„Koliko košta kurva u Americi?“, upitao me je taksista prilikom nedavnog boravka u Beogradu.
Odgovorio sam mu (nažalost? na sreću?) ne iz svog ličnog iskustva, već na osnovu „opšteg obrazovanja“. Taksista je odahnuo, zadovoljan domaćim cenama i ispričao mi kako mu je najlepša žena na svetu, koju je vozio, ponudila svoje usluge za četiri puta manje novca.
„Nisam ništa uradio“, požalio mi se na kraju. „Nisam imao para.“
Mnogo volim da pričam s taksistima, dok pored nas promiču izvori svetla u polumračnom gradu – beogradski bilbordi. Razgovor brzo otkrije politička uverenja mog taksiste. Jedan mi se žali kako je noćni život pod Miloševićem bio mnogo burniji. Svi su izlazili u ponoć a vraćali se ujutro. A sad ništa. Pozatvarali su radnje što rade po 24 sata. Nema narod para. Mladić, Trebinjac, priča kako više zaradi za tri meseca ribareći na italijanskim i hrvatskim brodovima, nego kao taksista u Beogradu. To je dobar pos’o, ali se skoro uopšte ne spava kad si tamo. Dobra riba ide njima. Nama daju škart. Treći majstor, sociolog po vokaciji, kaže da ko god izgubi posao u ovoj zemlji ide ili u taksiste ili u molere. Mi smo, veli, dunđerski svet. Ovde i onaj što radi na kompjuteru ume da izlije ploču. Tim sociološkim fenomenom moj taksista tumači eksploziju divlje gradnje oko Beograda. „Više se“, kaže, „isplati da ti inspektori tri puta ruše kuću, nego da tražiš dozvolu za gradnju.“
Pitam taksiste što je grad ovako zagađen. Uvek je tako bilo, odgovaraju oni. Nije tačno. Nije baš ovako. Dođe mi da navučem majicu preko lica dok kraj tunela prelazim ulicu prema Nušićevoj. Je li to loš benzin? Ili su stara kola? Ili se svako ko je kola garažirao u doba nestašice benzina sad uhvatio za volan? Verovatno je sve to pomalo razlog. A i grad je porastao. Sad ima najmanje dva i po miliona stanovnika. Taj dvoipomilionski grad me je na Surčinu dočekao najdivnijim prolećem. Voćke su cvetale oko oranica. Ljudi su išli u košuljama i majicama. U Vojvođanskoj ulici, kojom sam dolazio sa aerodroma, automehaničar je ispeo folksvagen na dud. Folksvagen na dudu u selu Bežanija dočekao me je kao novi simbol privatne inicijative.
Za vreme mog boravka u Beogradu je zahladilo. U poluhladnim danima sedeo sam u kafanama i strasno se odavao onome što se naziva „oralna kultura“. Usta nisam zatvarao među ljudima koji usta nisu zatvarali. „Pa je l’ upamtiš to sve?“, pita me Stojan Cerović. „Šta ja znam. Valjda i upamtim. Verujem da sam zapamtio mnoge od glasova Beograda.“ „Svaki posao preko 200.000 maraka ili je prevara ili će neko da te ubije“, objašnjavao mi je biznismen. „Reket je skoro sasvim ukinut“, hvalio se vlasnik kafea. „Sada sam smirenija. Mnogo više razmišljam. Ne želim da ponovim grešku“, rekla je Fiorela u sapunskoj operi na čijem je početku igrala pod kišom. „Svakog dana reci hvala, uvek reci pravu reč“, poučavao je grafit u Sremskoj. U podzemnom prolazu na Terazijama narodnjaci su i dalje kukali za ženama koje su u životu tukli. „Želite da dobijete? Želite da date? Da bude unosno? Da ne opterećuje?“, mlele su reklame. Nervirao me je pronicljivi pogled onog tipa sa bilbord reklame za Davidoff. „Šta hoćeš ti?“, brecao sam se na njega svaki put kad prođem pored reklame. Prilično mi se, međutim, sviđala ona balerina „prilagodljiva svakoj podlozi“. Sviđala mi se bilbord reklama za knjige ispred savskog mosta. Moj problem s bilbordima bio je načelan. Oni su nudili viziju biznisa i prosperiteta u gradu gde se polovni nemački autobusi jedva penju uz Bežanijsku kosu i gde je vecejka u restoranu odbrojavala tri papira čoveku koji ide u toalet. Je l’ da je to ponižavajuće?
Teofil Pančić je izrazio uverenje da je tip jurodiva, dominantan u srpskim medijima devedesetih konačno u javnosti zamenio tip eksperta. Sa ekrana svih beogradskih televizija sad nam se smeši ekspert sa, metaforično govoreći, slikom Dositeja na majici. Uprkos svim prosvetiteljskim naporima eksperata, čuo sam anegdotu o Zvezdinim navijačima koji su leteći na neku utakmicu prešli na levu stranu, počeli da skaču u avionu vičući: „Majstore, obori ga!“ Pod uslovom da je anegdota tačna – šta je to? Frojdov instinkt smrti ili prosto krembilizam?
„Jedno osam meseci ljudi nisu dolazili“, kaže mi Bata zubar. „A sad opet dolaze, da im namestim zube pre nego što odu u inostranstvo.“ Među svim „glasovima Beograda“ u meni možda najsnažnije odjekuju dve reči koje su izgovorene najtiše. Izgovorila ih je usamljena starica koja je prodavala vez, prostrt po travnjaku na Kalemegdanu. Ona je neočekivano podigla glavu i sama sebi rekla:
„Šta ćeš.“
