Glumci pozivaju na odgovornost

Pavle Jerinić, glumac Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao je u ime ansambla predstave Majstor i Margarita  (nedelja 17. novembar) Saopštenje javnosti Udruženja dramskih umetnika Srbije povodom tragedije u Novom Sadu i hapšenja reditelja Nikole Končarevića i studenta Akademije umetnosti Relje Stojnovića.

Snimak tog čina i velikog aplauza publike dostupan je na svim društvenim mrežama.

Oštar protest

Tri dana kasnije, upravnik Narodnog pozorišta Svetislav Bule Goncić objavio je da je čitanje Saopštenja UDUS-a „sprovedeno bez dozvole Uprave Narodnog pozorišta“, i da zato „predstavlja očigledno kršenje pravnog okvira radnog procesa“.

Po njemu, „sramota je da se to radi u nacionalnoj kući, jer se na taj način ova kulturna institucija instrumentalizuje“. Tako se „uvodi u politizaciju i postaje platforma za promociju partikularnih političkih stavova što nije ni cilj ni zadatak Narodnog pozorišta“, napisao je Goncić.

U Saopštenju UDUS-a se izražava „oštar protest zbog činjenice da su ovi ljudi uhapšeni samo zato što su tražili odgovornost nadležnih za pogibiju nevinih ljudi na novosadskoj Železničkoj stanici. A tražili su samo ono što minimum moralne i ljudske odgovornosti nalaže – da svi oni koji su za pogibiju tih ljudi odgovorni budu privedeni pred lice pravde.“

Umesto toga, kako je naveo UDUS, dobili su zauzvrat poniženja, uvrede i hapšenja, kao i najmaliciozniju političku zloupotrebu njihove osnovne građanske dužnosti i prava – da stanu u zaštitu svetinje života svojih sugrađana.

Ne zastupamo ni jednu opciju

UDUS je naveo da, nažalost, takva oglušenja nadležnih o odgovornost za bezbednost građana nisu nešto što se događa prvi put.

„Kada je samo mesec dana nakon pogibije dece u (Osnovnoj školi Vladislav) Ribnikaru prećeno deci naših kolega, tražili smo od tadašnje premijerke Ane Brnabić kao i od Ministarstva unutrašnjih poslova da hitno reaguju i pronađu anonimne pretioce. Nikada nismo dobili odgovor, osim od Ministarstva kulture koje je obećalo da će učiniti sve što je u njihovoj moći“, navodi UDUS .

U zaključku piše da „ovo saopštenje ne zastupa nijednu političku opciju i unapred odbacujemo svaku potencijalnu političku zloupotrebu od strane bilo koga. Reč je o apelu da ne dopustimo da takav stepen neodgovornosti i nemorala ugrozi još neke živote“, glasi zaključak Saopštenja za javnost Udruženja dramskih umetnika Srbije, koje je potpisao predsednik Nebojša Dugalić.

Pa ipak, Svetislav Bule Goncić je ocenio da je „Udruženje dramskih umetnika Srbije zloupotrebilo kapacitete nacionalnog teatra za izražavanje političkih stavova“.

Inače, ovo saopštenje UDUS-a se u „Ateljeu 212“ čita svake večeri, i uvek mu se tapše.

Podsetimo i da ansambl drame Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu kao i Pozorište mladih pred svaku predstavu čitaju imena stradalih, a da akademsko pozorište Promena performansima protestuje zbog uhapšenih kolega.

Čitanje saopštenja glumaca sa scene nije novost: prošle godine tražili su zaštitu svojih kolega, o čemu se pominje i u ovom nedavnom saopštenju.

Sve je počelo od Voje Brajovića

A sve je počelo od Voje Brajovića koji je na toj istoj sceni Narodnog pozorišta, samo u vreme Miloševića, na predstavi Bure baruta (to je predstava JDP- a ali se igrala u Narodnom zato što je JDP izgorelo) .

U finalu, Voja Brajović šapatom izgovara svoj tekst: „Htedoh nešto da vam kažem…“ i umesto da klone, on se uspravlja, razvezuje pojas oko bolničkog mantila, skida mantil i publika na njegovoj majici prepoznaje znak stisnute pesnice iznad koje piše „OTPOR!“, a ispod nje stoji natpis „DO POBEDE!“. Glumci se klanjaju publici koja aplaudira, a Brajović podiže ruku iznad glave. Ponovo stisnuta pesnica, no sada zajedno s njim gest ponavljaju i ostali glumci.

Aplauz je trajao 15 minuta

Posle toga, tadašnji upravnik Narodnog pozorišta Željko Simić zabranio je Jugoslovenskom dramskom sva naredna gostovanja.

U „Vremenu“ broj 468 iz 25. decembra 1999. godine, o tome je pisalo:

Nekoliko dana nakon poruke Voje Brajovića sa scene, čulo se da će Brajović biti kažnjen, da će uprava Jugoslovenskog dramskog skinuti Bure baruta sa repertoara… Vladimir Jevtović, upravnik, kaže kategorički: ne!

„Možda bi javnost htela neku priču te vrste, nešto što bi preraslo u skandal, ali neće je dobiti! Pozorište je sada jedino zainteresovano da se predstava igra i da se, zato što u Narodnom više ne može, nađe novi prostor. To je naša najbolja predstava, najviše je pozivana na gostovanja, i u inostranstvo, i zato je ono čime se trenutno bavim povodom te predstave pronalaženje načina da ona nastavi život.“

Gospodin Jevtović kaže da niko iz ansambla nije znao šta će se desiti. Smatra da se događaju daje značaj koji ne zaslužuje: „Šta se, uostalom, tamo strašno desilo? Jedan čovek je usred predstave pokazao majicu, a posle su neki digli pesnicu!“

Koleginica Voje Brajovića glumica Mirjana Karanović potvrđuje da ima ljudi u pozorištu koji misle da je to bila zloupotreba, a ima ih i koji misle da je trebalo da svi obuku majice“, a lično joj je drago što se sa scene reagovalo:

„Ja uvek volim da pozorište reaguje na spoljne događaje. Bio je to jak gest i očigledan. Dobro je što se reagovalo zato što je došlo do nekog mrtvila, zato što smo svi krenuli želeći da se nešto desi, ali niko nije reagovao, niko nije ništa pokrenuo. Bilo je i ranije poruka sa scene, ali izgleda da je ovo vreme koje to ne toleriše. Voja Brajović je svu odgovornost preuzeo na sebe, odlučio je da on sam snosi sve eventualne konsekvence, i to je zaista hrabar gest. Eto, otvorilo se, izletelo je, i šta je tu je.“

A sve je počelo od namere mladih ljudi iz „Otpora“ da istaknu svoj znak-ideju. Zamolili su Voju Brajovića, znajući da je otvoren i spreman da pomogne, da zajedno smisle kako da se poruka njihove podignute pesnice čuje glasnije. Majicu je pre Bureta baruta Brajoviću odnela Irina Ljubić, i on ju je pokazao publici u momentu dok izgovara „Hoću nešto da vam kažem“, moguće najčuveniju rečenicu predstave.

A zatim su počele reakcije. Slobodan Unkovski, reditelj predstave, poručio je Voji Brajoviću da je ponosan na njega zato što je konačno našao poruku, i da je miran, jer ako će to pronalaženje poruke značiti kraj predstavi, biće to onda najdostojanstveniji kraj koji bi mogao da joj poželi. A nekom drugom prilikom srešće se opet, i napraviti novu predstavu koja će počinjati upravo tim krajem. Profesor Predrag Bajčetić, u čijoj je klasi Brajović diplomirao, ostavio mu je poruku na telefonskoj sekretarici „Bravo Vojo!“.

Marina Milivojević Mađarev,  P. R. pozorišta (a sada kritičarka „Vremena“) , dežurna na predstavi u Narodnom 13. decembra, rekla je Brajoviću da joj je bila čast što je imala priliku da u svesku dežurstava upiše šta se desilo.

„Moj gest nije nepozorišni čin, već čin protiv nepozorišnih ljudi“, kaže Voja Brajović. „To je moj lični stav, i žao mi je ako se neko osetio upotrebljenim. Ja nikog nisam zloupotrebio. Uradio sam to zato što želim dobro.“

Smatra da je poruka sa majice bila deo predstave. „Tu rečenicu Hoću nešto da vam kažem, rečenicu kojom ja izlazim iz lika i obratim se publici kao glumac iz predstave, nisam nikad završavao rečima nego sam svoju poruku prenosio emocijom. Smatram da je emocija jača od svake izjave i da može da prenese svaku poruku. Jednom mi je gospođa Marija Crnobori, iz svog životnog pragmatizma, rekla ‘Ali Vojo, vi morate njima reći poruku’. I, evo, sad sam je poslušao.“