Brian Wilson – Smile; Jimmy Scott – Someone To Watch Over Me; (oba Warner/ MASCOM 2004)
Iako nema posebnih žanrovskih razloga za spajanje ova dva albuma u jednu recenziju, onih formalnih i autorskih je pregršt. Wilsonov Smile pojavljuje se skoro četrdeset godina nakon što je ga je njegov autor samobunkerisao usled blagog poremećaja genijalnog uma. Jimmy Scott, nažalost, nije imao tu mogućnost da sam odlučuje o svojoj sudbini. Uspon njegove karijere tokom šezdesetih bio je u dva navrata (1962. sa jednom od najboljih soul ploča ikada Falling In Love Is Wonderful i 1969. sa The Source) ozbiljno sabotiran od strane njegovog menadžera (poznatog i kao „čovek-hemoroid“), tako da je iz šou-biznisa izbrisan potpuno sve dok slučajno i ponovo nije otkriven tokom nastupa na sahrani svog prijatelja, kompozitora Doca Pomusa. Dok Smile, sada i oficijelno, predstavlja Briana Wilsona kao jednog od najmaštovitijih kompozitora i aranžera rok istorije, kompilacijski, dupli album Someone To Watch Over Me zapravo odaje zvanično priznanje Jimmyju Scottu kao jednom od najemotivnijih i najautentičnijih vokala, ne samo soul muzike već muzike uopšte.
Priča o albumu Smile više je mit nego faktografija, i kao takva je daleko zanimljivija. Brian, na vrhuncu svog kreativnog naboja da Beach Boys promoviše kao kreativnu silu moćniju od Beatlesa (te 1967. oni su bili poslednje čudo tehnike), nije mogao da podnese poraz u trci sa vremenom. St. Pepper Beatlesa izašao je ranije i bukvalno ubio u Wilsonu svaku želju za daljim radom na projektu. U narednih 37 godina u butleg verzijama pojavljivala su se izdanja Smilea bazirana na nezavršenim verzijama pesama, u redosledu i izboru, iza kojih su njihovi autori ostavljali pozamašne traktate tvrdeći da baš oni znaju šta je i kako Brian hteo da uradi. Klima je pogodovala tome da nešto što realno nije ni postojalo postane najveći pop album svih vremena. Nešto za čim je sam autor, možda, i sam žudeo. Baš zato nije ni bilo lako jednoga dana to izdanje konačno i objaviti i suočiti se sa stvarnom, zakasnelom presudom. Smile 2004, uprkos mitu i nostalgiji koja neminovno ide uz njega, jeste jedan od najbitnijih albuma ikada. 18 pesama u poželjnih 45 minuta jesu esencija idealnog popa – pevljivog, emocionalnog, maštovitog, inspirativnog i veselotužnog. Iako je ovo samo (!) rekonstrukcija originalnih težnji, Smile je miljama ispred bilo kog izdanja ovogodišnje produkcije, kao i svake ranije, unazad do 1967. U neku ruku, on je konkurencija samo samom sebi.
Opus Jimmyja Scotta skeniran je hronološki, od pesama snimljenih sredinom pedesetih (ultimativna Everybodys Somebody Fool) do najsvežijih dana i obrada Princea, Simply Reda i Johna Lennona ili zajedničkih radova sa Joolsom Hollandom. Pomenuti Falling In Love Is Wonderful namerno je propušten, jer njegova unikatna atmosfera ne bi dopustila otuđivanje bilo kojih delova. Sva magija Jimmyja Scotta leži u interpretaciji, anđeoskom (a ovde to nije tek tako rečeno!!!) glasu iza koga, paradoksalno, stoji nimalo simpatični Kallamnov sindrom (sprečava normalan proces puberteta), pa se tako sve vreme čini da uspomene jednog starca čuče zarobljene u duši jednog dečaka. Ispovedna Sometimes I Feel Like Motherless Child potresno ilustruje baš takvu sudbinu.
Istorija se ponovila, a da pritom nije izgubila niti jedan deo svoje ondašnje autentičnosti. Koliko god godina da imate ova dva albuma pratiće vaše živote bez obzira na to zbog čega imate suze u očima, i koliko god to sentimentalno i šećerlemasto zvučalo ne propustite priliku da budete zarobljeni u magiji dvojice, možda poslednjih, čarobnjaka svoga posla.
Ministarstvo kulture odbilo je da izdvoji 120.000 dinara za podršku programu Nišvila posvećenom Šabanu Bajramoviću. Prethodno je Selakovićevo ministarstvo ostavilo bez dinara i Nišvil džez festival iako je među 10 najboljih džez festivala u Evropi. Da li u Srbiji ima mesta samo za „srpsku“ muziku
Pred premijeru, Sektor protivpožarne zaštite Narodnog pozorišta tražio je od scenografa predstave „Gospođa Olga“ da zameni trsku iz scenografije, mada prethodnih dana nije nikom smetala
Na licitaciji, po početnoj ceni u visini jednog većeg stana, prodat je dvorac porodice Dunđerski firmi u vlasništvu Maje Buhe. Država je imala pravo preče kupovine
U današnjem svetu ne pitamo više šta je istinito, već koji narativ nam omogućava da izdržimo krizu, strah, neizvesnost. Film ”Bugonija” taj pomak ne objašnjava, ne opravdava i ne kritikuje sa distance – on ga registruje iznutra
Početna cena po kojoj će biti licitiran dvorac Sokolac porodice Dunđerski sa okolnim objektima i imanjem je 325.000 evra. Država nije zainteresovana da ga kupi
Ništa se ne dešava od onog što Vučić najavljuje, uključujući i obećanje da će dohakati N1 i Novoj S. Zato nemoć i frustraciju krije tvrdnjom da te dve televizije nije zabranio jer mu koristi njihov rad. Jadno, jeftino i prozirno
Poraz ćaci-tužioca Nenada Stefanovića na izborima za članove Visokog saveta tužilaštva ima i veliko simbolično značenje: jedna institucija se odbranila i pokazala da je moć vučićevska tanja nego što se mislilo, da je njena najveća snaga – kao što to biva i sa tajnim službama – u fami o velikoj snazi
Lako je zamisliti kako vilom Bokeljkom u gluvo doba noći odjekuje Vučićev glas: „O Trampe, zašto me ne podnosiš?“ Odgovor na Truth Social najverojatnije bi glasio – „Zato što si šibicar“
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
