Geometrijski lavirint
Muzej istorije Jugoslavije, Beograd, 3–15. septembar 2002.
Srpski hoteli su mi velika nepoznanica. Dosad su se uglavnom prijatelji, rođaci i vojska brinuli o mom smeštaju po gradovima i gudurama Srbije. Dvaput sam imao mogućnost da iznutra upoznam srpske hotele, te divne modernističke simbole tržišne ekonomije: sredinom osamdesetih, u osnovnoj školi, prilikom pohoda „Putevima Prve proleterske brigade“ i sredinom devedesetih za vreme fakultetske ekskurzije po južnoj Srbiji. Iako je cilj prvog, obrazovnog pionirskog pohoda, bio pronalaženje jataka i krkanluk po Sandžaku i okolini (tzv. jagnjeće brigade), partijski drugovi su jednog popodneva organizovali neki skup u hotelu Vrbak u Novom Pazaru. Taj hotel je desetak godina kasnije poslužio za smeštaj studenata istorije umetnosti.
Prvi boravak u hotelu bio je božanstven. Divan unutrašnji vrt, ljubazni domaćini, puno ljudi, „nešto“ optimističko, šmekerski, i tako to. Tokom mog drugog boravka vrt je još uvek bio zelen, malo oronuo, domaćini takođe, ne sećam se koliko je bilo posetilaca, ali onog „nečeg“ više nije bilo… Empirijski gledano, mozak mladog čoveka vrlo brzo napreduje. Da li je to isti hotel? Da li je zaista postojalo „nešto“? Prođoše godine u sumnji i nedoumici, a onda, pre neki dan, video sam ga ponovo! U stvari, video sam foto dokaze da je „nešto“ postojalo i u drugim hotelima Srbije – u Majdanpeku, Kladovu, Vrnjačkoj Banji, pa čak i u Hotelu „Moskva“ u Beogradu. Obradovao sam se.
Slično ushićenje je, u filmu Isijavanje (1980), doživeo i pisac Džek Torens (tj. Džek Nikolson) tokom boravka u zavejanom hotelu Overlook u američkim Stenovitim planinama. Vođen „nečim“, ovaj gospodin razbija famoznu stvaralačku blokadu, menja ime u Džoni i pokušava da isproba sekiru na svojim najbližima. Osujećen u toj nameri, umire i time dobija počasno mesto među serijskim ubicama okupljenim za vreme proslave Dana nezavisnosti 1921, na maloj fotografiji okačenoj na zidu De Stijl enterijera hotela.
Smatra se da su fotografije svedočanstvo vremena koje je prošlo, ali i onog koje traje. Fotografije Vesne Pavlović izložene od 3. do 15. septembra u Muzeju istorije Jugoslavije u Beogradu predstavljaju nam hotele građene, ili hotele čiji je enterijer prepravljen u periodu socmodernizma. Enterijeri su snimani tokom protekle dve godine širom Srbije i daju zanimljiv presek zatečenog stanja u našem hotelijerstvu. Prikazane minimalistički organizovane ugostiteljske prostorije bez posetilaca i decoruma liče na supermarkete iz perioda inflacije. Mermerne stepenice, metalne stepenice, kožne fotelje i drveni stolovi izgledaju kao deo jedne velike instalacije, kao što su to ’93. bili rafovi samoposluga.
Ne verujem da je Isijavanje mnogo pomoglo američkim hotelijerima, ali, s druge strane, ako se u hotelima ogleda ekonomski prosperitet zemlje, fotografije Vesne Pavlović i Isijavanje pružaju vrlo sličnu sliku stvarnosti, a naročito prošlosti jednog podneblja. A prošlost i sadašnjost naših hotela u bliskoj su sponi sa političkim prilikama u zemlji. Zahvaljujući tome, postaje vidljiva blaga ironija autorke naspram proteklih režima, ali isto tako Vesna Pavlović uspeva da prikaže ono „nešto“ što sam osetio kada sam bio mali pionir. Takođe, za razliku od raznih bedekera i prospekta hotela, ovde nisu prikazane sobe koje čekaju svoje korisnike, niti ulazi koji imaju dodir sa spoljnim svetom. Nema izlaza iz ovog geometrijskog lavirinta, nema bekstva od „nečeg“, od Džonija…
“Bolje vreme će doći i to je naša izabrana odluka, ali mi nemamo luksuz da to vreme čekamo. Moramo neprekidno da ga pozivamo i to je Reflektor u Srboleku. Adresa na koju pozivamo bolje vreme da dođe, da se upoznamo. Ako mu se dopadnemo, možda i ostane”
Umetnost ne može da postoji bez konteksta, ona mora da komunicira sa vremenom u kome nastaje. Odavno nije dovoljno da umetnik sedi u nekom ateljeu, u kuli od slonovače i pravi nekakve forme, već je potrebno da umetnik ipak bude javni govornik, da promoviše izvesne vrednosti, vrednosni sistem koji je vezan za humanizam. Kroz umetnički jezik, naravno – mi nismo političari, ali umetnost svakako nikad nije bila apolitična, ona je oduvek imala svoj politički aspekt
Za mene je najbitnije da se uvek bavim stvarima koje volim, koje me zanimaju. Mislim da je to jako velika privilegija, naročito ako tome dodam i stalna putovanja, turneje i zanimljive ljude koje srećem. Naravno, sve to ima svoju cenu. Živim skromno, ali slobodno
Minja Bogavac, direktorka „Reflektor teatra“, za novi broj „Vremena“ priča o progonu tog angažovanog pozorišta i kako su rešili da naprave svoj prostor
Voženo lice Aleksandar Vučić će u predizbornoj kampanji voziti staru škodu. Dok traje odmazda prema svakome ko pisne, paradni deo kampanje biće otužniji nego ikad jer se Vučić obraća svom hardkor biračkom telu
Zašto ministarka Snežana Paunović još nije smenjena? Šta to govori o njoj, režimu i Srbiji
Zlo se zavuklo pod most i tamo, zaklonjeno od svetla, ćutalo i čekalo. Kad je Vladimir Arsenijević izašao iz taksija, nad Beogradom se opet nadvila ona isto neman koja je onemogućavala izložbu Rona Haviva, sprečavala održavanje prve Parade ponosa, palila Bajrakli džamiju i Ambasadu Sjedinjenih Američkih Država i vandalizovala i centar grada tokom Parade ponosa 2010.
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
