I estetika i etika

Da bi se osetila emocionalna snaga i prepoznala umetnička vrednost predstave Brod za lutke Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, ona ne mora da se poredi s neuspešnom praizvedbom ove drame Milene Marković, onom koju je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu režirao Slobodan Unkovski. Mnogostruko, zaista eruptivno dejstvo novosadske predstave ostvaruje se samo od sebe, nezavisno od bilo kakvog konteksta. Ipak, jedno poređenje je neminovno: glavni problem prve postavke bio je taj što reditelj nije poslušao autorkin scenski zahtev da ista glumica igra sve faze u psihološkom i emocionalnom razvoju junakinje, što je dovelo do problema u praćenju osnovne priče – u prvoj polovini predstave nismo shvatali da, zapravo, gledamo jednu životnu sudbinu.

U predstavi Srpskog narodnog pozorišta, mlada rediteljka Ana Tomović je gradila veoma radikalan, maštovit i eksperimentalan teatarski izraz, ali nije pravila eksperimente tamo gde im nije mesto. Višestruk, a u osnovi jedinstven lik Žene, koji se od generičkog modela žene–kao–takve odvaja samo umetničkim sklonostima i roditeljskom mukom (ima dete sa posebnim potrebama), u ovoj predstavi igra jedna glumica i to kakva! Pored uloge u predstavi Šuma blista, Jasna Đuričić je ostvarila, i to u razmaku od svega mesec dana, još jednu izuzetnu glumačku kreaciju; kada se tome doda i njena odlična uloga u Nahodu Simeonu od pre nekoliko sezona, nameće se utisak da je ona vodeći, nezaobilazni tumač dramskih snova Milene Marković.

Pre svega drugog, glumica je, u Brodu za lutke, donela čitavu galeriju plastičnih, izoštrenih i upečatljivih portreta, zapravo različitih otisaka jednog istog lika u različitim etapama njegovog sazrevanja. Pored psihološke razrade s odgovarajućim emocionalnim nabojem, koji u nekim scenama doživljava prave erupcije – kao, recimo, u iscrpljujućoj sceni pravog rata među polovima u kojoj se Žena grli/davi s Orlom – u igri Jasne Đuričić prepoznaje se još jedan sloj: neka komičarska zaigranost, oštra, pametna i bezobrazna persiflaža. Ovo preplitanje pronalazi puno opravdanje u činjenici da su u komadu Milene Marković svi likovi i sve etape u životu Žene udvojeni, da imaju duplikat u (stilizovanim) figurama iz bajki. U poslednjoj sceni, recimo, Jasna Đuričić sjajno igra i složeni dramski lik cinične, promašene, pijane umetnice željne ljubavi, ali i efektnu karikaturu Veštice iz Ivice i Marice, pružajući tako pravi glumački ključ za žanrovsku i stilsku ambivalentnost junaka Milene Marković.

Slična složenost prepoznaje se i u, takođe, odličnom ostvarenju Radoja Čupića: u rasponu od karikature malograđanina do realističkog prikaza opasnog ali istrošenog vođe ulične bande, on je upečatljivo odigrao nekoliko starijih likova. Ovo posebno ističem zato što je rediteljka tu višestruku podelu (jedan glumac igra više uloga), koju predviđa i sam tekst, učinila vrlo znakovitom. Samo tri glumca ulaze u svet Žene, tumačeći, zapravo, različite (generacijske) aspekte muškosti s kojima se ona susreće na putu inicijacije: snaga ali i zamor (Uča), licemerje (Žabac) i malograđanština (Tata Medved) zrelog čoveka (igra ih Radoje Čupić); preka narav (Ljutko), sigurnost, moć i dominantnost (Lovac) mužjaka u punoj snazi (igra ih Nenad Pećinar); nesigurnost i kilavost (Medvedić, Pospanko), provokativnost (Orlić), ratobornost (Orao) i nežnost (Ivica) vrlo mladog muškarca (igra ih Radovan Vujović).

Osim glumačkom igrom, ova dvostrukost između psiholoških karaktera i svedenih likova iz bajki označena je i jednom rediteljskom cakom: većina tih junaka iz bajki pojavljuje se, bar jedanput, s odgovarajućom maskom. Kao i ovo, tako i većina drugih rediteljskih rešenja deluje nekako transaprentno i direktno, te spaja u sebi bezobzirnu scensku zaigranost i pametnu, ubojitu i višeznačnu metaforu. Drugim rečima, izraziti ludizam ovde nije sam sebi svrha, a scenske metafore nisu (samo) predmet za hladno, racionalno dešifrovanje: besomučna igra, ubojita misao i jaka emocija spojene su u jedinstven pozorišni doživljaj. Katalog takvih rediteljskih rešenja nepregledan je: od fizičkog guranja nevoljene snahe s kauča (na kome sedi cela porodica), a koje postaje metafora izbacivanja iz kuće, do erotskog nadmetanja oko ženke Lovca i njegovog sina, a koje je metaforično prikazano tako što otac provocira, napada i najdirektnije ubada sina rogovima svog plena.

Taj ludički karakter predstave uveden je na samom početku, kada se prve scene iz Alise u zemlji čuda dešavaju ispred spuštene pozorišne zavese, iza koje samo probija glava majke ili čudni zvukovi: svet čuda iz bajke o Alisi, odnosno nepoznati, veliki svet u koji mlada Žena tek treba da se inicira, ovde je, zapravo, svet pozorišta. Kada se zavesa digne, otkriva se pozornica koja ne krije da je to što jeste, s bezbroj odbačenih, suvišnih predmeta, oko kojih se organizuje scenska igra (scenografija Ljerke Hribar); doduše, iako takva scenografija estetski u potpunosti odgovara rediteljskom konceptu opšte i namerne scenske muljavosti i nedovršenosti, čini se, ipak, da je pozornica nepotrebno prenatrpana. Značajno mesto u scenskom prostoru ima orkestar koji, izvodeći muziku Darka Rundeka, prati glumce dok pevaju songove, a koji imaju razne estetske funkcije, između ostalog i tu da dodatno, pored već analiziranih scenskih metafora, razgrađuju paradigmu klasičnog dramskog teatra… Iako bi sva rešenja mogla da sugerišu postdramski koncept, ne treba žuriti s rigidnim kritičarskim odrednicama. Predstava ima i klasične dramske elemente, kao što je rast tenzije: tako završna scena – u kojoj Žena priziva tatu da joj napravi brod na kome bi otišla i leže na zemlju da bi „umrla i ponovo se rodila“ – izaziva nezadrživu provalu emocija kod svakog iole senzibilnog gledaoca.

Ana Tomović je nekoliko meseci bila na stažu u jednom od vodećih nemačkih i svetskih pozorišta, Talija-teatru u Hamburgu. Uticaj nemačkog pozorišta, pogotovu one struje sveopšte scenske dekonstrukcije (Šteman, Kastorf…) uočava se u ovoj predstavi, ali to nije nikakav problem, naprotiv; mlada umetnica je prihvatila principe jedne, pri tom vrhunske teatarske tradicije, i samosvojno, nadahnuto i darovito ih primenila. Radikalnost i ekskluzivnost njenog jezika, pri tome, nisu štetili komadu, već su, naprotiv, omogućili da snažna dramska poezija Milene Marković dobije odgovarajući scenski izraz. Sve je to bilo moguće zato što su joj glumci poverovali – pored pomenutih, u predstavi su solidne uloge ostvarile i Draginja Voganjac i Milica Grujičić – a što im, pogotovu u doba kada je glumačka etika najveći problem, posebno služi na čast. Kao rezultat ovog prožimanja etike i estetike dobila se jedna od najuzbudljivijih i umetnički najbitnijih predstava našeg teatra.