Gromoglasni manifest pobune

Prema nepisanim zakonima savremene kinematografske eksploatacije, tizeri, trejleri, pravi i lažni spojleri, valjano i pravovremeno dozirani tračevi i autentične vesti, agresija društvenih mreža i snishodljiva, a uvek pravovremena i bezrezervna podrška ostalih medija, bilbordi i neizbežni pop-apovi, komplikovan su i istovremeno predvidljiv marketinški arsenal kojim se na neizvestan bioskopski put ispraća svako novo, iole ambicioznije filmsko delo. A kada, pored svega, odabrani naslov ima i kakvu prethodnu priču i raniji tržišni život, onda dotična mašinerija ima još zahuktaliji zamah, jer se u igru uključuje i bezbroj drugih filmskih i nefilmskih elemenata, globalni auditorijum od pasivnih neznalica prerasta u masu zagriženih posvećenika, a gramzivi producenti mogu unapred da skockaju spektakularan biznis-plan i da trljaju ruke iščekujući da preskoče čak i one granice koje su sami zacrtali.

Kada je pre nešto više od dve nedelje u Londonu premijerno porinut novi film Denija Bojla Trejnspoting 2 (T2 Trainspotting), sve pomenute pijačne smicalice su sasvim logično obilato servirane tamošnjoj i svoj drugoj publici, uprkos tome što je baš svakom odavno bilo jasno kako je reč o ostvarenju kojem verovatno nije bila potrebna ni trunka te zaglušujuće komunikacijske halabuke da bi privuklo pažnju i požnjelo očekivan komercijalni uspeh. U eri nastavaka, serijala, rastuće armije superheroja i instantno zaboravljivih, kompjuterski generisanih spektakala bez idejnog i narativnog smisla, ovaj film se – naime – nikako ne može opisati kao samo još jedan znani bioskopski svat, jer je u pitanju rad koji već pune dve decenije (originalni Trejnspoting je snimljen 1996. godine) uživa planetarni kultni status i ima opravdan oreol autentičnog civilizacijskog međaša u ravni sa nekim drugim, klasičnim kinematografskim remek-delima.

Manje produžetak radi produžetka i neuporedivo više nalik na ponovno, predugo sanjano okupljanje nekog opšteomiljenog benda nakon beskonačne pauze, Trejnspoting 2 je ponovo skovan iz saradnje Bojla sa piscem Irvinom Velšom, uz podršku scenariste Džona Hodža i (što je bez sumnje najvažnije) učešće kompletnog glumačkog tima koji se proslavio starim filmom. Sada su, naravno, svi dvadeset godina stariji i možda mudriji i trezveniji, ali ako je novi zaplet nešto što ćemo samostalno otkrivati i vrednovati čim film ovih dana stigne i do beogradskih sala, onda su startne pozicije i individualne istorije autora i glavnih izvođača nešto što se prosto mora imati na umu i pre tog ponovnog susreta sa nezaboravnim četvercem edinburških zgubidana.

Dok je između dva Trejnspotinga Deni Bojl izgradio zbilja impresivan i osoben rediteljski opus (Sasvim neobičan život, Plaža, 28 dana kasnije, Sunce, Milioner sa ulice, 127 sati, Trans, Stiv Džobs i još nekoliko odličnih TV filmova), visokotiražni i svuda prevođeni Irvin Velš je knjigama koje su usledile (Esid Haus, Ekstazi, Prljavo, Lepilo, Porno itd.) uglavnom tapkao u mestu i krnjio stvaralački ugled, a Renton (Juan Mekgregor), Begbi (Robert Karlajl), Sik Boj (Džoni Li Miler) i Spad (Juan Bremner) postali su i ostali prepoznatljivi prvaci ostrvskog i svetskog glumišta. Uronjen u cunami klupske kulture i neskriveno inspirisan njome, izvorni Trejnspoting je izrastao u fascinantan fenomen iako je malo ko primetio kako ta neponovljiva smeša sirovog realizma i iščašenih, halucinatornih fantazija faktički počiva na junacima i porocima uvezenim iz generaciju starije epohe.

Kod nas, pre svega zbog hronološkog koincidiranja sa lokalno turbulentnim društvenim procesima s jedne, ali svakako i usled stvarno antologijskog saundtreka (miks tehna i brit-popa uz dodatak jedinstvenog Igija Popa) na drugoj strani, Trejnspoting je prihvaćen kao gromoglasni manifest pobune nekoliko različitih naraštaja protiv svega i svačega, što je ostavilo dubok i trajan trag ne samo tamo gde se to i moglo očekivati – u klubovima ili u izmenjenim svetonazorima novih pokolenja ovdašnjih sineasta, nego i u alternativnom pozorišnom životu (od istoimene predstave Bitef teatra iz 1997. godine) i delu naglašeno urbane književnosti. Zato će i biti izuzetno zanimljivo videti hoće li tamo i (posebno) ovde Trejnspoting 2 izazvati išta slično, ili će poput burleskno-elegičnog Teksasvila (1990) Pitera Bogdanoviča i rezignirano-gorkog Jagode u grlu (1985) Srđana Karanovića potpuno nezasluženo i ekspresno izbledeti iz kolektivnog sećanja kao nastavak koji nikom nije bio potreban.