Oni koji su navikli na šuštanje stranica i miris knjiga, možda će sa malom zadrškom dočekati objavljivanje Sabranih dela Danila Kiša na kompakt disku, jer nije isto prelistavati pojedine naslove i pritiskati tastere miša, gledati slova na papiru i pratiti redove koji se nižu na kompjuterskom ekranu. Nije isto, ali i ne treba da bude isto. Jednostavno, drugačije je. Disk Danilo Kiš: Sabrana dela, zajedno s elektronskim izdanjem Danilo Kiš: Ostavština, gde se celokupan opus ovog pisca nalazi u digitalnom obliku, pokolebaće okoštale čitalačke navike.
Ovo izdanje Sabranih dela, koje su priredili Mirjana Miočinović, Aleksandar Lazić, Predrag Janičić i Aleksandar Gogić, nije ni bilo namenjeno za uobičajeno, linearno čitanja, već za zadovoljavanje drugačijih čitateljskih znatiželja, bilo da su one lingvističke ili stilske prirode. Možda će to biti previše za one koji u knjigama traže načine za suzbijanje dosade, ali takvi ionako kucaju na pogrešna vrata. Danilo Kiš je svoje čitaoce uzimao jako ozbiljno. Mnogo ozbiljnije nego što su to možda i zasluživali, ali je takav odnos davao smisao njegovom pisanju. Pisac i čitalac bili su do kraja uvučeni u vrtlog zamki i odgonetanja, skrivanja i pronalaženja, zametanja tragova i otkrivanja, aluzija i dešifrovanja. Retko je Danilo Kiš imao zadovoljstvo da vidi iza sebe one koji ga slede, ali je tada, s nekom vrstom olakšanja, nastavljao dalje. Gomile nesuđenih čitalaca tiskale su se za to vreme u dubokoj pozadini, trčkarale u krugu, posrtale preko skrivenih prepreka, gubile se u šumi znakova, ili jednostavno prepuštale pisca vlastitoj usamljenosti čim bi krenuo s oneobičavanjem činjenica. Ti slojevi gustog tkanja Kišovog teksta neće, međutim, postati prozirniji nakon elektronskog izdanja Sabranih dela, niti su priređivači imali iluzija da se to može učiniti na ovaj način.
To se pre svega može videti u korelaciji ključnih motiva Kišove poetike, bilo da je reč o ljubavi, smrti, bolu ili proganjanju, prema njegovoj književnoj tvorevini. „Ljubavi“ i „smrti“ zaista ima u obilju u Kišovim knjigama, te reči su na samom vrhu po učestalosti, ali se zato „bol“ i „proganjanje“, koje je Kiš nazivao osnovnim elementima svog književnog scenarija, retko sreću. Ti pojmovi češće se javljaju u njegovim esejističkim radovima nego u prozi, ali to ne znači da se Kišova poetika i autopoetika na bilo koji način razmimoilaze. Dapače. „Boli“ i „proganjanja“ ima mnogo više u njegovim knjigama nego što će to otkriti učestalost ovih reči, jer je jezik neizgovorenog samo jedna od vrednosti Kišovog dela. Pred njim je nemoćna bilo koja lingvistička analiza, jer se ta tajna skriva u načinu na koji je predstavljen određeni sadržaj, mada je zanimljivo videti koje je pojmove Danilo Kiš najviše upotrebljavao. Kada se razgrnu naslage veznika, zamenica, negacija, predloga, priloga… i ostale sitneži bez koje ne može nastati rečenica, najzastupljenije reči su „vreme“, „kaže“ i „čovek“.
No oni koji se bave lingvistikom naći će u elektronskom izdanju Sabranih dela mnoštvo tema za ozbiljna istraživanja tim pre što se, zahvaljajući priređivačkom radu Mirjane Miočinović, nakon brojnih revizija i verifikacija, došlo do konačnog oblika Kišovih knjiga. U odnosu na poslednje izdanje Sabranih dela Danila Kiša u četrnaest tomova (BIGZ, 1995) i Djela Danila Kiša (Globus i Prosveta, 1983) u deset knjiga, obavljena su ujednačavanja i ispravljene neke omaške i štamparske greške, tako da će buduća izdanja biti zasnovana na verziji koja je objavljena na kompakt disku.
Dok Kišove knjige s takvim sadržajem ne izađu iz štamparije, čitaocima preostaje jedino da se drže ovog elektronskog izdanja, bez obzira na to što u njemu nema paginacije ili virtuelne vrpce, koja bi im pomogla da zabeleže dokle su stigli, prateći tragove pisca. Do tada će ih hladnoća jednog digitalnog medija sprečavati da pomišljaju na šuštanje stranica i miris knjiga bez neophodne samoironije prema svojim osećanjima, kao što je Kišova literatura, sa sličnim otklonom, pružala ruku svetu, da ne potone u baruštinu patetike i banalnosti.
