Holivudska biografija

Iako je deset godina producent i direktor Festivala autorskog filma (FAF), osnivač Kids festa koji će u nedelju početi 12. put, i direktor distributerske kuće „Megakom film“, ime Ivana Stankovića postalo je poznato takozvanoj široj javnosti tek nedavno, kad je odlikovan ordenom umetnosti i književnosti u rangu viteza. Ispostavilo se da je biografija Ivana Stankovića kao iz holivudskog filma.

„VREME„: Kako je jedan mladić iz Uroševca postao filmski distributer, vlasnik bioskopa, osnivač jednog, a obnovitelj drugog festivala, a sada i najmlađi nosilac francuskog ordena viteza kulture?

IGOR STANKOVIĆ: Završio sam Ekonomski fakultet u Prištini i zaposlio se kao poreski inspektor u Uroševcu, a zatim sam posle bombardovanja, u Beogradu bio neraspoređen. Kako nisam imao radno mesto, vratio sam se mladalačkim interesovanjima za tehniku, film, muziku ponajviše – svirao sam u bendu u srednjoj školi. Bio sam po svim mogućim firmama koje su se u to vreme bavile tehnikom, muzičkim i video programom. Tako sam došao u dodir sa satelitskim kanalima. Kad je posle Petog oktobra krenula regularna kupovina programa, šta je bilo najjednostavnije dobiti? Pa, filmove. U posao sam tada ušao sa slovenačkim partnerom, koji je to znao bolje od mene. Međutim, shvatio sam da distribucija filmova na televizijama nije dovoljna, da ova zemlja zaslužuje više i bolje, a to su i festivali, i bioskopi, i da na njima bude zastupljen autorski film. Posao sam nastavio samostalno i tako je nastao „Megakom film“. U to vreme „Jugoslavija film“, koja je bila osnivač Festivala autorskog filma (FAF), odlazi u delimičnu privatizaciju koja nije baš do kraja uspela. Posle mnogo peripetija oko prava na Festival, uspeli smo da 2006. sa Vojom Vučinićem, koji je nekada bio direktor Jugoslavija filma i inicijator prvog FAF-a još pre 22 godine, napravimo novi Festival autorskog filma. Voju i mene spojila je jedna netendenciozna želja da, umesto komercijalnog, prikažemo kvalitetan film. Kreirali smo novi savet u koji su ušli Srdan Golubović, Stefan Arsenijević, Oleg Novković, Srđan Koljević, Vladimir Perišić i Nikola Ležajić.

Paralelno s tim naša distributerska kuća MCF sarađivala je sa ostalim festivalima: od Palića, preko Festa, do Manaki film festivala u Bitolju, i festivala u Herceg Novom. Našu posvećenost evropskom filmu prepoznali su evropski fondovi kao i nagrade na festivalima. Zatim se desila jedna zanimljiva stvar – 2011. dobili smo zastupništvo najvećeg holivudskog studija 20th Century Fox i to ne samo za teritoriju Srbije, već i Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju, Crnu Goru i Albaniju. Na to smo veoma ponosni – mi smo jedina srpska firma koja zastupa holivudski studio u regionu. Sve ostale su slovenačke ili hrvatske.

Kako vi, lično i profesionalno, mirite dve stvari: ljubav prema malom, nezavisnom, autorskom filmu, a istovremeno zastupate najveći holivudski studio?

Autorski film je prilično teško definisati. To mora da bude film u kome ćeš stvarno da pronađeš sebe i da uživaš, a to je, uglavnom, lična stvar. Penjanje pokretnim stepenicama u kadru od 12 minuta jeste autorski izraz, ali to je dosadno. To nije autorski film što se mene tiče, to je dosadan film. S druge strane, Holivud može da proizvede film kakav je Čovek ptica ili kakav je Povratnik, ali, istovremeno, holivudski studiji imaju romantične komedije u kojima je glavni i jedini cilj od početka do kraja filma da se napravi svadba. Mene jednako oduševljava mala, jedva vidljiva stvar, nastala s budžetom koji je verovatno manji od vrednosti bioskopske sale u kojoj se film prikazuje, a pritom te zadrži, zakuca za sedište i natera da razmišljaš o njoj, ali me isto tako impresionira i grandioznost i pompeznost dobrog holivudskog filma koji je koštao više nego sve bioskopske dvorane u Srbiji. Ja, prosto, uživam i u jednom i u drugom kao i u svim razlikama između autorskih i holivudskih filmova.

Kako ocenjujete savremeni evropski film?

Mislim da je evropski film prepun kompromisa i mislim da to upropašćava percepciju dobrog evropskog filma. Ali, zahvaljujući velikim autorima kao što su braća Darden, Haneke ili Kaurismaki, za koje verujem da ne prave kompromise, bude tu dobrih filmova. S druge strane, imamo nalet populističkih filmova – garantujem da će se naredne dve godine snimati filmovi o izbeglicama. Krenulo je već, izbeglice su ključna reč u politički korektnim temama. To je taj fondovski pristup produkciji filmova u Evropi. Pet zemalja, jedna da kompozitora, druga glumca, treća montažera… Opet, i u takvim uslovima se rađaju genijalni filmovi: recimo ovogodišnja nemačka komedija Toni Erdman. Ozbiljan film.

Jedini dečji filmski festival u Srbiji, Kids fest, održaće se od 23. do 30. oktobra u Beogradu i u više od 30 gradova Srbije. Na programu je veliki broj animiranih, igranih i dokumentarnih filmova iz Švajcarske, SAD, Francuske, Belgije, Češke, Holandije. Vaš motiv da osnujete Kids fest bio je privatne prirode…

Te 2004. rodilo se naše prvo dete i ja sam odlučio da napravim dečji filmski festival pa su tako moja ćerka i Kids fest vršnjaci. Kvalitet ovog festivala prepoznali su ne samo Ministarstvo kulture i gradski Sekretarijat za kulturu već i mnogi naši partneri, tako da Kids fest ne uključuje samo projekcije filmova, već i razne kreativne radionice, škole glume, predstavljanje zemalja iz kojih dolaze filmovi, zatim, predstavljaju se Crveni krst, Vojska, muzičke škole. Festival se održava istovremeno u mnogim gradovima Srbije, a u saradnji sa skoro svakom lokalnom samoupravom organizujemo besplatan prevoz dece iz prigradskih naselja. Posebno mi je drago da su baš ta deca više zainteresovana za dešavanja na Kids festu. Desi se nekad da nam dođe celo odeljenje dece koja nikad ranije nisu bila u bioskopu.

Nedavno vas je francusko ministarstvo kulture nagradilo ordenom umetnosti i književnosti u rangu viteza zbog „angažovanja i aktivnosti u korist kulturnih i umetničkih veza između naših dveju zemalja uz negovanje Evropskih vrednosti„. Čime ste vi zadužili francusku kulturu?

To je bilo moje pitanje njima. Rekli su mi da sam to priznanje, verovatno, zaslužio ranije, ali da moj posao distributera filmova nije toliko prepoznat među kulturnim radnicima. Francuski institut iz Beograda nominovao me je za ovaj orden zbog dugogodišnje saradnje na raznim revijama francuskog filma i uopšte, frankofonih filmova. Takođe, MCF je godinama promovisao francusku kulturu prilikom otkupa prava na prikazivanje mnogih francuskih filmova koje smo distribuirali na redovnom bioskopskom repertoaru. Mislim da je svemu veoma doprinelo i to što sam, služeći se profesionalnim, ali i ličnim poznanstvima, uspevao da dovedem brojne francuske reditelje i glumce na naše festivale i revije. Među njima je i jedan Kristof Gans, verovatno najveće ime savremene francuske kinematografije.