaciju Leksikona YU–mitologije, sasvim u skladu s temom paralelne selekcije „Krugovi“ – besplatnih projekcija filmova iz „regije“, i koječega drugog što je upotpunjavalo dojam „buđenja proleća“ za jedan inače već vremešni festival. Još da je bilo neke koordinacije iliti „dvosmerne saradnje“ s tih dana vrlo aktivnom ekipom „Gradilišta“, Pozorje bi poprimilo i stanoviti rokenrol štih, što mu sigurno ne bi škodilo… Okej, nauk za sledeću godinu, ne? Ovakve manifestacije, uostalom, i ne mogu na duži rok da izbegnu definitivno opredeljivanje između jedine dve raspoložive opcije: ili će se prepustiti tihom izumiranju kao nekakav klimatskim promenama neprilagodljivi dinosaurus, budžetskim infuzijama održavani mastodont s kojim niko ne zna šta bi ali niko nema petlje da ga milosrdno „eutanazira“, ili će pak u famoznu potragu za izgubljenom modernošću poći od sebe. Drugim rečima, prvo se sam Festival ima modernizovati, pa će se i njegova teatarska ponuda tome prirodno saobraziti! Pedeseto Pozorje – čija je „jubilarnost“ obeležena i naznačena decentno i suvislo, bez gušenja, smaranja i ostalog Prigodničarenja – u tom je smislu napravilo poveliki iskorak, i valja se nadati da se nazad više ne može, osim u apokaliptičnom slučaju nekakvog uspelog kontraudara konzervativne rekonkviste (a to je ovde uvek moguće, nemojmo se lagati).

Kada se ovako radi, ni odaziv publike ne može izostati. To znači da su i predstave ovogodišnjeg Pozorja bile vrlo solidno posećene – više njih imalo je i rasprodate reprize – što nije mali uspeh s obzirom na to da se do toga došlo bez i najmanjeg tračka populističkog „dodvoravanja“: selektor je dosledno isterao svoj koncept, što znači da je na festival doveo i one predstave koje nikako ne odgovaraju uobičajenom shvatanju „dobre predstave“ klasičnog, „građanskog“ štiha, a to je ono što teatarski Novi Sad i njegovu publiku odvajkada odlikuje: ona je istovremeno prilično zahtevna i umereno konzervativna (što pripisujem odsustvu „traumatičnog“ iskustva Bitefa…), a to je redak, nezgodan spoj… No, uostalom, izraslo je ovde već nekoliko novih generacija što već aktivne i prisutne, što još samo potencijalne teatarske publike, one koju je više „vaspitao“ Exit nego Pozorje, ali koja je i te kako intelektualno radoznala i otvorena prema teatru – samo je nemojte, zaboga, terati da iznova, i jopet, i još jednom, i ponovo, i reprizno, i ispočetka i do besvesti gleda Popa Ćiru kontra Popa Spire ili pak nadobudnu Femu kontra njene „priproste“ kćeri Evicken… Dosta, ako Boga znate! Uostalom, stojim vam dobar – javlja mi se, eto! – da bi se Jovan Sterija Popović, da je nešto u mogućstvu, prvi pobunio protiv takvog mrtvozornog shvatanja pozorišta koje u Novom Sadu, poglavito u Srpskom narodnom pozorištu, malo-malo pa zadominira, s dugoročnim genocidnim posledicama glede priliva nove publike.

KRLEŽA NA KOKAINU: U glavnoj, takmičarskoj selekciji 50. Pozorja gledali smo osam predstava, dok je off-program „Krugovi“ ponudio njih pet. Gotovo je nepodeljeno mišljenje publike, te osobito kritike i drugih teatarskih ljudi da su upravo „Krugovi“ – u čast jubileja nekada „jugoslovenskih“ igara posvećeni novoj drami sa eks-ju prostora – ponudili najintrigantnije predstave. Neki su se nad ovim zdvajali i prenemagali, ali to nije neobično: nisu li i u Kanu najbolji filmovi uglavnom van takmičarskog programa?! Selekcija za „glavni“ program limitirana je propozicijama (domaći tekst), dok su „Krugovi“ postavljeni znatno fleksibilnije, što i selektoru ostavlja znatno više manevarskog prostora. Pa još kad se sezona novog domaćeg teksta svede na samo dva izabrana primera – a još u nesrećnom odsustvu Skakavaca Biljane Srbljanović (premijera zakasnila za ovogodišnju selekciju), nesumnjivo najbolje ovosezonske predstave u srpskom teatru, istinski uzbudljivog remek-dela Srbljanovićeve, ali i Dejana Mijača – nije čudo da „Krugovi“ preuzmu primat. Ipak, bilo bi nepravedno ne pomenuti sjajno primljeni Hadersfild Uglješe Šajtinca (u režiji Aleks Čizholm; Jugoslovensko dramsko pozorište) koje će novosadska publika pamtiti po onome po čemu i beogradska – pre svega po izvanrednoj kreaciji Nebojše Glogovca, koja baca dovoljno veliku senku da „zaseni“ dramaturške probleme komada-predstave. Apartni međuratni komad Nedozvani Momčila Nastasijevića u (debitantskoj!) režiji Jovana Ćirilova (produkcija Centar za kulturnu dekontaminaciju), iako relativno hermetičan i dekadentan na način, recimo, krleže-na-kokainu, bio je izvanredan kontrast razigranom, čak teško podnošljivo živopisnom svetu junaka Ace Popovića… Montenegro blues Radmile Vojvodić (CNP Podgorica) zagubio se poprilično, nažalost, u prekomernoj deklamativnosti i tezičnosti svog više esejističkog nego dramskog predloška. Nešto se slično može reći i za Veliku belu zaveru Dimitrija Vojnova, mada je ta predstava imala barem reditelja (Miloš Lolić) koji je iz teksta odstranio onoliko samoreferentnog i samosvrhovitog fanovskog divljanja – na temu Kurta Cobaina, Bog da mu dušu prosti – koliko je mogao, ne bi li ova koliko-toliko zaličila na barem siluetu iliti konturu Dramskog Zbitija. Publiku su i Kovačevićevi Maratonci (SNP Nova Gorica) u radikalnoj Mijačevoj interpretaciji ostavili prilično hladnom; e sad, možemo za to kriviti „lošu“ publiku, ili pak gotovo nevidljiv titl prevoda, a ponajviše činjenicu da smo svi odveć „impregnirani“ Šijanovim filmom i njegovim nezaboravnim akterima što nam nesumnjivo smeta u prihvatanju suštinski drugačijih čitanja, ali na kraju krajeva mora biti da je ipak i reditelj, sto mu gromova, u nečemu omanuo… No, jedna druga predstava skriveni je Mijačev trijumf: svo refleksno padanje ovdašnje kritike na kvrgava kolena pred bečkim Akademie Theater am Burgtheater na stranu, najveća vrlina zanatski korektne, no sterilne i hladne postavke Amerike, drugi deo (alias God Save America) Biljane Srbljanović u režiji Karin Bajer u tome je što, gle, pokazuje i dokazuje koliko je Mijačevo tumačenje te drame u Ateljeu 212 – o glumi da i ne govorimo; Cvetković, Lečić & co. mogu Bečlijama da budu die professoren! – moćno i vredno. I na kraju – Aca Popović: ako odveć „rasutu“ materiju Smrtonosne motoristike (Atelje 212) ponajviše spasavaju rediteljsko umeće i odvažnost Egona Savina, kao i odlična glumačka podela, onda, bogme, Svinjski otac – tekst zaturen i zaboravljen od Boga i od autora! – predstavlja pravi iznova pronađeni biser (režija ponovo Savin, produkcija Kruševačko pozorište), najsvetliji trenutak „takmičarskog“ programa. Bilo je nepodnošljivo zagušljivo te večeri u Novosadskom pozorištu, ali je zapravo i to, čini se, bio jedan od pratećih scenskih efekata ovog jedva sedamdesetominutnog teatarskog kreščenda, izvanredne predstave u kojoj je, kao malo kada i malo gde na ovom potkontinentu, bez zazora i bez ostatka, bez izvinjenja i bez oklevanja, seciran ubilački patrijarhat naše zagušljive provincije (including Beograd, Novi Sad…) kao ona uvek iznova razgoropađena zla kob koja i inicijalno „dobre“ ljude čini robovima opštih mesta, poslušnim žrtvama i još poslušnijim počiniocima, koji će učiniti sve što se od njih traži samo da građevina patrijarhalnih Tabua – recimo, kult Majke, makar bila i egocentrična i tiranska braniteljka virtuelne „čednosti“ pred stvarnim, pulsirajućim životom – ostane čitava, netaknuta, nenačeta. Sve u svemu: nadmoćno, intenzivno, mučno, katarzično, briljantno – i prilično nenagrađeno. Nema veze, publika je odlično shvatila o čemu se radi, a to je najvažnije.

GELERI, SRČA, ČAURE: A ti nahvaljeni „Krugovi“? Pre svega Hodnik pisca i reditelja Matjaža Zupančiča (SNG Ljubljana): vrhunski izdanak jake slovenačke škole modernog teatarskog izraza, univerzalna parabola u čijem je središtu reality show (tipa Big Brother), odnosno svet u kojem ništa, pa ni ljudska intima nema imanentnu, nego samo tržišnu vrednost; eto, kad „uđete u Evropu“ onda vas muče globalne brige, dočim vaša manje srećna jugoistočna braća još gacaju po haosu „tranzicije“, da i ne govorimo o tome da još nisu ljudski sakupili i pobacali sve gelere, čaure i srču od poslednje sezone ratova… Pa kad se živi tako haotično, onda je i hiperfragmentarizovana struktura komada (ako tu uopšte ima dramskog teksta u „konvencionalnom“ smislu reči?!) Jazz Filipa Šovagovića (režija Ivica Buljan, HNK „Ivan Pl. Zajc“, Rijeka) nešto što nalazi pravu rezonancu sa senzibilitetom publike koja je bila krajnje dobrohotna prema ovom dramskom kermesu iliti ćušpajzu čiji su „najukusniji sastojci“ svakako bili glumci, na čelu sa sedmogodišnjim Jakovom Gotovcem! No, Jazz je teško prizvati u sećanje nakon izvanredne, zaumne, nadrealne a opet tako down–to–earth i prepoznatljive pozorišne čarolije Druga strana Dejana Dukovskog, u antologijskoj režiji Slobodana Unkovskog (Makedonski narodni teatar Skopje), sa četvoro fenomenalnih glumaca čija imena ovde malo kome nešto znače, ali koji su svojim majstorstvom „oduvali“ kasnovečernju sterijansku publiku. Wow – u „potragu za modernošću“ i te kako se može ići i duboko na jug! Na koncu, nakon dopadljive intimističke – sa neizbežnim „tranzicionim“ referencama – predstave Dvije Tene Štivičić (režija Snježana Banović, Atelje 212), o kojoj se u Beogradu već „sve zna“, dolazi Pobuna u Narodnom pozorištu pisca i reditelja Harisa Pašovića (Narodno pozorište Sarajevo): i ovde je u pitanju reality show, ali „balkanski“, sirotinjski, posleratni, postutopijski, post… Junaci Pašovićevog sveta više su „tipovi“ nego karakteri, i iz toga, kao i iz one „vojvodićevske“ tezičnosti i deklamativnosti, proističu svi nedostaci prvog, znatno dužeg dela predstave: u jednom se momentu nemoćno zapitaš „Bože, zar je ovo sve što ćemo dobiti“; a onda, nakon pauze, nastupa preokret, superiorna demonstracija svega onoga zbog čega smo voleli Pašovićev teatar, začinjena jednom katarzičnom „zdravicom“ koja bi, bačena na papir, delovala odveć patetično, a u kontekstu Pašovićeve postavke proizvodi u publici ono retko, dragoceno dejstvo kada te podiđu srsi, tek da se podsetiš da si živ, da si čovek, i da bi to nešto trebalo da znači i na nešto da obavezuje…

I to bi, dakle, bilo to. Zapravo, ne bi: tu je i Pozorje mladih, kao i „Projekat tri“ Srpskog narodnog pozorišta, sa pet debitantskih drama mladih autora (službouljudno skrećem posebnu pozornost na neodoljivu duhovitost Dragana Stankovića, autora komada Poljubi sjaj ugaslih zvezda, kao i na izvanredan ženski glumački trio istoimene predstave!). I Pozorje je, naravno, svojevrstan reality show, ali od one bolje sorte: jedini u kojem je bolje biti unutra nego napolju. Malo li je u ovo vreme skupo prodavane jeftinoće?!