Igra, svemu uprkos

Prvo izdanje “Tvrđava teatra” odigralo se 2009. godine u Smederevu. Vida Ognjenović i Brana Liješević su inicirale osnivanje ambijentalnog pozorišnog festivala. Ovaj ženski dvojac imao je značajnu pozorišnu reputaciju jer su uspešno sarađivale na Festivalu “Grad teatar – Budva”. Prosto je neverovano da je Smederevska tvrđava, najveća očuvana ravničarska tvrđava u Evropi, bila tako dugo skrajnuta od velikih kulturnih dešavanja, a opet, sasvim je logično da su Vida i Brana u njoj prepoznale potencijal za ambijentalni pozorišni festival. Festival je otvorio “Teatar Titanik” iz Nemačke predstavom Odisej. Taman kada je počela predstava, krenula je jaka kiša. Slutilo je na katastrofu, ali glumci nisu prekinuli igru. Pljušti kiša, oni igraju kao da su samo to čekali, a publika gleda kao začarana. Niko ne odlazi, svi solidarno dele kišobrane, kabanice, pomažu se i gledaju predstavu. Prvi “Tvrđava teatar” bio je velika pobeda pozorišta. Teško je razumeti da nešto što tako dobro počne ne bude pažljivo gajeno radi dobrobiti čitavog grada, a još teže je razumeti želju da se sklone oni koji su zaslužni za njegov uspeh. Ipak, glupo bi bilo čuditi se jer svi znamo da sudbina ovog festivala nije izuzetak kod nas. Toliko puta smo već videli da neko bude sklonjen zato što ne pripada vlasti ili je ne podržava dovoljno glasno. Stoga slučaj “Tvrđava teatra” nije izuzetak.

Međutim, ono što jeste jedinstveno spremnost je Vide Ognjenović da ide dalje uprkos svemu. Godine 2014. sa kolegama osniva “Novi tvrđava teatar”, koji se do prošle godine održavao u Vili Stanković u Čortanovcima. Jedno vreme delovalo je da se situacija smirila i da je pozorišni festival pronašao svoj novi put, a onda je politika ponovo umešala prste. Prošle godine nisu dobili sredstva za festival, a od ove godine ne mogu ni da izvode predstave u Vili Stanković. Međutim, ni ovo drugo “izbacivanje” nije obeshrabrilo Vidu Ognjenović i njene najbliže saradnike. Iako bi mnogi na njenom mestu davno digli ruke od svega, ona ne odustaje, gleda predstavu, oduševljeno tapše i udara ritam, pokušavajući da isprovocira aplauz na otvorenoj sceni. Sigurna sam da kod kuće ne sluša Marka Grubića i grupu “Vroooom”, ali koga je za to briga kada pozorište živi uprkos svemu!

Sigurno je bilo vraški teško organizovati festival bez sredstava i bez prostora. Kada se to zna, čini se neprimerenim ispitivati koncepciju festivala. Međutim, predstava Fun Facts (koncept, muziku i tekst potpisuje Marko Grubić, tekst Minja Bogavac, produkcija “Reflektor teatar”) opravdala je poziv da se igra na otvorenom. Iako očigledno nije mišljena kao ambijentalna predstava, ispalo je tako da se i temom i stilom lepo uklopila u situaciju savremenog društveno-angažovanog pozorišta-dvorišta. Fun Facts govori o aktuelnoj temi – zloupotrebi medija radi izazivanja straha i osećanja nesigurnosti u javnosti, a sve sa ciljem da građani odustanu od svog prava u ime kakve-takve sigurnosti. Iako je tema mračna, predstava je baš onakva kakva je potrebna za toplo letnje veče – dinamična, energična i duhovita. Tome je sigurno znatno doprinela Minja Bogavac, koja ume, videli smo to u više navrata, da napiše tekst predstave tako da publiku ne zatuče teškom temom, već da sa predstave izađemo sa uverenjem da situacija nije bezizlazna i da je otpor moguć. Fun facts govori o uticaju medija na percepciju realnosti i zato je, logično, multimedijalna predstava. Glumci su u stalnoj interakciji sa velikim ekranom na način na koji smo i mi u svakodnevnom životu vezani za ekrane televizora, računara, telefona… Ekran je veliki ne samo zato što mora biti veliki da bi publika videla šta se emituje na njemu već i zato što sadržaji sa ekrana toliko zaokupljaju našu percepciju da od njih malo šta uopšte vidimo. Medijski sadržaji su brojni i raznovrsni – dokumentarni snimci, video-spotovi, asocijativne slike – sve ono što nam svakodnevno zaokuplja pažnju. Glumci Aleksandra Pejić i Aleksa Jovčić na sceni komuniciraju sa virtuelnim likom TV voditelja Zorana Kesića i sa ChatGPT-jem, i na taj način pokazuju kako je u savremenoj komunikaciji porozna granica između prisustva i odsustva, između živog i neživog, između stvarnosti i fikcije. Ta porozna granica može biti i uznemirujuća i zbunjujuća i zavodljiva. Glumci ubedljivo pokazuju kako mi sami lako postajemo žrtve medijske manipulacije, igraju poletno i energično i taj njihov ekstrovertni, gotovo zabavljački način igre primeren je situaciji igranja u dvorištu tokom leta. Publiku, jednostavno, treba animirati. Glumcima u tome pomaže muzika. Muzika daje ritam predstavi i deli je na segmente. Njena glasnost i buka kao da se bore sa agresivnim medijskim sadržajima. Osim što daje ritam predstavi, muzika animira i glumce i publiku, a kroz stihove se daje poenta i/ili komentar pojedinačnih situacija.

Dok ovaj broj “Vremena” stigne na kioske, ovogodišnje izdanje Festivala biće završeno. Umetnici okupljeni oko “Novog Tvrđava teatra” idu dalje uprkos svemu.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!