Govor o osećanjima na usamljenoj planeti

Dramaturg i dramski pisac Dimitrije Kokanov (1986) dobitnik je Sterijine nagrade za tekst savremene drame za komad Kretanje izveden u režiji Jovane Tomić i produkciji Bitef teatra na upravo završenom šezdeset petom Sterijinom pozorju. Na ovogodišnjem Pozorju videli smo ga u tri uloge: dramskog pisca (Kretanje), dramaturga (Lepa Brena prodžekt) i autora i izvođača (Lounli planet). Stalni je dramaturg pozorišta Atelje 212, dobitnik je i Mihizove nagrade za dramsko stvaralaštvo i drugih nagrada…

U intervjuu koji je pred vama govori o Kretanju kao komadu koji je i njegovo traganje za govorom koji će problematizovati antropocentrizam, o sposobnosti i obavezi pozorišta da sagleda kontekst u kojem se nalazi. Podseća nas da pozorište živi kao što čovek živi.

„VREME„: Predsednik ovogodišnjeg žirija Sterijinog pozorja dramski pisac Almir Bašović kaže, parafraziraću, da je Kretanje tekst visoko kultivisan i da je važno što otvara mogućnost srpskoj dramaturgiji da se bavi metafizičkim temama, a ne samo temama koje Evropa od nje očekuje. Kakvo je vaše razmišljanje o tom stavu?

DIMITRIJE KOKANOV: Podrazumeva se da svaka predstava i/ili tekst budu podložni različitim čitanjima, i verujem da su svi članovi žirija i publika razumeli moj komad i predstavu rediteljke Jovane Tomić na određeni način. Takođe verujem da pisati pre svega znači baviti se temama koje interesuju onoga ko piše. Ja bih rekao da je Kretanje komad koji kroz šest monologa obrađuje različite teme koje se i mogu ticati drugih ljudi koliko i mene: intimni životi muškaraca, njihova sećanja i strahovi, a pre svega govori tih muških subjekata o sopstvenim osećanjima; potom sudbine fabrika i njihovih radnika, te odnos čoveka i prirode. Sva ta pitanja se svakako tiču mene kao čoveka, mene kao živog bića, mene kao pisca i mene kao pozorišnog radnika. Tekst je fokusiran na pitanje šta zapravo možemo odrediti kao telo, kao kretanje, kao govorni subjekt, kao govor i kao strah. Podnaslov komada je „tehnologija i koreografija straha“. Više puta sam govoreći o komadu naglašavao da je suštinsko pitanje kojim sam se bavio pitanje izbora govornog subjekta, a potom i usmeravanje govora na određene sadržaje. Ko je govornik i o čemu govori? Prvi deo teksta čine tri monologa za tri muška govorna subjekta koja govore o osećanjima i sećanjima, a u drugom delu teksta su dva monologa za prostore (fabriku i baštu), te finalni monolog tela, to je mesto gde i sam tekst biva identifikovan kao telo. I nakon ovog teksta nastavljam da se pitam da li je i na koji način moguće pisati govor biološkog subjekta koji nije čovek, potom govor za telâ koja tradicionalno razumemo kao objekte, ako znamo da je jezik kojim se služim upravo nešto što pripada meni kao ljudskom biću. Tekst Kretanje je i moje traganje za govorom koji će problematizovati antropocentrizam.

U Kretanju svoje monologe postavljate fraktalno, dajete glasove živom i neživom. Svaki monolog ispoljava frustraciju. Frustracija je sinonim za čoveka postmoderne. Kada se govori o bašti ili fabrici, onda govorimo o postmodernističkom poimanju sveta. Kako biste govorili o postmodernističkom dramskom tekstu? Da li biste, pošto ste na ovogodišnjem Pozorju bili jedan od izvođača a ujedno i autor predstave Lounli planet, mogli govoriti o povratku pripovedanju?

Svi govori su o osećanjima. Prvi o nemogućnosti da se preboli ljubavni raskid, o strahu od starenja i neprebolevanju tog razlaza iz mladosti. Drugi o zarobljenosti u sećanju na trenutak očeve smrti. Treći o anksioznosti i izolaciji. Monolog fabrike je govor prostora kome je promenjena namena, govor prostora koji je spomenik urušavanja i propasti života jedne zajednice, a pre svega njenih radnika. Monolog bašte je govor prirode koju je čovek toliko uništio da preživljava u vidu oaze u staklenim kutijama, u obliku bašte koja sve vreme zna da je hijerarhija bića koju je čovek organizovao sa sobom na vrhu neodrživa. Priroda nije u hijerarhijama, a čovek je deo prirode.

Od poststrukturalizma pojam teksta se menja. Vrlo je široko pitanje prirode teksta za izvođenje, dramskog teksta, različitih izvođačkih partitura… Mnoga su određenja nama danas poznata. Zapravo, ceo dvadeseti vek prati istraživanje forme teksta za pozorišno izvođenje. Kraj dvadesetog veka i početak dvadeset prvog veka je doneo Lemanov pojam postdramskog, i pod taj kišobran su se smeštale različite pozorišne prakse, pa tako i tekstovi. U suštini reč je o najrazličitijim promenama fokusa na određene elemente teksta i njegovu namenu. Na primer, ako se služimo terminologijom dramskog teatra, Kretanje je komad koji zadržava kategorije lika, govor lika, monolog kao iskaz. Ono što u mom tekstu ne postoji, to su dijalozi, konkretno upisane radnje, direktni međusobni odnosi tih likova itd. Spisateljska strategija je da se pojedini elementi ukidaju, da se daje prostor drugima, a pre svega da se bavim introspektivnim govorima kao kretanjem u govoru, jeziku i osećanjima. Pričanje priča (storytelling) kao praksa u životu ljudi, a onda i kao izvođačka praksa, na različite načine je stalno prisutna, posebno u dramskom teatru. Ono što je u Lounli planetu zanimljivo jeste činjenica da pet pisaca priča te priče, dakle naša izvođačka pozicija i procedura. Poznati su nam različiti oblici pričanja priča, pripovedanja, scenskog čitanja, čitanja naglas jedni drugima… Ono što nas je zanimalo je da preuzmemo priče jedni od drugih i da ih onda ponovo ispričamo jedni drugima i publici.

Kada sam razgovarala sa Olgom Dimitrijević o toj predstavi za bilten Pozorja, rekla je, opet ću parafrazirati, da je vrlo uznemirava što se naše pozorište u doba korone ponaša kao da se ništa nije desilo i da održimo status quo. Koje je vaše razmišljanje o ophođenju srpskih pozorišta sa pandemijom?

Kada govorimo o institucionalnom pozorištu, sigurno je da postoji mnogo faktora koji utiču na rad jedne institucije u toku pandemije. Nije moguće ni čekati da kriza prođe, jer nas kapitalizam direktno i indirektno tera na rad, naš život izjednačava sa radom. I onda otpočinje borba za preživljavanje određenih profesija. Pozorište u tom smislu ne sme sebe proglasiti nebitnim, ali zaista je neodgovorno ako se pravimo da se ništa nije desilo. Desilo se i dešava se. Verujem da je pozorište kao umetnička praksa sposobno i u obavezi da problematizuje svoju prirodu, tradiciju i navike, te da sagleda kontekst u kome se nalazi i da na njega adekvatno odgovori. Ono će, vrlo verovatno, moći da se vrati svom prethodnom obliku života pre pandemije, ali mislim da to ne treba da bude slučaj. Ovo je kolektivno iskustvo koje je razotkrilo različite probleme, otvorilo mnoga pitanja. Za odgovorima treba da tragamo, a iskustvo da pohranimo i da dozvolimo da nas menja, da nas podstiče na razvoj. Ako pozorište bude zarobljeno u prošlosti, ono se onda proglašava prevaziđenim, a to je nedopustivo. Pozorište živi kao što čovek živi. Ako kažemo „srpsko pozorište“ a da mislimo na sve oblike pozorišta u Srbiji, onda mislimo i na nezavisnu pozorišnu scenu, na šire polje izvođačkih umetnosti koje ulazi u okvir pojma pozorišta. Jer svi projekti koji bi inače bili finansirani iz budžeta za pozorišnu umetnost, na primer na konkursima ministarstva, takođe predstavljaju „srpsko pozorište“. Ako tih konkursa nema ili su sredstva kojima raspolažu suviše mala, to govori o nemaru prema čitavom jednom segmentu pozorišnog života koji je od izuzetnog značaja za život pozorišta. Takođe, umetnici koji stvaraju pozorišnu umetnost u Srbiji a koji nisu u radnom odnosu treba da budu zaštićeni strategijama države, u suprotnom će stradati ogroman deo „srpskog pozorišta“.

Na ovogodišnjem Pozorju videli smo vas u ulozi dramskog pisca, dramaturga i izvođača. Kako se vaše stvaralaštvo ogleda kroz te tri uloge s obzirom na različitost procesa stvaranja, osmišljavanja i izvođenja?

Dominantno je moje iskustvo rada u polju pozorišne dramaturgije. Ja sam dakle dramaturg, zaposlen sam kao dramaturg, najviše radnog iskustva imam u tom polju rada. Posle toga bih za sebe rekao da sam pisac. A na kraju bih mogao da kažem da sad imam i izvođačko iskustvo. Iskustvo sve tri pozicije se neminovno prepliće. Rad na projektu Lounli planet zapravo objedinjuje sva tri pomenuta zadatka koja smo ostali autori na projektu (Maja Pelević, Olga Dimitrijević, Tanja Šljivar, Igor Koruga) i ja stavili pred sebe. A na sve to, u skladu sa prethodnim pitanjem, suočili smo se sa iskustvom života i rada tokom trajanja pandemije, što je podrazumevalo izmenjene načine rada, izvođenja za publiku ograničenog broja itd.

Kako vidite budućnost Sterijinog pozorja kao jednog od najznačajnijih teatarskih festivala u regionu?

Sterijino pozorje će kao festival u budućnosti biti odraz stanja u pozorištu, kao što je i do sada bio. Svaka promena koja se dogodi u pozorištima odraziće se, pre ili kasnije, i na ovaj festival.

Koji su vaši dalji planovi, u ovom vremenu u kojem nije lako planirati?

Kao i svi ostali, imam planove i živim u neizvesnosti da li će se i u kojoj meri ti planovi realizovati. Počele su probe mog komada Boli Kolo u Narodnom pozorištu u Užicu u režiji Jovane Tomić, u Zagrebu su počele probe autorskog projekta reditelja Saše Božića za koji sam pisao tekst pod naslovom Pornscape – krajolik mog tela i želje. U Ateljeu 212 trenutno kao dramaturg radim na predstavi Pred svitanje Filipa Grujića u režiji Anđelke Nikolić, a premijeru očekujemo za nekoliko dana.