I to je pozorište

Četrdeset i prvi po redu Bitef odigrava se pod sloganom „I to je pozorište“. Na brojna pitanja o karakteru savremenog pozorišta i o dilemama gde prestaje pozorište a počinje neka druga umetnost, kakve su se mogle čuti prethodnih godina posle nekih izvedbi (npr. režije Gebelsa i Poleša), selektorski par Anja Suša i Jovan Ćirilov daje krajnje demokratičan odgovor. Naime, njihov izbor predstava za ovogodišnji festival nudi nam najrazličitije oblike scenskog izražavanja. Već na prvi pogled vidimo da nas u drugoj polovini septembra čekaju savremeni atraktivni ples, novi cirkus, krajnje intimističke postavke, rekonstrukcije performansa, igranje u tami, i tako sve do krvavog Magbeta i ovogodišnje brionske veleprodukcije, ostavljene za sam kraj.

Favorit ovogodišnjeg BITEF-a je Magbet pozorišta Šaušpilhaus iz Diseldorfa. Ova režija Jirgena Goša proglašena je za najbolju nemačku predstavu prethodne pozorišne sezone, a takođe je bila predmet ogromne medijske pažnje, snažnog i osporavanja i odobravanja još od premijere – pre svega zbog tretmana/prikazivanja nasilja. Goš je pronašao scenski jezik kojim nasilje na sceni na gledaoce ostavlja isti uznemiravajuć utisak kao gledanje autentičnih fotografija i snimaka (npr. mučenja zatvorenika u Abu Graibu ili ubistvo mladića iz Srebrenice). Ovog Magbeta izvodi kompletno muška podela, koja bez imalo mistifikacije dva sata i četrdeset minuta brutalno rabi svoja tela i telesne tečnosti, u inscenaciji po mnogima najkrvavije od svih Šekspirovih tragedija.

Nosilac broj dva je Brisel

4, Romea Kastelučija i njegove trupe Societas Raffaello Sanzio. Za vreme svog četvrtvekovnog postojanja, ova grupa je postavila neke od najradikalnijih i najkontroverznijih izvedbi sa kraja dvadesetog veka. Brisel

4 je, kao što mu ime kaže, četvrti deo serijala Tragedija Endogonidia – jedanaest epizoda koje nose imena deset evropskih gradova. Kasteluči oscilira između bizarnosti i duhovitosti, gradi hladnu i čak filozofsku atmosferu, navodi vas na metafiziku, a onda to prekine iznenadnom banalnošću. Brisel

4 je splet snažnih vizuelnih celina, a Jovan Ćirilov kaže da je tri godine ugovarao ovo gostovanje na BITEF-u.

Iz Mađarske nam dolazi pozorišna verzija Kafkinog Procesa – Samlešemenestadoh. Mladi svestrani (režira i filmove i glumi) reditelj Viktor Bodo i Andraš Vinai nisu prilikom pisanja dramatizacije bukvalno adaptirali knjigu, već su dobro poznati storyline, kako sami kažu, „približili publici“, tako da Bodo postavlja Jozefa K. kao zvezdu tročasovne produkcije koja spaja Kafku i estetiku mjuzikla. Na Kafku referira i predstava Ex–pozicija hrvatske trupe Bacači sjenki i reditelja Borisa Bakala. Kao i na Agambena, Žan-Pjer Ženea, Felixa Ruckerta, Orsona Velsa, Šekspira… Ex–pozicija obećava da bude jedinstveno iskustvo, u situaciji ste da stojite jedan na jedan sa izvođačem u prilično neuobičajenim okolnostima – lišeni čula vida i potpuno u vlasti performera koji vas vodi kroz prostor. Iskustvo posetioca zavisi koliko od „domaćina“ toliko i od posetiteljeve/posetiteljkine opuštenosti i učestvovanja.

Sa bivšeg jugoslovenskog prostora stiže i Janez Janša – umetnik, ne slovenački premijer, tj. Emil Hrvatin koji je pre nekoliko nedelja, zajedno sa Davidom Grasijem i Žigom Karižem, prošao kroz administrativnu proceduru i uzeo ime aktuelnog slovenačkog premijera. Janša/Hrvatin iz različitih izvora (video-materijala, fotografija, opisa, skica, intervjua…) rekonstruiše kultni neoavangardni performans Dušana Jovanovića iz 1969, Pupilija Papa Pupilo na Pupilčki, originalno izveden u Križankama (Ljubljana) sa trupom Pupilija Ferkeverk. Janša/Hrvatin ponovo izvodi, ali istovremeno i kreira novo umetničko delo – videćemo kakva nova značenja proističu iz današnje distance prema performansu nastalom na talasu šezdeset osme godine, kao i koja je moguća aktuelnost tog dela danas.

KRLEŽA U BEOGRADU: Na Bitefu ćemo imati prilike da vidimo i postavku italijanske rediteljke Eme Dante i njene grupe Sud Costa Occidentale. U predstavi uPalermu jedna obična sicilijanska porodica se priprema za izlazak u grad, ali ih u tome nešto uporno sprečava, a ponajviše pitanje „šta će svet da kaže“. Dante analizira i razgrađuje malu zatvorenu sredinu – porodičnu i malograđansku – provinciju, daleki jug, izgubljen i zaustavljen u vreme-prostor kontinuumu.

Dva raskošna scenska jezika stižu iz severnih krajeva: finski cirque nouveaux i Formalni teatar iz Sankt Peterburga. Žongleru Villeu Walou, i mađioničaru Kalleu Hakkarainenu, njihove cirkuske tehnike su donele međunarodno priznanje. U predstavi Rasprave srešćemo pokretne podne ploče, vizuelne trikove, žongleraj telefonskim slušalicama, interakciju izvođača i TV ekrana, uz projekcije u stilu nemih filmova dvadesetih i muziku benda Kluster koji spajaju harmoniku sa elektronskom muzikom. Formalni teatar nam se predstavlja sa predstavom Između psa i vuka – Andrej Moguči ponovo režira po romanu Saše Sokolova. Sam roman se zasniva na osobenostima ruskog jezika i smatra se neprevodivim, međutim u Mogučijevoj postavci reditelj upravo sugeriše publici da „odbaci narativnu analizu i uživa u izvedbi“. Moguči smatra da se njegov rad može razumeti i bez pomoći titlova – on kreira poetske i onirične slike, a sve uz dodatni štimung koji daje živi bend na sceni.

Ove godine područje savremenog plesa pokrivaju dve sasvim različite stvari: Tri i Handle with great care. Prvu izvodi čuvena izraelska Batsheva Dance Company, trupa koju je osnovala Marta Grejem. Koreografija Ohada Naharina će otvoriti festival, u velikoj dvorani Sava centra možemo očekivati tehnički odličan ples i umetnost pokreta. Sama predstava je podeljena na tri dela (nazvana Bellus, Humus i Secus), uz muziku koja varira od Baha (ponovo ćemo slušati Goldberg varijacije kao na prošlogodišnjem otvaranju) do Brajana Ina. S druge strane, Dalija Aćin potpisuje koncept i koreografiju za Handle with great care, jedinu ovogodišnju domaću produkciju u glavnom programu. Autorka ističe da se pre svega bavila fenomenom sećanja, konstantnom promenljivošću sećanja i njihovim uticajem na kreiranje naših identiteta. Na maloj sceni Beogradskog dramskog pozorišta, na još suženijem prostoru za igru i pod jednim svetlosnim izvorom, Dalija Aćin i Ana Ignjatović izvešće svedenu, ekstremno minimalističku i krajnje intimnu plesnu predstavu, otvorenu za najrazličitije asocijacije i emotivne doživljaje gledaoca.

BITEF će zaključiti Pijana noć 1918, dramatizacija teksta Miroslava Krleže koji po žanru stoji između eseja i novele. Lenka Udovički je u Teatru Ulysses na Brionima ovog leta postavila dramatizaciju Iva Štivičića koja se oslanja na Krležin tekst, ali je Štivičić u nju takođe uključio i motive iz drugih dela ovog pisca. Srpskohrvatski ansambl i muzički orkestar koji zajedno broje skoro trideset ljudi, kao i specijalno pojavljivanje Josipe Lisac, čine ovu predstavu komercijalno posebno atraktivnim zatvaranjem festivala.

Ovogodišnji program se na prvi pogled doima veoma zanimljivim i atraktivnim, ali ne i aktuelnim u evropskim okvirima. Naime, polovina predstava je po regionu već gostovala u prethodnih par godina, a većina je stara po dve godine i više. BITEF svakako danas nije ono što je bio sedamdesetih i osamdesetih godina, ali u okvirima domaće učmale scene i dalje ostaje neprocenjivo blago. Naravno, mnogo više ćemo moći da kažemo po završetku festivala.