Koje teme nudi film za decu, da li deca uopšte gledaju filmove za decu ili ih interesuju žanrovi za odrasle koji su im dostupni na svakom koraku, da li dečji film ima publiku – pitanja koja postavlja pojava jednog filma za decu u našoj kinematografiji, filma Zlogonje
Ako se slažemo da su današnja deca buduća publika, i ako se slažemo da je film jedan od najsigurnijih i najkomunikativnijih načina ka saznavanju i spoznavanju, zašto su dugometražni igrani filmovi za decu retki u savremenoj srpskoj kinematografiji?
Povod za ovo pitanje je bioskopska premijera filma Zlogonje najavljena za subotu, odnosno činjenica da su Zlogonje četvrti film za decu srpske kinematografije realizovan u ovom veku. Ako ćemo da budemo precizni, četvrti film još od 1988. godine, od filma Čavka Miloša Radivojevića! Podsetimo se: prvi jugoslovenski film koji su mogla da gledaju i deca bio je Čudotvorni mač iz 1950. Voje Nanovića. Prvi dečji film snimljen je već naredne godine – Kekec, režirao ga je Jože Gale. Zatim su do kraja sedamdesetih filmovi za decu redovno snimani. Naredne decenije Mihailo Vukobratović je počeo film Ljubavi Ane Morave, nakon četiri godine snimanja premijera je očekivana na jesen 2000. godine, ali nikad nije dovršen (vidi „Vreme“ br. 493). Od tada do danas realizovani su Agi i Ema (2007) u režiji Milutina Petrovića, Princ od papira (2007) Marka Kostića i Peti leptir (2014) u režiji Milorada Milinkovića.
Zlogonje su prvi igrani film reditelja Raška Miljkovića, producentkinje Jovane Karaulić i njene kuće „Akcija produkcija“, direktora fotografije Mikše Anđelića, kostimografkinje Milene Milenković, i trinaestogodišnjaka Mihajla Milavića i Silme Mahmuti koji igraju Jovana i Milicu, glavne likove filma. Scenaristi su Marko Manojlović i Miloš Krečković. Reč „zlogonja“ je davnašnji izraz za ljude koji isteruju zlo. Ispostavila se tačnom za priču o dečaku Jovanu čija je svakodnevica uslovljena stanjem s kojim je rođen, parcijalnom cerebralnom paralizom, i Milici čiji se roditelji razvode, jer će igrom i zajedničkom avanturom razumeti život i prilagoditi se njegovim uslovnostima.
Boban Jevtić, direktor Filmskog centra Srbije (FCS) kaže da je „u Hrvatskoj situacija slična kao i kod nas, a da Slovenci skoro svake godine snime po jedan film za decu. Čak je jedan od najgledanijih filmova svih vremena u Sloveniji upravo omladinski film Idemo mi po svoje, u bioskopima ga je gledalo čak deset posto nacije. FCS je pokušao na jednom od prethodnih konkursa za sufinansiranje da kao institucija pomogne stvaranje dečjih filmova, ali su se javila samo dva projekta. Ipak, imamo i dobrih vesti: sledeće godine će se snimati omladinski film Leto kada sam naučila da letim u režiji Raše Andrića, a FCS planira konkurs koji će biti samo za dečji film. Ako naši filmski autori znaju unapred da će ovakvi projekti biti podržani, možda ćemo imati više takvih projekata.“
Konkurs specijalizovan za dečji film nemaju Hrvatska, Slovenija, Makedonija, Crna Gora, Bugarska, Česka – nabraja Boban Jevtić. „U pravilniku Grčke postoji odredba da do 20 odsto ukupnog budžeta za podršku filmu može biti dodeljeno dečjem filmu, ali poslednjih nekoliko godina niko nije aplicirao. Rumunija nema poseban konkurs za dečiji film, ali u okviru svakog konkursa postoji tzv. džoker sekcija i svaki put se odlučuje koji će filmovi biti podržani. Na poslednjem konkursu čiji rezultati još nisu poznati, odlučeno je da džoker sekcija bude posvećena dečjem filmu. Ni Poljska nema specijalizovan konkurs, ali ima Warsaw Kids Film Forum – pitching, radionice i koprodukcijski market isključivo za filmove za decu i omladinu. U Danskoj je četvrtina budžeta Danskog filmskog instituta planirana za filmove, programe i aktivnosti za decu i omladinu. Zanimljiv primer su Nemačka i Holandija koje su napravile zajednički Fond za razvoj dečjeg filma u dogovoru Holandskog filmskog fonda i fonda MDM (Mitteldeutsche Medienförderung). Fond ima za cilj da podrži dečije filmske projekte koji su potencijalno visokog kvaliteta i koji su zanimljivi za publiku, i da podstiče koprodukcije dečijih filmova i povećanje i podsticanje razvoja kvalitetnih i raznovrsnih audio-vizuelnih produkcija za decu.“
Koje teme nudi film za decu? Da li deca uopšte gledaju filmove za decu ili ih interesuju žanrovi za odrasle koji su im dostupni na svakom koraku? Da li dečji film ima publiku? „Decu interesuje film koji je namenjen njima, koji je o njima, u kojima mogu da se prepoznaju“, kaže Jovana Karaulić, producentkinja Zlogonja. „Na poslednjem Berlinskom festivalu u kategoriji dečji film nije bilo bajki već filmova koji razvijaju kritičku svest. Današnji filmovi za decu diskutuju o problemima zajednice, ali iz dečje perspektive. Mislim da su Zlogonje baš takav film.“
U Taramountu, distributerskoj kući koja za naše bioskopske gledaoce uvozi Diznijeve i Piksarove produkcije, kažu da su filmovi za decu gledaniji od holivudskih blokbastera. Da li zato što su animirani i američki? Film Princ od papira, dakle, igrani domaći film za decu, zabeležio je solidnu bioskopsku gledanost, oko dva miliona pregleda na Jutjubu, više od 70 internacionalnih festivala, 13 nagrada… da ne ređamo dalje. Jelena Karaulić podseća da „Beograd ima Kids fest – idućeg meseca će se održati 14. put. Tu se prikazuju dugometražni igrani filmovi, oni isti koji se prikazuju na Berlinskom i drugim velikim festivalima. To znači da naša publika nije uskraćena za dugometražne igrane filmove za decu najnovije produkcije.“ Mali broj igranih filmova za decu je, kaže Karaulićeva, globalni problem. „Samo zemlje koje se sistematski bave kulturom za decu realizuju jedan do dva filma godišnje. Na desetak festivala na kojima smo učestvovali bili su isti filmovi, pa je moguće zaključiti jedino da je film za decu marginalizovana kategorija.“
Osim što su film za decu, Zlogonje su, moglo bi se reći, i debitantski film, pa mu je FCS ipak ukazao poverenje i učestvovao u njegovom finansiranju, što opovrgava stav da društvu nije stalo do filmova za decu. „Nije ta tema u pitanju“, kaže Marko Manojlović, koji je sa Milošem Krečkovićem autor scenarija Zlogonja. „Nama, kojima je zapao ovaj period u istoriji, kao da je zapalo da stvaramo uslove za rezultate koji će se pokazati tek za deceniju-dve. Mi smo u međuprostoru. Čini mi se da mi samo pravimo platforme koje će obezbediti autorima da stvaraju i čiji će se rezultati tek iskristalisati. Možda je bilo potrebno da se pojave Zlogonje, pa da FCS odluči da organizuje konkurs specijalizovan za dečje filmove. Mi smo još u zidanju nečega što je kultura ove zemlje, pa tako i filma za decu.“
Ako film za decu ima publiku i ako ga društvo podržava, ko nedostaje – autori? „Moglo bi tako da se kaže, ali priznaćete
da je to razumljivo: autori dobijaju priliku da snime film na svakih pet-šest godina. pa imaju potrebu za nekom temom koja provocira, koja plasira. Drago mi je što primer Raška Miljkovića, reditelja Zlogonja, govori da nova generacija ima hrabrosti da radi film koji želi da radi. Znam koji proces sam ja kao pozorišni reditelj prošao da kao autor zaslužim privilegiju da radim ono što mi se zaista radi. Meni su se Zlogonje radile, radila mi se priča o dečaku koji mora da prevaziđe sopstveni strah da bi se uključio u društvo. Mislim da je uslov da se piše o onom što te se tiče izraženiji u nastajanju dečjeg filma nego u procesu pisanja filmova za odrasle. Ako je motiv pisanja namera da se piše o nečem, odnosno ako priča ne izlazi iz autora, mislim da je to pogrešna osnova za film za decu.“
Film Zlogonje nastao je po motivima knjige Jasminke Petrović O dugmetu i sreći. Marko Manojlović kaže da je film zadržao atmosferu romana, dok je radnja drugačija. „Knjiga Jasminke Petrović je kao haiku koji je jednostavan a mnogoznačan. Zato je sve što se dešava u filmu plod Miloševe (Krečković) i moje mašte, a kasnije i Raška (Miljković). Pa ipak, u atmosferi filma jasno se oseća Jasminkina knjiga.“ Da su knjige Jasminke Petrović filmične, po mišljenju Jovane Karaulić govori i već pomenuti film Leto kada sam naučila da letim po njenom istoimenom najnovijem romanu, čije je snimanje planirano na proleće. „Film producira Sense, Milan Stojanović i Maja Popović ga uspešno razvijaju na evropskim pičevima, i u bioskopima se može očekivati za dve godine. Mislim da sa najavljenim konkursom FCS-a film za decu zaista ima šansu. Zlogonje tek treba da prođu test publike. Jedan od razloga zašto se pravi film za decu je da promeniš svest makar njih petoro u publici. Tih petoro će se u perspektivi pretvoriti u 500, i tako će biti sve više i više onih koji će imati pravilan odnos prema problemu Jovana i Milice iz našeg filma.“
Film je osnova i centralni deo projekta Zlogonje za podizanje svesti o pitanjima nevidljivosti dece sa invaliditetom (vidi „Vreme“ 1383), koja po rečima Jovane Karulić „dodiruje ovo društvo u domenu ljudskih prava, diskriminacije i različitosti.“ Takođe, ovo je prvi film o detetu sa stanjem koje ga ometa da živi kao njegovi vršnjaci. Raško Miljković, reditelj, kaže da se, srećom, „u ovom vremenu sve slobodnije i otvorenije komunicira. Deluje mi kao najzdraviji i najrazumniji način da se sa decom priča o problemima kroz film, medij koji je njima dostupan i zabavan. Trudili smo se da Zlogonje ne budu drama, žanr koji bi podrazumevao život malog Jovana, već avantura i priča o prijateljstvu, o zaboravljenim vrednostima, trudili smo se da višeslojnost priče bude platforma za dalja saznavanja i promene.“
Zlogonje dolaze u bioskope sa dvanaest (za sada) nagrada na festivalima u zemlji, regionu i svetu (Najbolji film po izboru žirija mladih u Torontu, dve najbolje dečje uloge u Zlinu u Češkoj, Najbolji film za decu i nagrada CIFEJ Prize u Ukrajini, Specijalna nagrada žirija i nagrada za najpopularnijeg glumca Mihajlu Milaviću u Nišu…). Utisak Stele Ćetković, koja igra doktorku malog Jovana, o reakciji publike koja je Zlogonje gledala na Festivalu u Nišu doživljava se kao naravoučenije: „Nedvosmisleno se osetila neka najsuptilnija plemenitost u Niškoj tvrđavi i pokazala da su ljudima potrebni nežnost, toplina, osećajnost. To me je uverilo da su agresija, surovost, grubost, ružnoća kojima obiluje naša kinematografija, u stvari, na zalasku.“
Meni je potpuno isto za koga pišem. Reditelj Miša Radivojević mi je jednom rekao: „Zamisli kako je šusteru, zar ti misliš da je njemu lakše da napravi malu cipelu nego veliku? Obe treba da opšije, da iskroji jezik, da napraviti rupice za pertle. Isto je.“ U romanu Princ od papira, po kome je snimljen istoimeni film, piše da su deca mala samo odraslima, a jedni drugima nisu: „Mi deca, kad se gledamo jedni s drugima ili u ogledalu, uopšte nismo mali.“
Zašto u našoj zemlji nema filmova za decu?
Postoje opšti, posebni i pojedinačni razlozi za nedostatak kulturnih sadržaja za decu. Opšti se tiču činjenice da kultura za decu obično cveta u razvijenim i totalitarnim sistemima, bilo da je reč o totalitarizmu starinskog kova, bilo da je reč o savremenim kapitalistički tržišno ostrvljenim demokratijama s totalitarizmom korektnosti. Dok smo bili totalitarna zemlja, imali smo filmova, televizije, pozorišta, književnosti i muzike za decu koliko vam duša poželi. Onda je sve to nestalo. Ako nam se to ikada, nedajbože, vrati ili ako uspemo da se provučemo kroz politički korektne iglene uši savremene Evrope, biće svega toga ponovo. No, tranzicija u kojoj smo uštopovani poslednjih trideset godina nije sklona deci: deca nisu birači, nisu oni koji sada i odmah mogu biti oni kojima se sistem na vlasti obraća i od njih nešto očekuje. Među posebne razloge došla bi činjenica da nema ni profesionalno odličnih, a politički skrajnutih autora kojima sistem ne da da se obraćaju odraslima, nego ih obezoružava i okreće dečici. Najzad, pojedinačno gledajući same slobodne i preslobodne autore, reklo bi se, toliko zaokuplja sopstvena odraslost da im je mnogo zanimljivije da svoje ličnosti izražavaju kroz teme Erosa i Tanatosa tj. seksa i nasilja i svega što iz njih proizlazi. Uz to, na afterpartijima i koktelima oni uživaju bez dečje larme, na Q&A posle projekcija deca ih ne zapitkuju o detinjstvu, već im se, okruženima bleštavim glumicama, dive privlačne žene i moćni muškarci, a o mogućim ozbiljnim nagradama da i ne govorimo. Znate, nema Ninove nagrade za književnost za decu, niti autore za decu neko zove da pišu kolumne ili u Ministarstvo da budu savetnici.
Autorka je scenaristkinja filma Princ od papira
Ako nećete sami, zovite policiju - poručila je Uprava Narodnog pozorišta obezbeđenju koje se usprotivilo naredbi da spreči glumce da pred publiku iznesu transparent „Narodno je narodno“
Rezultati analize Centra za empirijske studije kulture jugoistočne Evrope i Asocijacije nezavisne kulturne scene Srbije dokazuju da aktuelna vlast uništava kulturu svoje države
„Najduža noć filma“ za najdužu noć u godini, maraton tri filma od kojih je "Izlet" svetska a "Karmadona" domaća premijera
Za samo pet dana od kad je otvoreno posle dvomesečne pauze, Uprava Narodnog pozorišta u Beogradu izdala je već dve Odluke kojima bi da sputa slobodu zaposlenih. Oni se, međutim ne obaziru
Karmadona, scenario i režija Aleksandar Radivojević, igraju Jelena Đokić, Sergej Trifunović, Milutin Mima Karadžić, Milica Stefanović, Miloš Lolić, Miloš Timotijević, Petar Strugar i drugi
Građani Srbije nalaze se pred izborom: ili Vučić, ili Evropska unija. Sve ostalo je prazna priča
Niko od nas nema prava na odustajanje od slobode. Neprihvatljivo je klonuti duhom. Neprihvatljivo je napuštanje poslednje linije odbrane. Jer juriš varvara na tužioce i sudije njihov je poslednji atak. Iza toga je ambis
Ne treba dirati Ćacilend pred praznike. Kad već u Beogradu neće na ulici biti novodišnjih proslava, valja ga ostaviti kao atrakciju za strane turiste
Intervju: Branko Stamenković, predsednik Visokog saveta tužilaštva
Zbog pretnji tužiocima ide se u zatvor Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
