Gradovi, ljudi i sloboda

Osim opšteg utiska da je reč o dve serije koje svakako zavređuju preporuku, a povrh i aktuelnosti i „prestižne krštenice“ u oba ta slučaja, američku dokumentarnu seriju Pretend It’s a City i britansku igranu It’s a Sin na drugu, treću decimalu povezuje još jedan značajan zajednički sadržatelj – integralno mesto koje u njima zauzima odnos autora (ali i aktera) prema gradovima u kojima se te priče zbivaju i odigravaju pred očima gledalaca. A tu je i jasan intelektualistički štih.

Dve su ključne prečice uz pomoć kojih je najlakše predočiti seriju Pretend It’s a City – režirao ju je i jedan je od domaćina u njoj znameniti Martin Skorseze, dok je glavna junakinja svakako živopisna i filmična Fren Libovic, američka spisateljica i humoristkinja, a povremeno i epizodna glumica – ovo poslednje navedeno takođe je iznimno važno, budući da se ubrzo, možda već u prvih pet, deset minuta (od ukupnog trajanja od oko 200 minuta) jasno pokaže viralni magnetizam neodoljivo ekscentrične Fren Libovic, što onda postaje i do kraja ostaje udarna tačka oslonca koncepta čitave te serije koja podjednako pripada zabatu savremene i primenjene sociologije i domenu pop-kulturnog. Naprosto, Fren Libovic dominira kadrom, a njena pozicija nasmejanog, visprenog, malo je reći logoreičnog mrguda definitivno i jeste nešto vredno tog statusa kamena temeljca ne samo usputno-bočnog projekta autora Skorsezeovog renomea i profila. Dodatni aspekt koncepta je, uz to, pronađen u njenom vibrantnom odnosu prema Njujorku i životu u toj metropoli svih metropola ove naše epohe, čime se stiže do druge krucijalne tematske odrednice ove vrhunske Netfliksove dokumentarne serije, koja se pak uz dovoljno osnova za jedan takav sud može doživeti i plasirati i kao svojevrsna varijacija na stendap nastup u izmenjenim produkcionim i stilskim okolnostima.

Pretend It’s a City (kako glasi jetki savet glavne junakinje te priče tipskim turistima i dođošima u Njujorku), dakle, jeste i portret javne figure zanimljive i raznovrsne baštine, ali jeste i prikaz života u tom gradu tokom završne trećine prethodnog i dvadeset godina „aktuelnog“ nam veka. Fren Libovic na spoju ta dva idejna kraka zauzima poziciju koja je u znatnoj meri svojstvena kod nas mnogovoljenom, pa čak i nezvanično kanonizovanom kralju promišljene i glagoljive mizantropije, Tomasu Bernhardu, pri čemu onda „pripovedač/pripovedačica“ posebnost svoje tačke gledišta iznalazi na vrhu igle čiji vez u skladnu celinu spaja tešku rezignaciju i osvedočenu odanost predmetu sopstvenog strastvenog prezira. Istina, Fren Libovic je dugo već prepoznatljiva stavka i figura i tamošnje popularne kulture, te je u skladu s tim i njena vidna relaksiranost u nastupu i navodnoj omrazi u odnosu na ono što se zatiče i može iščitavati na ovaj ili onaj način na stranicama Bernhardovog izvanrednog opusa. Razgovore Fren Libovic (sa samim Skorsezeom, ali i arhivski – sa Spakom Lijem, Alekom Boldvinom, Olivijom Vajld…) odlikuje pak i njena želja za kozerajem, za dopadanjem, za pohvalom, potvrdom i smehom sagovornika i publike, čime ova serija dospeva i pod to paražanrovsko okrilje stendap komedije, a što onda dođe kao još jedan, čist bonus za one koji se kroz ovih sedam manje ili više polusatnih epizoda možda i prvi put susreću sa likom (i odblescima dela) Fren Libovic, da pomenemo i to, ikonične kvir figure Amerike na prevoju između dva evidentno burna veka.

Posebno je zanimljiva četvrta epizoda, ona koja se tiče njenog odnosa prema novcu, pa samim tim manje ili više ali nekako uvek grabežljivom a navodno liberalnom kapitalizmu, neretko oslonjenom na državu kao sigurnu luku i kasicu-prasicu za probrane i ljubimce kismeta, a potvrđeno usredsređenom na buđenje lažnih potreba i s njima umreženim konzumerističkim porivima i impulsima. Libovic tvrdi da mrzi novac, ali da sa druge strane voli stvari, dakle ono što se najčešće isključivo novcem da pribaviti i prevesti u lično vlasništvo. Naravno, ta oprečnost je nešto sa čime se ogromna većina nas susreće, možda i svakog dana, ali u slučaju Fren Libovic to onda biva polazišna tačka za razradu i predočavanje složenog sistema sopstvene filozofije života i življenja, koja mora, htela – ne htela, da bude utočište i za takve oštre dihotomije. Pretend It’s a City na to nadovezuje prikaz Njujorka kao mesta koje i proizvodi i jede novac, ali u kome je, povrh svega toga i drugih idejnih vratolomija, ipak i dalje moguće slobodno bitisati. U tim trenucima ova nas serija, pored svih brojnih i krajnje učinkovitih, a i znalački raspoređenih i naglašenih povoda za iskren smeh, podseća i na poriv za ličnom slobodom kao ipak ocem/majkom svih naših instinktivnih, manje ili više osvešćenih i zauzdanih poriva i jednim od, kanda, jedinih smislenih puteva ka punoj samospoznaji. Pa značilo to i povremeno zapadanje u vir solipsističke samosvojnosti. Kao što, recimo, opaža i junak vrsne proze Već hiljade godina… iz pera Mihaila Sebastijana (preveo Đura Miočinović, objavio beogradski Clio): „Nikada me nije rastuživala takozvana drama nemogućnosti da upoznamo jedan drugog i misao da dva čoveka mogu živeti jedan pored drugog ne razumevajući ništa od onoga što se suštinski odvija u duši onog drugog; pomisao na tu neprobojnu samoću na koju smo našom prirodom osuđeni me, daleko od toga da me boli, raduje. Ona zadovoljava u meni neku staru nostalgiju za zdravim, solidnim i izvesnim neznanjem, jedinom trajnom stvari u ovom svetu u kome su istine nestabilne i riskantne.“

foto: tom van schelven

S druge strane, upravo od narečene neprobojne samoće put hedonizma uz tek povremenu zadršku hrle junaci takođe izvanredne serije It’s a Sin, novog rada uvek pouzdano odličnog Rasela T. Dejvisa, u čijem „minulom radu“ su sada već i klasični biseri TV serijske ponude – Queer as Folk, Tofu, Cucumber, Banana, A Very English Scandal, Years and Years… Oni koji su iole upoznati za opusom ovog osobenog pripovedača i pregaoca, a mimo polazne faktografije, mogu da predosete da se i ova serija značajnim svojim delom bavi kvir pitanjima i životima. Zapravo, i zvanično gledajući, ovo je prva britanska serija koja se na prvom mestu bavi prvobitnom epidemijom side u Britaniji u prvoj polovini osamdesetih godina 20. veka, naravno. Osim toga, ovo je i upečatljiva (i što je tu posebno važno, maestralno odglumljena) priča o ličnim traganjima, o duhu vremena koje je izrodilo toliko toga dobrog i dalekosežno vrednog (i to ne samo na polju popularne kulture, koja je u ovom konkretnom slučaju važno pomagalo i izvor krupnog i iskrenog nadahnuća, čak i mimo same rekonstrukcije ere i ostalih dokaza besprekorne produkcione vrednosti ovog dela), a, na sve to, i bezrezervna osuda tačerizma i te ere tačerskog rigidnog bigotizma, na koji pada deo odgovornosti za tu prvu eksploziju ubistvenog virusa ponajpre među gej populacijom. Dakle, kao i u glavnini svog pređašnjeg opusa, Dejvis ne beži od upiranja prsta u one koji su ne samo u nekom opštem, metaforičnom smislu najodgovorniji, pa bili oni i gotovo pa mitska bića u čijim rukama je moć, što onda znači i moguće rešenje ili barem sredstva za pomoć u odsudnom trenutku.

Međutim, It’s a Sin, naravno, naslovljena po ogromnom hitu dvojca Pet Shop Boys (mada se Smalltown Boy, takođe dvojca Bronski Beat, ovde pokazuje kao najprikladnija i najreferentnija pop-kulturna analogija), nije aktivististički rad – pomenuti društveni kontekst je i ovog puta poligon za promućurnu studiju karaktera, dovoljno precizno lokalno određenih da onda dobijaju i na uverljivosti ako je u žiži uvek poželjna i ciljana univerzalnost. Dejvisovi junaci ovog puta su prirodno zaigrane i nesnađene mlade duše koje spoznaju opseg privremenih i novostečenih sloboda početkom narečene decenije u Londonu, baš kao što je i Fren Libovic u nekom trenutku uz mnogo upitnih odluka, promašaja i novih pokušaja tražila sebe i svoje parče Njujorka, ukorenjenog, ako je moguće, makar u prividu slobode i slobode izbora. S tim donekle u vezi, It’s a Sin ponovo pokazuje lakoću i nehinjenu eleganciju sa kojima Dejvis uvodi, navodi i pozicionira likove unutar ipak tipski postavljene priče, istovremeno gradeći i slikajući univerzum unutar kog lebde i sudaraju se junaci u tom kratkom naletu slobode življenja pre udara ogromne pošasti. Osim toga, a to ovu seriju izdvaja pri poređenju sa, recimo, ranijim ili skorijim televizijskim radovima na tu temu (pomenimo samo Ne brišite čak ni suze bez rukavica i Gomilu), jeste Raselov odvažni humor kao značajan sastojak i začin, ali i beleg ovovremenosti, odnosno ovovremenske slobode da se barem blago podsmehnemo nečemu što svakako nije tipičan povod za smeh. S druge strane, poput viđenog u serijama Queer as Folk i Years and Years, Dejvis iznimno vešto širi vizir naracije, te u završnu, petu epizodu It’s a Sin ulazi kao zamašna i sveobuhvatna društvena hronika. Ali, naglasimo i to, hronika grada i života, nošena prevashodno ubedljivom i iskrenom emocijom, baš kao što je to slučaj i sa Skorsezovim najnovijim radom.