Naslov ovog teksta, maznut direktno od Toma Vejtsa, ujedno je i najlapidarniji opis onoga što se nalazi unutar korica Hoboa, a što se prućilo na nekih dvestapedesetak strana: glavni lik je disk-džokej Zoks alias DJ Hobo (sve dok ne postane nešto, hm, sasvim drugo); način, pak, na koji Zoran Ćirić svoj roman, naslovnog junaka i manje-više sve protagoniste natapa svim postojećim viskijima i burbonima koji se mogu naći u paralelnom kosmosu njegovog literarnog Nišvila takav je da je čak i dolepotpisanog zakletog vinopiju – koji je prema ovom škotskom (irskom etc.) ekstraktu žitarica hronično ravnodušan – naterao da, vaistinu fizički, na svakih pet-šest stranica poželi da sukne u ždrelo nešto od te neuporedive vreline… Ako mislite da time hoću da učinim Ćiriću kompliment kako je kraljevski ovladao jednom od veoma, veoma bitnih spisateljskih tajni – potpuno ste u pravu. Ćirićevo je „(post)realističko“ pripovedačko pismo danas svakako bez ovovrsnog premca u savremenoj srpskoj prozi: prevazišavši ograničenja svojih proznih „ranih radova“, ulančavši nepotrebna „ispupčenja“ i naučivši kako da sebi ne dozvoli nepotrebne i izbežne padove, koji su mnogim njegovim (dobrim) pričama uskraćivali onaj pravi, zakucavajući a touch of class – i čineći tako da Ćirić predugo izgleda kao neko ko je više „famozan“ nego kao ono što je jednom on sam, misleći na Kiša, ispravno književnoteorijski definisao sintagmom „zajeban pisac“ – Ćirić se danas etablirao kao prvosveštenik nove, diskretno retro u najboljem mogućem smislu, očigledno „beyond postmodernism“ gradske proze srpskog jezika, sublimirajući svojim prozama popkulturna iskustva i mitologije XX veka propuštene kroz unikatni oporo-lirski filter nišvilskog mikrokosmosa, koji je, uostalom, sam i stvorio, s pripadajućom demijurškom vehemencijom. Uostalom, da nema njega (i pesničkog mu saborca Zvonka Karanovića), čovek bi mogao pomisliti da u Niš(vil)u još uvek traje Ivkova slava, toliko je to bilo „kulturološki“ zapušteno… Anyway, s tom potmulom, teško odredivom nedovršenošću zauvek je gotovo: Ćirić je još sa Starinskom stvari definitivno postao „zajeban pisac“ od prve do poslednje strane, a Hobo je superioran dokaz kako je sada i isti takav – romanopisac. U pravu je, dakle, Vladislava Gordić kad kaže da je Z.Ć. prešao put „od (lit & crit establišmentu vrlo sumnjivog) imigranta do strasnog i uvaženog pronalazača sa vitrinom punom literarnih patenata“. Biće da su obe strane u međuvremenu nešto naučile…
Hobo je, budimo odmah načisto, krimić; ovo treba shvatiti vrlo ozbiljno, jer Hobo je, kao takav, gotovo senzacionalni novitet u srpskoj književnosti. Naime, „krimi proza“ je ovde do sada mahom bila ili premalo uistinu „krimi“ a previše samosvrhovito „postmodernističko poigravanje konvencijama žanra“ (ili tek ovlašno koketiranje s njim, od čega su, doduše, umele da se izrode i dobre knjige), ili je, pak, bila odviše trivijalna, štreberski hiperžanrovska potrošna roto-roba bez Literarne Vrednosti. Utoliko je Hobo (posvećen Polu Šrederu) svojevrstan dobrodošli poetički incident. I nije nimalo iznenađujuće što ga je upriličio baš Zoran Ćirić, kao što je i sam Nišvil, taj ogromni provincijski grad, sav od endemskog ludila, eskapističkog mita i južnjačkog patosa, bolja „lokacija“ za ovakvu priču od presivelog Beograda, prenabudženog srećno izbušenim „vitezovima asfalta“ iz kretenskih novinskih feljtona, likovima koji kao da misle o kameri i dok izdišu.
O samoj „intrigi“ Hoboa ne treba mnogo reći, jer je ne valja prerano otkrivati: tek toliko da Nišvilski di-džej/polumangaš počinje da radi dirty job kod lokalnog bossa Ace Barona, nudeći mu, dakle, svojevrsnu „prodaju duše“ u zamenu za neobičnu uslugu. Razume se da to nikako ne može dobro da se završi. Ćirić je nenadmašan upravo u opisivanju i dijagnostikovanju urbanog polusveta koji se, dakako, ne sastoji od „krimosa“ – oni su tek nedostižni vrh jedne piramide niščih – nego od rojeva onih dvonožnih zunzara koje oko njih obigravaju, kao kad bi, u nekoj bizarnoj inverziji, govna smarajuće letuckala i zunzarala oko muve; cela je falširana varoška poslovno-policijsko-politička elita u Hobou zatečena s glavom zagnjurenom u iste pomije, praćena gomilom servilno iskliberenih kibicera koji bi malo da liznu iz te kible. Ćirićeva je dobro poznata, samosvojna jezička energija, kojoj upravo „pomereni“, a maestralno vešto destilovani nišvilski kolorit daje jedinstvenu snagu i upečatljivost, ali i neku „divlju“ suptilnost, u Hobou investirana u priču o ljubavi – bratskoj i onoj drugoj – i izdajstvu, o časti i relativnosti visokoparnih kabinetskih Pojmova koji prolaze kroz svakonoćnu uličnu proveru. O „zakonu“, pak, nema ništa: Hobo je krimić bez „druge strane“, jer sa „ove“, „ispravne“ strane više ne stanuje niko, ili niko važan, a najmanje oni koji su nominalno zaduženi da ga štite: oni su svi u „dilu“, i Tamo Gde Treba će vam sve sa zadovoljstvom otkupiti ili prodati. Pri tome se Ćirić ni slučajno ne bavi nekom „društvenom kritikom“: Hobo je, naime, nešto mnogo jače od toga, koliko i burbon od razvodnjenog piva iz neke mafijaške špelunke. Zato brzo i hvata, a teško pušta.
Veoma me zanima šta će, nakon Hoboa, za Ćirića biti dostojan izazov? Space–opera o prvom Nišviljaninu u kosmosu? Porno-vestern o gradnji Južne Pruge? Antiutopija o Nišvilu, gradu politički korektnih vegetarijanaca? U svakom slučaju, Ćirić se zeznuo i postavio sebi nekolikim poslednjim knjigama zabrinjavajuće visoke standarde. Sada mu nema druge nego da nastavi tim putem.
