Iskustvo kaže da kada treba birati između profita i života, neoliberalni kapitalizam nepogrešivo bira ono prvo. Zato ne čudi aktuelno evropsko „relaksiranje mera prevencije u borbi protiv korone“ jer treba smanjiti izdatke države, pokrenuti proizvodnju i trgovinu, a ko preživi biće konzument. Tako svojevremeno nije iznenadila ni Makronova odluka da javnom zdravstvu redukuje finansijska sredstva (i uništi zdravstveni sistem Francuske), logična je bila i darvinistička ideja Borisa Džonsona o stvaranju kolektivnog imuniteta nacije, ali je jasan i stav Evropske komisije koja, ipak oprezno, „ne očekuje“ organizovanje velikih skupova pre kraja godine, verovatno pre svega misleći na sportske manifestacije. No, pozorištnicima na pamet pada nešto drugo: kada će ponovo biti igrane predstave i održavani festivali?
Evropski trend relaksacije ohrabruje, ali kakva je, u slučaju širenja virusa, razlika između stadiona, sportske hale i pozorišne sale? Hoće li publika nositi rukavice i maske, a šta će na rukama i preko usta i nosa imati glumci? Kako će u pozno leto ili s jeseni izgledati scena na balkonu u Romeu i Juliji? U međuvremenu je rad na predstavama stopiran, gomilaju se nerealizovani festivali, a novi termini – u slučaju da su najavljeni – određeni su proizvoljno, na osnovu želja organizatora.
Kod nas je, kao i uvek, situacija komplikovanija no u svetu. Ne zato što su naše bazične okolnosti (recimo, priroda pozorišta) drugačije, no otuda što se u Srbiji okolnostima u kulturi niko ne bavi temeljno. Ovde se sve, pa i pozorište, vazda ima „uklopiti“ u širi kontekst određen politikantstvom. I kod nas važe neoliberalna pravila, ali našu (teatarsku) situaciju, uz sve što vidimo a tiče se konfuznog sistema, komplikuju i predstojeći parlamentarni izbori. Istina, njih će biti i drugde, ali oni ovde, i bez kovida-19, podrazumevaju ratno stanje.
Lako je predvideti da će sudbinu našeg pozorišnog života odrediti ideja da život valja normalno nastaviti, zbog čega će – kao i izbori – biti održani i festivali. Dabome, bez obzira na zdravstvene posledice po učesnike i publiku. U tom slučaju će, u pozno leto ili s jeseni, uslediti festivalska serija – od Pozorja, „Joakima“, „Raskršća“, vojvođanskog, šabačkog i festivala praizvedbi, Dana komedije, „Milivoja Živanovića“, Infanta, Šekspir festa, Novog tvrđava teatra, do Bitefa… Pod uslovom da dođu stranci, koji naše izbore ne shvataju kao ozbiljan argument.
Da li će ova odluka biti bazirana na mišljenju stručnjaka? No, kako načiniti razliku između „stručnjaka“ i „struke“, partijskih i ozbiljnih referenci, dnevne upotrebe „struke“ i istinskih stručnjaka? Odrednicu „stručnjaci“, donedavno izgovaranu s neskrivenim prezirom i otvorenim gađenjem, sada zamenjuje imenica „struka“, na način koji, izgleda, treba da sugeriše poštovanje. Ko će odlučiti da je moguće organizovati zdravstveno bezbedno igranje predstava i festivale koji nemaju veze s izborima? Ali i bezbedan život koji služi nama, a ne onima koji moraju biti izabrani.
Bojazan, međutim, izaziva „struka“, koja bi procenu mogla doneti na osnovu „sportskog“ tumačenja inostranih preporuka, pa će u slučaju pozorišnih festivala zaključak biti parafraza stava španskog fudbalskog saveza: veliki su izgledi da i pre kraja godine u Srbiji pozorišne predstave budu igrane pred publikom.
