Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Najjači utisak je neodržavanje “Bitefa” i održavanje “Ne: Bitefa”. Pozorišna javnost je zbog toga bila opravdano ljuta na gradsku upravu, ali ovo je, u stvari, finale jedne duge i višegodišnje agonije. Sredstva za “Bitef” smanjuju se iz godine u godinu. O tome su nas izveštavali i Anja Suša i Ivan Medenica. Selektorski tim koji su 2023. činili Nikita Milivojević, Tijana Grumić i Ksenija Đurović bio je izabran bukvalno u poslednjem trenutku. Repertoar njihovog prvog izdanja “Bitefa” bio je na brzinu sastavljen i nije mogao biti reprezentativan. Tek naredne godine ovaj tim je bio u prilici da pokaže šta ume i može. Bilo je to dobro izdanje “Bitefa”, koje je odražavalo potrebu naše pozorišne zajednice i davalo dosta solidnu sliku svetskog pozorišta. Međutim, nekome iz vlasti se nije svideo govor Mila Raua na otvaranju i to je, izgleda, bio dovoljan razlog da se ne produži mandat ekipi koja je taman počela dobro da radi. I ne samo da im nisu produžili mandat već su ponovo izabrali novi selektorski tim (prekasno) i nisu mu dali dovoljno sredstava za Festival. Zabrana dolaska Mila Raua bila je kap koja je prelila čašu. Oni koji su u tom trenutku reprezentovali gradsku vlast u kulturi očigledno nisu imali pojma šta “Bitef” znači za Beograd. Oni iznad njih su problema postali svesni tek kada je “Bitef” otkazan i izbio evropski skandal. Sekretarka za kulturu podnela je ostavku, a nova obećava da će sa “Bitefom” i “Festom” ove godine biti sve u redu. Iskreno, ne verujem dok ne vidim, ali hajde da ne mračimo unapred! Ipak je nova 2026. godina tek počela.
“FASADA SE DRŽI”
Setimo se lepih momenata, a jedan od takvih je izvođenje predstave Proces Peliko. Već sam u tekstu (vidi “Vreme” br. 1824) napisala i ponoviću; ova predstava je značajna jer su se u njoj spojili vreme, mesto, izvođači i publika. Vreme je ovo naše – pobunjeno. Sala pobunjenog FDU bila je logično središte pobunjenog “Ne: Bitefa”. Predstava o ženi koju je godinama zlostavljao muž i koja je skupila snage da se kao svedok pojavi na suđenju dešava se u zemlji u kojoj su kulturi oduzeta sredstva za savremenu umetnost. Pobunjeni umetnici i aktivisti učestvovali su u predstavi. Vesna Trivalić je igrala gospođu Peliko. Dugo ćemo pamtiti mirnoću i usredsređenost sa kojom iznosi istinu, gest skidanja dioptrijskih naočara da bi se videlo mirno lice koje je podnelo veliki bol, ali odbija da plače. Kada glumica kaže “fasada se drži”, a onda jedva čujno “ali sam iznutra ruševina”, gledaocu se koža naježi. Ovaj momenat je bio jedan od najuzbudljivijih momenata u srpskom teatru 2025. godine.
RAZREŠENA DILEMA: IGRATI!
Druga događaj koji je obeležio sezonu jeste slučaj Narodnog pozorišta. Ni to nije baš sasvim nova priča. U novijoj istoriji Narodnog u više navrata je dolazilo do pobune u ansamblu zbog neadekvatne uprave. Ova godina je bila naročito teška. Glumci su se solidarisali sa studentskom pobunom. Uprave pozorišta su reagovale različito. Najgore su prošla ona pozorišta u kojima je uprava pokušavala da nametne svoju volju čak i po cenu neigranja predstava i otpuštanje neposlušnih (slučaj Šabačkog pozorišta). Ipak, to što se dogodilo u Narodnom, u jednom od dva najstarija srpska pozorišta, pomoglo je da se razreši dilema igrati ili ne igrati predstave. Nakon situacija sa Narodnim pozorište odgovor je jasan – igrati! Jer vlasti više odgovara da pozorište ne radi nego da radi i stalno nalazi nove načine da bude pobunjeno. Zato mislim da je kao značajan događaj važno istaći premijeru predstave Gospođa Olga. O njoj ćemo pisati detaljnije već prvom prilikom u novoj godini, ali za sada treba reći da je u pitanju dobar repertoarski potez odlazeće umetničke direktorke Moline Udovički Fotez. Gospođa Olga je drama o zavisnosti od novca koja razjeda i porodicu kao društveni nukleus i pojedinca. Odlična je glumica Nela Mihailović koja čitavim svojim habitusom zrele, samosvesne žene igra gospođa Olgu, ženu koja zna šta su ljubav i strast, ali i šta mogu novac i moć. Sjajna je scena zavođenja zato što pokazuje kako društvena maska, otporna na vređanja i ucene, puca pri nežnom dodiru.
PROMIŠLJATI PROŠLOST
Verujem da je najvažnija predstava u prošloj godini Njih više nema, izvedena u Hartefakt kući (reditelj Andrej Nosov, dramaturškinja Dorutina Basha) (vidi “Vreme” br. 1795). Uspeh reditelja i dramaturškinje u tome je što su nas delikatno i postepeno uvodili u svet majke koja je izgubila porodicu. Glavna junakinja (Mirjana Karanović) nije luda, nije dementna, ona zna da bolničar postoji, da njena ćerka postoji iako nije tu, a da su njen muž i njeni sinovi mrtvi. Majka ne brka žive i mrtve. Ona samo ne može da podnese da živi bez svog muža i bez svojih sinova, a mora. Čak i onaj ko ništa ne zna o događajima u Srebrenici posle ove predstave će razumeti kako se osećaju oni koji su to preživeli. Važno je da to nikada ne zaboravimo, jer sve ono što nam se kasnije dešavalo, pa čak i ova dva gorepomenuta slučaja, indirektna su posledica razaranja Jugoslavije i njenih civilizacijskih vrednosti.
ŠTA JE POZORIŠTE?
Među malobrojnim beogradskim premijerama treba izdvojiti autorski projekat Borisa Liješevića Moje pozorište u Ateljeu 212. Ovaj komad reditelj stvara po principima i metodama koje su bliske njegovim prethodnim predstavama (verbatim i divajzing), s tim što u ovoj predstavi ide korak dalje. Pred gledaocima i glumcima on postavlja duboko lično pitanje – šta pozorište, nakon decenija bavljenja ovom umetnošću, znači Borisu Liješeviću. Stekli smo utisak da nam se on u ovoj predstavi otvara u pokušaju da razume sebe. Autor je svestan da i u pozorištu i u životu vreme (pa i neki važni ljudi) prosto nestaju, cure iz našeg okruženja kao vino iz stare bačve. U svetu u kome se vrednosti svakog dana tumbaju i dovode u pitanje važno je da pozorište postavi pitanje šta je ono samom sebi, to jest umetnicima i nama koji sedimo u sali (vidi “Vreme” br. 1798).
POBUNA UGNJETENIH
Pored četiri navedene izdvojila bih još dve predstave – Maga u NP Užicu i Razbijeni krčag u Narodnom pozorištu Republike Srpske (vidi “Vreme” br.1793). Drama i predstava Maga inspirisana je životom i delom Mage Magazinović. Iako je nadahnuta životom i delom osnivačice modernog plesa, Maga nije biografska drama već polemika spisateljice Jelene Kajgo sa stavovima srpske tradicionalne zajednice prema ženi i modernom plesu kao metafori oslobođenog tela. Dubinu i lepotu ovoj predstavi daje to što je ne samo polemična već i poetična – o nastajanju modernog plesa “govori se” kroz pokret i muziku. Harmoničan spoj muzike (Irena Popović Dragović), pokreta (koreograf i scenski pokret Isidora Stanišić) i pojava glumice Andrijane Simović kao odrasle Mage, te Božane Marković kao mlade Mage, dali su mekoću i poetičnost drami o sukobu emancipacije i tradicije koji je obeležio 20. vek ne samo u Srbiji. Reditelj predstave je Boris Todorović.
Vrednost predstave Razbijeni krčag NP RS u odličnom je radu sa glumcima rediteljke Tanje Mandić Rigonat. Odnosi među likovima su tačno postavljeni i dosledno vođeni kroz čitavu predstavu. Glumac Aleksandar Stojković (sudija Adam) ne preteruje u gegovima i pažljivo gradi lik bitange koja prikriva svoje prave namere. Njegovi glavni partneri u otkrivanju-prikrivanju razbojništva su pisar Liht (Boris Šavija) i Valter, sudski savetnik (Ljubiša Savanović). Njih trojica pokazuju kako različiti nivoi vlasti zavise jedni od drugih i međusobno se bore za bolje pozicije. Rediteljka nam kroz dobro postavljene odnose među likovima jasno prikazuje kako vlast manipuliše i zloupotrebljava građane koji naivno veruju da vlast postoji da bi zaštitila podanike. Najdramatičniji momenti su kada gledamo kako žrtva (Eva – Tara Jovanić) pokušava i ne uspeva da izgovori očigledno u užasnom strahu od posledica. Zatečeni smo silinom nasilja koje je nad njom počinjeno, koje nije samo fizičko već i psihičko, jer nasilnik igra na kartu osećanja krivice kod žrtve.
Pišući o Razbijenom krčagu spontano smo se vratili na temu Procesa Peliko – kako da sramota promeni stranu i ugnjeteni ustanu u odbranu svojih prava i svog dostojanstva. To je čini mi se, pitanje koje ćemo iz 2025. godine preneti u pozorišnu 2026. godinu.
U jeziku su naše pojedinačne svijesti, u jeziku je sve moje (i tvoje!) ja. Nas samih izvan jezika nema, ili nas ima na onoj razini na kojoj ima virusa i bakterija. Nisam, nažalost, religiozan, ili to nisam do one mjere koja bi mi pružila utjehu, ali bih, recimo, mogao povjerovati da je jezik Bog. Dakle, ne da je jezik od Boga, nego da je baš Bog
Autoput zločina, scenario i režija Bert Lejton, uloge Kris Hemsvort, Hale Beri, Mark Rafalo i Beri Kigan Je l’ ovo čudo radi?, režija Bredli Kuper, uloge Vil Arnet i Lora Dern
Momo Kapor, Una, režija Dejan Projkovski,
uloge Nikola Ristanovski, Magdalena Mijatović,
Marko Gvero, Sena Đorović; Zvezdara teatar, Beograd
Pisac Miljenko Jergović za „Vreme“ priča o knjizi „1983“ gde se sudara sa 17-godišnjim sobom. I pomalo priča o nama, društvu i politici
Šta spaja Vučićev let u Kazahstan i obolelog Dačića? Ko i zašto tajno snima dolazak Peconija u advokatsku kancelariju Zdenka Tomanovića? I kuda vode Srbiju podivljale službe i naprednjačke paravojno/propagandne trupe
U Beograd konačno stiže Brent Sadler koga na N1 i Nova TV očekuju kao glavnog cenzora. Da li su dani profesionalnog novinarstva na televizijama koje kidaju živce Vučiću odbrojani
Zašto su naprednjački nasilnički eskadroni tri puta palili cvećaru „Imela“ Jovana Nenadića. Šta im je bio cilj? I zbog čega se ovo nedelo odnosi na sve građane Srbije
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
