Hronika blagotvornog odsustva

No, svaki metež mi smeta, jer sam navikao da po ceo dan budem sam i to mi savršeno odgovara. Vreme do 7 uveče, kada se stanovnici kuće okupljaju na izgled je dugo, ali meni uvek prekratko da obavim sve što sam planirao. I stalno sam u nekom nedostatku. (Iz pisma Filipu Davidu, 19. 9. 1973)

Zašto je Borislav Pekić u proleće ’71. pokupio stvari i odjezdio u London, da se ne vrati i ne skrasi sve do smrti, dvadeset i jednu godinu docnije? Zar zbog progresirajućeg gađenja nad učmalim domaćim političko-kulturnim prilikama, u jeku „zrelog socijalizma“ koji je halapljivo jeo i svoju i tuđu decu, pri tome ih još i ubijajući od dosade? Da, svakako i zbog toga, ali prevashodsno iz mnogo ličnijih, čak plemenito sebičnih (!) razloga: da bi u prijatnoj izolaciji i anonimnosti, daleko od „kuće“ i svega što uz nju ide, mogao na miru da ispisuje svoje u svakom smislu i pogledu zamašno Delo, umesto da se troši na jalove kafanske maratone, na egzibiciono odživljavanje svega onoga što se ovde naziva „književni život“, i što je, uostalom, u ovoj epski raspričanoj kulturi mnogo razvijenije od same književnosti, od „književne produkcije“ to jest, ne računajući namnožene (nus)produkte klasičnih, kliničkih skribomana. Pored, dakle, tolikog trtljanja, parafilozofiranja i celonoćnog kluboknjiževničkog antišambriranja, malo je ko postizao da nešto i piše, pa dan-danas imamo bulumente sada već vremešnih Uglednih Književnika koji su za nekoliko decenija svog piščevanja sklopili tek zbirčicu-dve usahlih stihova (a da se pri tome ne zovu Artur Rembo). Uostalom, nije li (i) Pekić do tada već postigao na tom polju sve što se moglo, čemu se ponavljati i doveka živeti na alko-lovorikama kao toliki prethodnici, savremenici i jošte nerođeni naslednici?!

SITNA CREVCA: Pekić je, dakle, odjehao u prestonicu Ujedinjenog Kraljevstva, u sam arhetipski centar one „buržoasko-dekadentne“ kulture kojoj je i sam pripadao, odnosno koju su mu komunisti s punim pravom pripisivali, na šta je s ne manje prava i razloga bivao ponosan. Ipak, Pekić nije otišao na taj put bez pravog povratka zato da postane „neko drugi“, naprotiv: u tom je svom dugom stranstvovanju Pekić ostao veoma živo zainteresovan za „domaće prilike“ – one književne osobito – čak do sitnih crevaca, podsećajući pomalo na očaravajućeg Vitolda Gombroviča, genijalnog čudaka koji je dobar deo života proveo „preko pola sveta“, čak u Argentini, da bi odande ipak bolje i tačnije video i Poljsku i poljsku književnost i kulturu nego svi „domaći“ savremenici đuture… Kao da mu je blaženo odsustvo iz „dnevnog ritma“ balkanskog života – umesto kojeg se ležerno bavio potkresivanjem ruža u svojoj Tipično Engleskoj Bašti… – pomagalo da bolje vidi ono bitno. Što, opet, samo po sebi nije nikakav recept: manjima i „običnijima“ od njega, uglavnom ideološki ili nacionalno „angažovanim“ mediokritetima iz Književnog Predsoblja, ne pomaže ni daljina ni blizina: nema te dioptrije uz čiju bi pomoć oni nešto uistinu videli i raspoznali, a nekmoli odgovarajuće proučili, opisali, u knjige metnuli…

Korespondencija kao život (priredila Ljiljana Pekić; predgovor Predrag Palavestra; Solaris, Novi Sad, 2002) izbor je iz Pekićeve prepiske sa prijateljima, književnim saveznicima i raznomišljenicima, a obuhvata period od 1965. – to je za pisca ona prevažna „godina nulta“ u kojoj se napokon pojavila prva Pekićeva knjiga Vreme čuda – pa do poznih osamdesetih. Na Pekićevom, pak, stranstvovanju ne insistiram slučajno, jer glavnina objavljene prepiske ipak potiče iz perioda od 1971. pa nadalje, kada mu je razmena pisama sa prijateljima u Beogradu i drugde postala, između ostalog, i svojevrsni erzac za dotadašnja intenzivna druženja, Pekiću najpodobniji način da ostane u suštinskoj vezi sa domicilnim okruženjem, a da se blagotvorno liši svih njegovih smarajućih nusefekata. Knjiga se proteže na zavidnih 619 strana, i u njoj je sva sačuvana prepiska sa petnaestoro pisaca (Nikola Milošević, Borislav Mihajlović Mihiz, Miodrag Bulatović, Danilo Kiš, Mirko Kovač, Filip David, Đorđe Lebović, Dragoslav Mihailović, Predrag Palavestra, Slobodan Selenić, Pavle Ugrinov, Vuk Krnjević, Radoslav Bratić, Vida Ognjenović, Vladeta Janković, plus jedna davna zalutala pesma Matije Bećkovića, posvećena i lično uručena piscu Arsenija Njegovana) uz tek minimalne (i prigodno označene) „cenzorske“ intervencije priređivača, tamo gde je Pekić ili neko od njegovih sabesednika upotrebio preterano „grubu reč“ – što je u privatnoj prepisci više nego legitimno – ili gde se radi o isuviše osobnim, intimnim stvarima koje bi (još) nekoga mogle povrediti.

VESELA BARAKA: Iščitavanje ove epistolarne kolekcije – a strpljivo savlađivanje njene obimnosti višestruko će se isplatiti svakom dobrom čitaocu! – nova je, ponešto drugačija od one na koju smo navikli kroz „glavni tok“ njegovog dela, potvrda vanrednog Pekićevog opservatorskog dara, a za to je vaistinu potrebno nešto više, mnogo više od pre(ten)ciozne veštine „lepog pisanja“. Prepiska, osobito ona koju autor ne namenjuje Večnosti nego prevashodno njenim stvarnim adresatima, nije baš najbolji poligon za demonstriranje dostignuća u „stilskim vežbama“, pa je tako i ova Pekićeva korespondencija – a isto važi i za sve njegove knijiževno zaista značajne sagovornike, pa čak i za onog jedinog (treba li da ga imenujem?!) koji mu je svojim delom u potpunosti ravan – u dobrom smislu reči opuštena, no bez pravih tragova spisateljske šlampavosti: pisac koji dosegne „pekićevski“ nivo artikulisanosti, zaokruženosti i punoće vlastitog književnog izričaja naprosto prestane da ume da piše „loše“ ili „beznačajno“ čak i kada razmenjuje privatne epistole… Otuda se i Korespondencija kao život može – čak je posve preporučljivo – iščitavati kao uzbudljiva hronika jednog u osnovi (ili barem retrospektivno) „tromog“ hladnoratovskog vremena, a u toj se epohi mogu i tražiti i pronaći mnogi koreni i uzroci i krvave nedavne prošlosti i sadašnje nevesele stvarnosti u zemlji koja je onomad bila, bar naizgled, „veselija“ čak i od razglašene „najveselije barake u socijalističkom lageru“ (gulaš-komunističke Mađarske), da bi i kao takva opet bila daleko sumornija i od kišno-maglene Engleske! Nije sve u klimi, ima nešto i u ljudima, njihovim običajima, sistemima i institucijama… Pekić na političke prilike u zemlji gleda podsmešljivo, sa distance rezigniranog samoizgnanika, no iza te ironije kriju se nemoć i gorčina, nedostatak nade da će „to“ ikada prestati, da se Sistemu nazire bilo kakav kraj – ne zato što je dovoljno dobar, nego zato što je dovoljno snažan… Iako „antikomunista sa dna kace“, Pekić se visoko izdiže nad ovdašnjom (pri)disidentskom boranijom – mahom poluzalečenim boljševicima – ne samo svojom lucidnošću i gospodstvom, nego – posledično – i posvemašnjim odsustvom želje da se jednoj ideologiji sa totalizujućim pretenzijama suprotstavi neka druga isto takva ideologija, što se u slučaju balkanskih pisaca obično svodi na prostački i larmački etnonacionalizam, kao drugo lice utopije „integralnog jugoslovenstva“ koju su – za razliku od skeptičnog Pekića – gotovo svi „viđeniji nacionalisti“ ispovedali ranije. Predgovorniku Predragu Palavestri, doduše, ne treba mnogo verovati kada preko mrtvog Pekića pokušava da – mestu i prigodi sasvim neprilično – pokušava da dokaže kako maltene niko od viđenije srpske inteligencije nije podjarivao nacionalističke strasti, no ovakve besmislene kalkulantske igre (koje valjda treba retroaktivno da properu recentnije biografije i bibliografije nekih i te kako živih savremenika?) ionako ne pripadaju pravom tkivu ove dragocene knjige. Bezbroj je mesta u ovoj kolekciji na kojima Pekić i najbolji među njegovim epistolarnim partnerima upravo mazohistički precizno seciraju ne samo jedan sistem koji više ionako ne postoji – osim u vidu svekolikih svojih mutantnih repova i ostataka, što je tema za sebe – nego i nešto za današnjeg čitaoca svakako značajnije: onaj tobože živopisan, a zapravo samo gnjavežan i davežan – palanački duh ovdašnje „intelektualne zajednice“, vazda zadihane u potrazi za moćnim Patronima, lezilebnim Sinekurama i nekom sigurnom Ideološkom Pričom koja će ih držati „na pravoj liniji“.

Nekim budućim književnim istoričarima i biografima biće svakako zanimljive i značajne neprilike koje prate Pekića i njegove korespondente, pre svega one finansijske naravi: stalna neizvesnost oko iznosa i tajminga prispeća honorara, nepouzdani izdavači, urednici i pozorišni upravnici, sumanuta jurnjava za (uglavnom dramaturško-scenarističkim) „tezgama“ koje donose mnogo bolji novac od rada na onome do čega je autorima mnogo više stalo… Neke stvari se nikada ne menjaju, bar ne u ovom delu Kugle.

Korespondencija kao život dobrodošli je appendix do sada poznatom „non-fiction“ opusu Borislava Pekića, njegovoj izobilnoj esejističkoj, publicističkoj, dnevničkoj i epistolarnoj produkciji. U posthumnom pabirčenju kojekakvih parčića iz nedovršenih i nezaokruženih spisateljskih dela uvek ima nečega zazornog – pa se to možda odnosi i na ponešto od onoga što je pod Pekićevim imenom objavljeno u prethodnoj deceniji – ali izgleda da nam nezamenjivi, predragoceni kir Borislav Pekić svima toliko nedostaje da sa zahvalnošću primamo sve što se u njegovim fiokama zateklo. Utoliko pre kada se, kao što je sa ovom knjigom slučaj, radi o štivu čiji se smisao nipošto ne iscrpljuje u parazitiranju na jednoj književnoj harizmi, jednoj od retkih koja je u potpunosti izdržala i sito ogavnih devedesetih i rešeto novog veka!