Sve što postoji pre same završnice u svemiru zapravo je izgovor da se do te tačke dođe; ako se to čak i na novija gledanja dalo tolerisati Kameronovom Titaniku, malo dobrovoljnog slepila možemo da darujemo i u slučaju ovog vrlo dobrog i sasvim funkcionalnog bioskopskog hita Klima Šipenka
Početkom ovog veka, a možda i koju godinu ranije, koncem prethodnog, ponajpre među filmofilima i filmskim kritičarima fleksibilnijih i otvorenih umova, kao i po bespućima internet-foruma, kružila je pitalica koja otprilike glasi ovako: “A šta kada svi nauče da prave filmove?” (ovde se mora zastati i hitro precizirati da se pritom mahom mislilo na, naravno, profesionalne, gledljive, potencijalno komercijalne, žanrovski jasnije određene, takozvane repertoarske filmove za poželjno što brojniju, širu i raznolikiju publiku). Ova se mozgalica, pomenimo i to, oslanjala na tu tihu oprečnost film versus movie, pri čemu drugopomenuto pripada opisanom u gorenavedenoj zagradi. I zbilja, krenula je bujica umešno sročenih, vešto u delo sprovedenih i zanatski učinkovitih filmova iz delova sveta za koje to do tog trenutka i nije bilo toliko tipično/učestalo, a Holivud, neprolazno reaktivan, prilično brzo se prenuo iz sna na lovorikama, te su reditelji sa tih egzotičnijih adresa hitro pozvani u Holivud, gde je za njih već bio spremljen novoustanovljeni folder naslovljen “vizionari”. Dobar deo pozvanih se domogao američkih filmova, od čega je, pak, dobar deo potklizao promenivši dotadašnji zdrav i prirodan tok svojih karijera, a narečena mozgalica sve se ređe čula, jer je barem u tom pojašnjenom smislu sve veći broj filmskih stvaralaca u raznim delovima planete sve elegantnije i češće pokazivao konkretne dokaze u prilog tezi da je navedeni cilj dosegnut.
IZAZOV 02…
U nekim drugim okolnostima, ruski reditelj Klim Šipenko bi već neko vreme makar bio pozvan da zauzme sigurnu poziciju u tom folderu viđenom za vizionare međunarodnog “pedigrea”; to se, sada možemo to slobodno da kažemo, na sreću nije dogodilo, te je ovaj sineasta u zadivljujućem ritmu nastavio da pred filmoljupce i ostale posetioce bioskopa predstavlja (istina) međusobno poprilično raznorodne ali svakako krajnje umešne filmove jasnog repertoarskog profila, pri čemu je ambicija evidentno rasla. Tako smo nakon i zapaženih i popularnih ostvarenja Salyut 7, Tekst, Sluga stigli do Izazova, razmahanog i produkciono besprekornog spektakla na teme putovanja i osvajanja svemira, pri čemu je unutar pomenute trojke Salyut 7 svakako najprirodnija žanrovska i druga referenca i analogija kada treba pojasniti veštinu Klima Šipenka (1983) da se nosi sa repertoarskim filmovima krupnih (ponajpre) zanatskih ambicija. Već je možda i svima jasno da se Izazov plasira kao prvi film sniman u svemiru, što je u drugoj polovini faktografski sasvim ispravno i što jeste važna posebnost ovog ostvarenja koje je krajem prošle sedmice stiglo i na naše kino-repertoare. Znatan deo dramaturške i narativne arhitektonike ovog filma svesno je sveden i u neku ruku žrtvovan zarad fascinantnosti upravo tog svemirskog aspekta Izazova – naime, ovo je priča o vremenski osetljivoj trci da se najbolji od svih brižljivo izabranih kandidata među civilnim hirurzima najprestižnijeg kova pošalje u svemir, gde bi na svemirskoj stanici (naravno, ruskoj) operacijom u tim krajnjim neuslovima spasao život teško povređenom kosmonautu.
Vyzov-film-2023-MKS…
Kulminaciju Izazov doživljava upravo u završnici, to je posve očekivano i posve u redu, završnici koja se tiče istinski zadivljujuće “ukomponovane” trke sa vremenom i malim šansama za povoljan ishod, ali Šipenkov Izazov očitava postupnost i temeljnost i u dimenziji koja se tiče osmišljavanja i izgradnje priče kroz ona poslovična, ali počesto i nužna i dokazano efektna tri čina. Prvi čin ovog dva i po sata dugog spektakla (koji ne biva dosadan i/ili repetitivan čitavim tim svojim zamašnim tokom) tiče se prikaza tipski složenih profesionalnih i ličnih nevolja u životu glavne junakinje (odmereno je igra Julija Peresild), drugi nam donosi detaljististički prikaz pomnog odabira kandidata (ili kandidatkinje) za opasnu misiju krajnje neizvesnog ishoda, i na tom drugom (elegantnom izvedenom) šavu stižemo do već spomenute kulminacije i, reklo bi se, prevashodne svrhe ovog filma. Do te tačke Šipenko, baš kako je to bio slučaj i kod ranijih mu dela, pokazuje ubedljivo poznavanje i razumevanje uslovnosti i zahteva movie–ja (kao ipak nimalo jednostavne kategorije i rabote), te Izazov odlikuju tečnost i pitkost američkog studijskog filma sličnog/približnog produkcionog ranga, a sa tim sojem tamošnjih filmova Izazov ima i još ponešto zajedničko – nedvosmislenu pripadnost melodramskom žanru u pozadini, patriotski, pa onda samim tim i državotvorni naboj (u tom pogledu posebno je zanimljiva i u metu precizno pogađa implicitna vinjetica sa predsednikom države koji se za ama baš sve pita). Fina ravnoteža stiže u vidu neintrizivnog humora preuzetog iz podžanra mentalitetskih dramedija, a dosta dobro funkcioniše i uže shvaćen melodramski fon priče, koji je izatkan oko isprva kilavo-klimave romanse glavne junakinje sa u suštini dobronamernim i pokroviteljski nastrojenim kolegom, u sasvim zadovoljavajućem tumačenju Miloša Bikovića.
Svaki iole upućeniji (a u isti mah i dobronamerniji) gledalac sigurno će se saglasiti da je ovo pošten primer glavnotokovskog filma u zanatski sugestivnom i upečatljivom izvođenju, a ta pomalo kruta odanost datostima filmova ove vrste sa kog god meridijana oni zapravo dolazili tek kod osvedočenih cepidlaka ima biti shvaćena kao falinka koju treba podrobnije analizirati. Ako ćemo i iskreno i pošteno, sve što postoji pre same završnice u svemiru zapravo je izgovor da se do te tačke dođe; ako se to čak i na novija gledanja dalo tolerisati Kameronovom Titaniku, malo dobrovoljnog slepila možemo da darujemo i u slučaju ovog vrlo dobrog i sasvim funkcionalnog bioskopskog hita Klima Šipenka. Kuaronova Gravitacija, kao nepobitno remek-delo tog podžanra (a i šire) očekivano čak i bez pedigrea filma koji nije sniman u svemiru, a tiče se upravo misija u tom pravcu, ostaje nedostižna meta, ali Izazov definitivno ima šta da ponudi ne samo u kontekstu vazda klonulog bioskopskog repertoara.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!
Ova predstava sasvim odgovara trenutnoj duhovnoj klimi ne samo Novog Sada već cele Srbije (a možda i regiona). Postoji taj snažan osećaj otuđenosti od krupnih političkih promena i osećanje da običan čovek u tim velikim previranjima može biti samo žrtva i da običan građanin na političke smene ne može nikako da utiče, kao što ne može da utiče na to da li će padati kiša ili sneg
Ukupno uzev, Izolacija je sasvim funkcionalan kamerni triler, do izvesne mere osujećen ograničenim budžetom, ali sa konceptom koji ta ograničenja pokušava da premosti
Vodeća evropska mreža civilnog društva za kulturno nasleđe Evropa Nostra kandidovala je kompleks Generalštaba za program „7 Najugroženijih“, zbog planova srpske vlasti da ga sruši
Pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu i pogibija četrnaestoro ljudi, izvesno, privlači veliku pažnju u regionu. Jedan hrvatski medij se, međutim, dosetio kako da zaradi na ovoj nesreći
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Šta se zbiva u zemlji i svetu, šta ima u novinama i kako provesti vreme?
Svake srede u podne Međuvreme stiže elektronskom poštom. To je sasvim solidan njuzleter i zato se prijavite!