Howgh, bledoliki!

Građanin Nebojša Jovanović, književnik u pokušaju, pridružio se živopisnoj plejadi (para)pisaca koji nisu umeli da otrpe negativnu kritiku svog delceta a da ne repliciraju „drskom“ prikazivaču izobilnim iznenadjenim & uvredjenim nagvaždanjem čiji je maštani cilj dokazivanje kako je onaj ko ne misli dobro o njihovoj knjizi: a) neko ko knjigu nije ni pročitao; b) ako je slučajno i pročitao, nije je razumeo („osetio“, kaže tankoćutni Jovanović) c) ako je i pročitao i „osetio“, a o njoj i dalje ne misli dobro, onda su posredi sigurno nekakve Loše Namere („enormna količina negativnog naboja i neskrivene mržnje“, N. J. dixit) kako prema knjizi tako i, odnekud, prema samom piscu (kojeg, eto, „autor članka i ne poznaje“, vajka se usamljeni Jovanović). Ovom kvazižanru Kritike Na Kritiku uglavnom pribegavaju jurodivci, slučajni prolaznici i prišipetlje svih vrsta, te on mahom služi laganom uveseljavanju ciničnih posmatrača; meni je, recimo, „u tom smislu“ besmrtno ono već poodavno nesuvislo durenje u nastavcima Radomira „Bela Ruža“ Smiljanića – najgoreg pisca u istraženoj istoriji srpske književnosti – na Ljiljanu Šop, koja je početkom osamdesetih, hodajući Ulicom srpske proze, jednom slučajno ugazila u neki njegov knjižuljak, pa potom javno obrisala štiklu… Mojoj su malenkosti odavno dojadili ovakvi smarački odjeci i reagovanja – češće zakulisni, ređe javni – te se na njih i ne obazirem: kad si mlađi i neiskusniji, još imaš iluzija da se možeš lepo i konstruktivno raspraviti sa svakim, ali postepeno naučiš da je to samo traćenje vremena, i definitivno prihvatiš duboku misao velikog učitelja tolerancije Prljavog Inspektora Harija: „Mišljenje je kao i dupe – svako ga ima“. Te tako i pustiš, bez osvrtanja, vaskolika mišljenja da se iskažu u punoj svojoj raskoši, a ti teraš dalje. Razlog zbog kojeg se ipak uzgredno osvrćem na gnevni osvrt građanina Jovanovića posve je hedonističke prirode: to je štivce, naime, toliko zabavno u svojem Užasu Praznine da nisam mogao da odolim!

Čitalac kenjkavog Jovanovićevog utukčića koji nije čitao moj prikaz imao je grdan problem da shvati kome se pisac uopšte obraća: N. J. nigde ne spominje da je prikazivač njegove knjige stanoviti Teofil Pančić, nego – sledeći Proročanske Reči svog novog gurua Josipa Pavičića, ispraznog klajnbirgerskog Tuđmanoida iz Agrama – piše isključivo o izvesnom Otrovnom Peru, što bi, valjda, imao biti novi identitet moje malenkosti. Priznajem da mi se ideja nekako dopada, a i moje novo ime zvuči tako indijanski, zar ne? Pošto je i moj hair(anti)styling blizak onome u indijanskih ratnika – dok kod vas Bledolikih takvo šta upražnjavanju samo vaše squaw i poneki naš sabrat-hipik – onda ja prihvatiti biti Otrovno Pero… Howgh! Zemunski prerijski ratnik Otrovno Pero radosno replicirati Bledolikom jer ovaj to tražiti! Samo, Otrovno Pero ne voleti kad ga neko zamajavati proizvoljnim koještarijama, čak štaviše, Otrovno Pero biti ljut kada neko prozirno krivotvoriti i svoje i njegove reči, pa makar to taj Bledoliki eventualno raditi i iz čistog nedostatka kapaciteta za kvalitetnije upotrebiti kefalo!

Teško je pronaći rečenicu u kojoj građanin Jovanović nije promašio ceo fudbal: zadržaću se, zato, samo na nekolikim meni najsimpatičnijim u ovoj bižuterijski sumnjivoj niski bisera (Bledoliki očigledno misliti da Otrovno Pero biti naivan pa kupovati bezvredne đinđuve). Njegova nepotrebna, kontraproduktivna i slabo suvisla „odbrana“ od Otrovnog Pera bazira se prvo na besmislenim insinuacijama (u stilu: „da li je Zli Kritičar uopšte pročitao knjigu?“ Ma jok, moj navrndeda, poglavica Usukani Brk ju je pročitao!) a potom na savršeno diletantskom poimanju smisla i svrhe pisanja o knjigama i (para)književnosti: Zli Kritičar pisca uopšte ne poznaje a ipak piše o njegovoj knjizi – zamislite kako bi po ovom buckolazmislajucem kriterijumu danas bilo teško izvedivo pisati, recimo, o Geteu ili Šekspiru, manj’ ako niste spiritista… – pa onda (kroz besedu zlatoustog Pavičića) „nije s njim ni razgovarao“ (o čemu, Bledoliki, za ime sveta?!), pa ne piše o knjizi nego o piscu… Hajde da vidimo i to. Da li je, počem, Otrovno Pero pisalo o tome da Jovanović možda pije losion za brijanje, vara ženu, švercuje se u gradskom prevozu, igra poker obeleženim kartama, lepi žvaku za donji deo stola, smrde mu noge? Sačuvaj Bože, ništa od toga. Druga je stvar što se u svakom prikazu knjige, po prirodi stvari, može iščačkati i nešto – „tačno“ ili „netačno“, zavisi od vrednovanja i ugla gledanja – i o njenom autoru, samim tim što iza knjige stoji čovek, osoba čije je to delo. I samo sam u tom, unutarknjižnom kontekstu, i „razmatrao“ autora, tj., prevashodno naratora. Ukoliko se, pak, radi o eksplicitno autobiografskom/memoarskom štivu (tek s tanušnom pokoricom romansiranosti) – kroz koje još i provejavaju stanovite esejističke, „eksplikatorske“ namere – normalno je, tj., proizilazi iz same naravi dela, da se tu Autor i Knjiga prepliću, i to nije ni „zasluga“ ni „krivica“ nekakvog Otrovnog Pera iz jedne kompleksaške imaginacije. Banalna, malođokičasta insinuacija kako ja „relevantnijim delom hrvatske kritike“ – koja je vaistinu sahranila Jovanovićevu knjigu – smatram nekakvog anonimnog i trivijalnog člankonošca iz bednog, proustaškog „Hrvatskog slova“ ne zaslužuje čak ni podsmeh; obaška što je to isto „Hrvatsko slovo“ punim vedrima iliti kantama prosipalo otrov prema dolepotpisanom Otrovnom Peru još pre šest-sedam godina, što je narečeno Pero silno razveselilo, kao i uvek kada ga vaskoliki srpsko-hrvatski Patriotičeski Pajaci uzimaju na zub… Jovanovićeva tvrdnja kako O. P. svojim opsežnim prikazom želi ljude da odvrati od čitanja predmetne knjige (a sve „u strahu od ponovnog života knjige u Srbiji“ – a kada je pa to, Bledoliki, majke ti, bio njen prvi život? – op. O. P.) možda je i vrhunac Kolekcije Amaterskih Nesuvislosti: ako neku knjigu želite da „sakrijete“ od čitalaca ne bi li ostala „nepročitana“, mnogo je logičnije da ćete je prećutati nego da ćete joj posvetiti opširan prikaz, pa makar i Najnegativniji Na Svetu! Verujem da su toliko o književnosti i „književnom životu“ znali i moji daleki preci po wigwamima Arizone i Oregona, ali očigledno ne i nadobudni N. J.. Greva naprej: autoru se pričinja da je Otrovno Pero sasvim pogrešno („daleko, daleko od ideje same knjige“) interpretiralo „ideološku“ intenciju autobiografskog romana „Idemo na Zagreb“; onolikom mom pisaniju o knjizi Bledoliki ležerno suprotstavlja svoju dubokoumnu tvrdnju da sve to „nije tačno“, a takođe i briljantno, neporecivo obrazloženje te tvrdnje koje, vidi vraga, takođe glasi: „nije tačno“. Ovo je, bezbeli, revolucionarno novo viđenje tehnike i smisla argumentiranja i kontraagrumentiranja; zamislite, na primer, dijaloge antičkih filozofa po ovom receptu: Aristotel, recimo, izloži čitavu razrađenu teoriju o nečemu, a Platon ga prezrivo pogleda i resko odvrati: „nije tačno!“; i Aristotel, poražen i razvaljen ko Saudijska Arabija, šta će, pokunjeno zaćuti, do dugo u zaparnu atinsku noć se diveć’ nenadmašnoj pameti svog kolege…

Ostatak samosvrhovitog Jovanovićevog solilokvija u istom je tonu, podjednako promišljen i lucidan: uvredjeni pisac, recimo, misli da misli da se u mom civilnom zevzečenju nad perverznošću „militarnog žargona“ („Idemo na Zagreb“, a ne „u Zagreb“), radi o ukazivanju na jedan „gramatički nepravilan naziv“. O, veliki Manitu! Zašto si bio tako surovo škrt prema nekim Bledolikima?! Nije tu važna „gramatička nepravilnost“ nego znakovita pervertovanost svenacionalnog Soldatskog Uma, koji se odvajkada iživljava nad gradovima, tim središtima svakog Civil(izova)nog Života! Potom se, u novom ispadu Neumeća Čitanja, građaninu N. J. pričinjava kako sam napisao da su on lično i „njegova jedinica“ – a ne, uopštenije, uniformisani predstavnici jedne groteskne „velenacionalne“ ideologije – „isprašeni po turu i stražarno sprovedeni do Drine“. Probaj, Bledoliki, s ponovnim čitanjem, možda upali, pa mrzi me baš sve da nacrtam! ‘Ajmo dalje: N. J. tvrdi da Otrovno Pero tvrdi kako je N. J. „stao na stranu ‘tvrde prohadezeovske desnice’“, komentarišući ovu virtuelnu tvrdnju vapajem „budibogsnama!“; međutim, ni o kakvom „stajanju na stranu“ (šta god to značilo) nema reči, već O. P. samo konstatuje kako se N. J. u Zagrebu našao u književnom/izdavačkom/političkom/vojnom društvancetu iliti okruženju kojem i sam „duhovno“ pripada, bez obzira na drugi, takorekuć „suprotan“ etnički predznak… Jovanović, zatim, već posve psihodelično halucinira, pa se besmisleno „ograđuje“ od njemu kobajagi pripisanih reči protiv „druženja FAK-ovaca u Beogradu“, reči koje, naravno, nije on napisao – kao što Otrovno Pero to nije ni tvrdilo – nego njegov drugar Josip Pavičić, u predgovoru N. J-ove knjige, a što sve lepo i jasno stoji u prikazu Otrovnog Pera. Burleska se nastavlja zgražavanjem Bledolikog na pomen njegovog zagrebačkog distanciranja od „dezertera“ poput Arsenijevića: „kada i zar ovim rečima?“ Kojim ovim rečima, Bledoliki? Ima li navodnika u toj mojoj rečenici? Nema. Ali, ta i takva opservacija postoji u štampi – ili tisku, ko će ga znati – i nije demantovana: valjda N. J. neće reći da sam je, ophrvan silnom dokolicom, isisao iz malog prsta? Otuda me ovo molećivo „zar ovim rečima“ podseća na vađevinu tipa kojeg su optužili da je ukrao hiljadu maraka: „taman posla, ja sam pošten; a i nije bilo hiljadu maraka u buđelaru – petsto najviše!“… Slično je i s pričom o Jovanovićevom „nacionalizmu i monarhizmu“: ona je u jednoj rečenici netačna, u sledećoj je već poluistinita, a u trećoj i potonjima tačna, ama novinarski prenaduvana… Sve i da je tako, nije do Otrovnog Pera da proverava i demantuje navode u štampi, ako to već nije učinio onaj kome se pripisuju. Na kraju, Piščev ganutljivi kalimerovski monolog kreščendira u posvemašnjoj, upravo razularenoj Lišenosti Smisla, kada ovaj pokuša da kaže nešto – valjda „polemički“ – o izistinski neizdržljivoj banalnosti vlastitog nadritradicionalističkog „nacionalnog, a ne političkog“ opredeljenja (što je floskula koja ne znači ama svečano ništa) za skrušeno „poštovanje tradicije i istorije nacije“ – koje, ispada, treba braniti od Otrovnog Pera – obrćući moju tvrdnju da se radi o „zabrinjavajućem estetskom fenomenu, nepogrešivom detektoru Lošeg Ukusa“ tako što će „šustikle na televizorima“ i „daljinske upravljače u celofanu“ koje sam ilustrativno spominjao trijumfalno povezati sa „otužnim socrealističkim ukusom“, a ne sa „nasleđem iz doba monarhije“. Ne radi se, jakako, bazično ni o jednom ni o drugom, nego o malograđanskom i „sitnopotrošačkom“ kiču, ali ovde razgaljuje nešto drugo: pošto Srbija/Jugoslavija nije monarhija još od 1941, prilično je bizaran taj Jovanovićev paraestetski trijumfalizam: evo, Otrovno Pero će rado priznati da je Bledoliki sasvim u pravu, i da, recimo, u XIX veku, ili čak u tridesetim godinama XX veka u Kraljevini Srbiji/Jugoslaviji uistinu nije bilo „daljinaca“ umotanih u celofan ili šustikli na televizorima… Bravo, majstore! Piši, bre, još ponekad, make my day!

Za kraj ću se uozbiljiti samo na trenutak: građaninu N. J. Otrovno Pero neće ispuniti želju da sazna gde je (sve) bilo i šta je (sve) radilo 1991, jer ga, iz duboko ličnih razloga, ne smatra dostojnim toga, a i ne voli da o takvim nužno pomalo „melodramatskim“ stvarima pijačari po novinama. Hoću da kažem: Bledoliki, šta te se samo tiče?! Dovoljno je reći da je Otrovno Pero provelo tu godinu čuvajući glavu (i to je ujedno jedino što je nekako sačuvalo, sve drugo je otišlo u Večna Lovišta!) i od Jovanovićevih tadašnjih i od njegovih sadašnjih ratnih kamarada s obeju strana. Ne znam za Pisca, ali pametnome je, Manitua mi, i ovoliko dosta!