I supstanca i spektakl

A upravo u Vrnjačkoj Banji, pod okriljem narečenog festivala, došlo je do prvog u nizu čestih spojeva – predstavljena je knjiga/studija Priča – Sadržaj, struktura, stil i principi pisanja scenarija glasovitog Roberta Mekija, a srpsku premijeru je par desetina metara dalje i samo veče ranije imao željno iščekivani nastavak Južnog vetra. Otud i ovaj dvojni prikaz studije i filma, uz naglasak još jedne poprilično zgodne i prirodne spone između njih – Robert Meki u Priči… svoje često ilustruje upravo primerima iz fele filmova kojoj pripada Južni vetar 2: Ubrzanje.

PRIČI NIKAD KRAJA

Filmski centar Srbije je nedavno svoju i inače ambicioznu izdavačku ponudu dopunio naširoko poznatom i refrentnom studijom Kristofera Voglera Piščevo putovanje, koja u dobroj meri predstavlja negativ onoga što zatičemo u takođe silno voljenoj i navođenoj Mekijevoj Priči; naime, tamo gde Vogler naglašava strukturu i strukturalizam kao kičmu svoje teorije, Meki, kao osvedočeni antistrukturalista, poseže za pragmatičnim dekomponovanjem uvreženih i formuličnih postavki. Meki ovom svojom studijom nastoji da priču vrati sebi i sopstvenoj biti, kao i da u isti mah pojasni taj milenijumski neprolazni fenomen same priče. Tako u Uvodu u prvom delu naslovljenom Pisac i umetnost priče Meki ispisuje sledeće rečenice: „Besmislena je tvrdnja da neke paradigme ili oprobani modeli vode komercijalnom uspehu. Postoje trendovi, rimejkovi i nastavci, ali ako pogledamo holivudske filmove generalno, videćemo da su priče uobličene na zapanjujuće raznolike načine i da ne postoji prototip.“

Meki je praktičar i ta njegova pragmatičnost i njegova verziranost u sve moguće finese na temu i na tragu učinkovite filmske priče brzo postaje evidentna – on ne pruža formule, nego nastoji da kroz dekompoziciju arhetipskih zahvata dođe do korena univerzalne priče, čija je univerzalnost ključni sastojak tkiva i bića umešno izvedene priče, a ne krajnji ishod odanog i bespogovornog praćenja poželjno proverenih rešenja. U skladu sa tim je i ovaj rafalni niz negacija koje zatičemo već na prvim stranicama ove knjige, kojima Meki ukazuje čime se bavi i šta u širokom luku zaobilazi njegova studija: Priča govori o principima, ne o pravilima, Priča se bavi večitim, univerzalnim formama, ne formulama, Priča govori o arhetipovima, ne o stereotipovima, Priča govori o temeljnosti, ne nudi prečice, Priča govori o realnosti pisanja, ne o njegovim tajnama, Priča govori o ovladavanju veštinom, ne bavi se kritikovanjem tržišta, Priča govori o uvažavanju publike, ne o preziru prema njoj, Priča govori o originalnosti, ne o ponavljanju.

Polazni okvir za studiju Priča – Sadržaj, struktura, stil i principi pisanja scenarija (prevela Aleksandra Kostić, objavio Filmski centar Srbije) Meki iznalazi u našem kompulisivnom porivu da pričamo priče, a što nas razdvaja od životinja, uz izvesnost da nije samo mogućnost izražavanja jezikom ono što nas čini sklonima tom konstantnom i gorljivom pripovedanju. Meki je maestro pripovedanja u filmskom vidu, najposle, ova njegova studija je ubrzo po prvoj pojavi na matičnom tržištu (već poodavne 1998) postala referenca, a njegove seminare je, kažu, pohađalo 60 oskarovskih scenarista, neki i po više puta… Meki sugeriše da je nužno i poznavati i osećati priču koju nastojimo da ispričamo, a, uz to podseća na ono višestruko potvrđeno: „Manjkavo i neuravnoteženo pripovedanje je primorano da na mesto supstance stavi spektakl i da istinu zameni trikovima. Slabašne priče, koje se očajnički trude da zadrže pažnju publike, degenerišu se u multimilionske koještarije…“ To ga čini i glasnogovornikom istine, koji, pride, nastoji da brižljivim i naglašeno preglednom (a uz minimum nekako uvek iritantne didaktičnosti) potragom za onim blagotvorno arhetipskim stanjem stvari vrati, ako je neophodno, i u smisleniji i delotvorniji rikverc ranijeg viđenja pripovedačkog zanata. Ovde je zgodno pomenuti da ova vrhunska ogledna studija svakako može biti od opipljive koristi i onima koji su u potrazi za narečenom realnošću pisanja u kontekstu književnosti, jer, kako nas Robert Meki takođe podseća: „Umetnost priče je dominatna kulturna sila u svetu, i veličanstvena delatnost, a filmska umetnost je njen dominantni medij.“

NUŽNO UBRZANJE

U Vrnjačkoj Banji je, dakle, prve večeri festivala, premijerno u našoj zemlji (film je već imala prilika da pogleda publika Pulskog filmskog festivala) prikazan film Južni vetar 2: Ubrzanje reditelja Miloša Avramovića, a po scenariju koji su napisali Petar Mihajlović i Avramović, baš kao i u slučaju prvenca i tog kolosalnog im bioskopskog i šireg hita. Već i prvi Južni vetar se bavio mekijevski shvaćenim arhetipovima, i to kroz priču o suštinski dobrohontnom junaku u zanimljivoj (i, naravno, filmičnoj) situaciji, koji usled fatumske lutrije dospeva u kovitlac događaja kojima u tom trenutku možda i nije dorastao, ali sa kojima je naglašeno proaktivistički spreman da se uhvati u koštac. Nastavak nam donosi Petra Maraša, tog ubedljivog arhetipskog junaka sada u vidno snađenijim životnim okolnostima – posao se širi, a sve je složenija i njegova saradnja sa uvek prisutnom i nepopravljivo kriptičnom Službom. Već na toj tački Južni vetar 2: Ubrzanje (čest podnaslov u, recimo, holivudskim okvirima,) stupa u evidentnu analogiju i jasnu rimu sa opet arhetipskim holivudskim postavkama – u nastavku pratimo dodatno utemeljenog, osnaženog i blago oblikovanog junaka/antijunaka u nešto drastičnijim okolnostima, što onda nužno vodi ka očigledno naglašenoj spektakularnosti nastavka, lako uočljivo stvorenog u budžetski raskošnijim uslovima nego što je to bio slučaj sa izvornikom, kome je bilo suđeno da bude ledolomac za vlastite izdanke na putu ka tim višim proizvodnim i zanatskim ligama.

U tom pogledu, u ovom konkretnom slučaju sve je u redu – kada pričamo o Južnom vetru 2 derivativnost nije zamerka ili prozivka, već prirodan sled događaja. Uostalom i sam Meki je negde pri sredini Priče… jetko zaključio: „Naivna je avangardna ideja o pisanju scenarija koji ne pripada nijednom žanru. Niko ne piše u vakuumu. Posle hiljada i hiljada godina pričanja priča ne postoji priča koja je toliko različita da ne liči ni na šta što je već napisano.“ Tako, u tom svojevrsno dvojakom smislu, Južni vetar 2: Ubrzanje žanrovski pripada dvema sigurnim lukama (i pratećim im prirodnim habitatima) – žanru bučnog akcionog spektakla i metažanru funkcionalnog i vešto skrojenog nastavka, uz dužno poštovanje, a na tome insistira i Meki, publike i onoga što ona predstavlja i sugeriše. Na planu pojavnog, koji je često (naravno, sasvim opravdano) osnovni parametar za laičku/filmofilmsku procenu tog pitanja, Južni vetar 2 predstavlja upadljiv napredak u odnosu na ono što je po toj osnovi ponudio prvi film – produkciono očito brižljivo postavljen i definisan, sa više zahtevnijih akcionih segmenata, snimateljski (za to je zaslužan Lazar Radić) mudro postavljen i osmišljen, scenografski i kostimografski sasvim funkcionalan, te ni ne čudi što na kraju utisak stiže do tačke ocene da se Avramović u tom aspektu približio gornjem evropskom standardu, naravno, u slučaju filmova srodnog soja.

Kako je i u Vrnjačkoj Banji, a i u Mekijevoj studiji, naglasak na kvalitetui priče i sveukupnog scenarija, primećuje se da je Južni vetar 2 pretrpeo dramaturške promene u hodu, kanda, kao posledicu postojanja istoimene serije kao „mosta“ između dva filma. U skladu sa tim, fokus priče je u neku ruku pomeren, priča je narativno razgranatija i vidno udaljena od onoga što smo pratili u prvom delu. Istini za volju, ima tu i nekoliko nedostatnosti – uočljiv manjak motivacije u slučaju transformacije Maraševog mlađeg brata, te upitna dramaturška rešenja (pri kojima je pominjana Služba kadra da izvede prekograničnu intervenciju, ali isprva ne uspeva da sama reši znatno manji problem – među tvrdoglavim seljanima na planini), hrvatski segment „visi u vazduhu“, ostavljajući utisak pre nagoveštaja neke buduće razrade nego integralnog dela šire priče, i ovoga puta postavljene u vidu društvene hronike u čijoj žiži je naša nepremostivo nasilna i surova zbilja, a uverljivosti manjka u delu koji se zbiva u zemunskom Hotelu „Jugoslavija“, gde je očito bila namera da se dodatno razigra potentan a inače donekle pasiviziran i skrajnut lik Maraševe supruge. S druge strane, imamo iznimno sinematičan segment u bugarskoj neohipi komuni (sve i da je, šire posmatrano, diskutabilna polazna mu postavka i ideja), sada već izbrušeni glumački magnetizam Miloša Bikovića, sigurnost i eleganciju glumačke pojave Jovane Stojiljković – i na tom omeđenom prostoru, izrazito zanimljiv muzički skor (mimo već gotovih i za eksploataciju spremnih pesama), kao i, sudeći po reakcijama te prve publke, sasvim upeli komični aspekt priče i tona oličen i „distribuiran“ isključivo kroz lik Maraševog vernog saborca Baće (u sve samopouzdanijem tumačenju Miodraga Radonjića).

Uz ogradu da je film mogao da bude i nešto kraći, već sada se može izvući zaključak da je reč o sigurnom i zasluženom bioskopskom hitu, kao i sasvim dostojanstvenom nastavku prvobitnog uspeha, te, po pitanju scenarističkih dometa, priči koja se, prateći taj trag arhetipskog, ponovo domogla trona univezalne povesti koja se lako pojmi iz drugog društvenog ili kulturološkog konteksta. A povrh svega, ekipa filma je (nanovo) uspela da dočara jedan autentičan svet. Baš kao što je Meki istakao u odeljku Incident koji pokreće: „Svi umetnici koji su radili na filmu Osmi putnik, pisac, režiser, dizajner, glumci – svi su maksimalno upotrebili svoje talente da bi stvorili autentični svet. Oni su znali da je uverljivost presudna za osećanje straha; publika mora da veruje da bi mogla da oseti bilo kakvu emociju.“ A Marašu i ostalima publika očigledno i ovog puta veruje, darujući im široku lepezu emocija, uključujući uvek dobrodošlu empatiju.