U predstavi Gustav je kriv za sve Gustav je multipliciran, grupa Gustava je na sceni, jer, poručuje nam Kokan Mladenović: Gustav – to smo mi. Više je Gustava na sceni sa tim prepoznatljivim, pomalo uplašenim izrazom na kojem dominiraju pomalo unezverene oči, prepoznatljive u svakom slučaju. Masku je izvrsno uradio Nenad Gajić.
Autor koncepta i režije Kokan Mladenović, koji je predstavu postavio u subotičkom Pozorištu „Deže Kostolanji“, polazi od Gustava, legendarnog junaka animiranog mađarskog filma kojeg je stvorio Jožef Nep i koji je odmah postao zvezda. Serije animiranih filmova o Gustavu pojavljuju se šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka u Mađarskoj, on postaje veoma popularan u delu sveta koji se tada definisao kao istočna Evropa. I u Jugoslaviji ga publika prihvata sa jednakom radošću.
Gustav je nervozni činovnik, stanovnik velikog grada čije bitisanje markiraju mrzovolja, dosada, rutina koja ga izjeda, jedna vrsta baksuzluka koju sam izaziva upravo sopstvenom mrzovoljom… Gustav je stvaran u Mađarskoj u vremenu nakon revolucije i sukoba sa Sovjetima, ali kao svaki jak simbol, a ovde govorimo o Gustavu kao savremenom stanovniku velikog grada tj. savremenog sveta, on je junak koji lako korespondira sa naizgled toliko drugačijom današnjicom.
Reditelj Gustava smešta u naše vreme i svet, markira ga distopijom i pokazuje našeg umnoženog junaka koji je, kako reditelj kaže, saučesnik u sopstvenom ubistvu. Gustav je onaj građanin kome je osnovno geslo da – savijeni vrat sablja ne seče.
Koristeci slepstik, elemente kabarea, naposletku obraćajući nam se praktično bez teksta igrom i muzikom, koju glumci izvode na sceni (autor muzike je Arpad Serda i on od muzike čini saučesnika svih Gustava, ona je poput senke koja Gustave svuda prati), na taj način pokazujući fleksibilnom kako granicu između glumaca i Gustava tako i između našeg junaka i publike.
Dramaturškinja Kornelija Goli narativnu nit koja je podeljena u više priča koje se odigravaju našem junaku uspeva postaviti tako da su one odigrane bez reči (i izvorni animirani film odigravao se bez reči, tek uz izvesne onomatopeje i druge „nejezičke“ zvukove) i kristalno jasne onome ko sedi u publici.
Reditelj i autorska ekipa poseban naglasak stavljaju na ne baš prijatnu poruku: svi mi u publici, svi smo mi Gustav. Mi smo onaj koji sa svešću o sopstvenom nečinjenju naspram kako društva tako i sopstvenog života postaje saučesnik u zločinu. Jednako kao što ste saučesnik u zločinu ako ne prijavite krivično delo. Gustav je kriv za sve nas najpre upozorava da je nečinjenje voljna intencija, a time i misaona radnja. Upravo zato svest i misao mogu biti krivično delo, bilo da se javljaju u obliku dela, reči ili same misli. Imati svest o zločinu a pristajati na njega je ono što čini stvar ozbiljnom. Nesvesnima je, svakako, lakše.
Kostim Marine Sremac koji od sivog Gustavovog šešira i činovničkog odela pomera stvari ka distopijskom kontekstu i odelo postaje gotovo crno, nosi nešto grobarsko u sebi, Gustava predstavlja kao jednu od Beketovih kreatura lišenih i nade i utehe i misli o izbavljenju.
Šeširi u bojama, kako kaže reditelj, referišu na Brehtovo „odvođenje žutih, crvenih i svih različitih na koje mi ne reagujemo, a onda dođu po nas“. Jednako scenografija Marije Kalabić markira svet ne samo opustošen nego i rastrojen na svaki način, sveden na crni sanduk koji stoji na sredini scene.
Glumci Krista Sorčik, Gabor Mesaroš, Imre Elek Mikeš, Boris Kučov i David Guboš igraju samosvesno u finom saglasju, kao zapravo jedini aktivni i dakle – jedini slobodni. Upravo zbog slobode da izlaze iz lika i vraćaju mu se tu, pred nama, na sceni.
Prikazujući ono što nazivamo vita aktiva, Gustav je kriv za sve nas poziva (kako reditelj doslovno na kraju predstave i poručuje sa video-bima) da ne sedimo više u mraku. Ne samo da napustimo zonu komfora nego i da prekinemo da saučestvujemo u zločinu nad sopstvenim životom, jer ćemo na kraju za to odgovarati. A uostalom: kakav je to onda život?
Intenzitetom igre i tegobnošću at-mosfere koja se stvara na sceni koja govori o protraćenom životu, Gustav je kriv za sve dovodi svoju publiku do osećanja mučnine koja je dalje nagoni da preispita sopstveni život, odluke i akcije. Da ga sagleda pomno dok je za to kadra i da odluči da li je spremna da ga menja.
„Gustava se sećamo kao simpatičnog malog čoveka iz vremena socijalizma, koji se ne snalazi u sistemu u kojem je. Međutim, kada se taj obični, sivi, simpatični čovek izmesti iz sopstvenog konteksta i stavi u kontekst savremenog sveta – postideološki, kontekst neoliberalnog fašizma u kojem smo – on prestaje da bude simpatičan. Predstava se zove Gustav je kriv za sve jer mi nismo ovog puta propitivali orbane, vučiće, erdogane… nego smo propitivali one koji ih prave, a pravi ih Gustav. Ukoliko ste tako nezainteresovani za sopstveni život, ako pristajete da vam je svejedno do koje mere vas ponižavaju, ako plate mogu da vam se nekontrolisano smanjuju, možete biti ucenjeni ili će vas svakog trenutka neko izbaciti iz stana ili sa posla, onda ste vi sigurni glasač svih vladajućih partija, onda ste sopstvenim kukavičlukom omogućili da vam unište život. Predstava govori o Gustavu koji je saučesnik u zločinu koji su napravili nad njegovim životom, ali ga nisu silom naterali, Gustav je pristao na to. Živimo u državi suspendovane demokratije sa kriminalnom grupom na vlasti. Zakoni se sprovode samo na sirotinji, odnosno vrlo selektivno. Imate nakaradni sistem estrade i kriminala koji pokušava da simulira normalno uređenu zemlju. Gustav je pristao da na to reaguje kao na normalan sistem.“
Kokan Mladenović u razgovoru s Natašom Gvozdenović
Pozorište iza ovog vremena, Klub Advokatske komore Vojvodine 25.12. 2019, Novi Sad
