Proteklog vikenda najveću gledanost su imale domaće serije na RTS-u, a „Ranjenog orla“ smenila je „Bela lađa“. Politika je proslavila svoj jubilej objavljujući foto-dodatak sa fotografijama Beograda između dva rata. Gledaoci i čitaoci uživaju u novootkrivenom sećanju na građanski Beograd i naivno, romantično vreme – „Ono naše što nekad bejaše“. Nekako istovremeno, nerezonski, B92 je emitovao dokumentarni film „Sajmište, istorija jednog logora„. Sa stanovišta tv-planiranja to je bilo samoubistvo, jer je tajming loš. Koga vikendom uveče zanimaju svedočenja o fizičkoj likvidaciji 83 odsto čitave populacije Jevreja koja je živela u našoj zemlji tih idiličnih godina. Priznajem, nisam uspeo da film odgledam zajedno sa svojim klincima, jednostavno, mislim da ne bih uspeo da im objasnim zbog čega bi neki ljudi onako zlostavljali druge ljude, na mestu gde je moj stariji sin naučio da vozi bicikl. Potpuno paralisano sam odgledao prvi deo, a zatim sutradan u isto vreme, kao hipnotisan, i drugi. Kao u delima Hane Arent, ono što fascinira je bizarnost zla – njegovo ljudsko lice koje je utoliko strašnije kada shvatite da ima lice vaših sunarodnika i da se odigrava u vašem komšiluku. Prvi logor bile su Topovske šupe na Autokomandi, a drugi Staro sajmište. Topovske šupe su prvi logor koji su nacisti uspostavili u Srbiji, a postojao je od kraja avgusta do oktobra 1941. godine. Iako su zvanični podaci uništeni, procene govore da je kroz njega prošlo oko 5000 ljudi. U njega su dovođeni Jevreji i Romi iz Beograda i Banata, odakle su vođeni na streljanje u Kumodraž, na Bežaniju, u Jajince i na Sajmište. U Topovskim šupama na Autokomandi pobijeni su svi muškarci Jevreji. Logor na Starom sajmištu nastao decembra 1941. godine, poznat kao jevrejski logor Zemun – Judenlager Semlin) bio je jedan od prvih koncentracionih logora u Evropi. Od marta do maja 1942. ubijeno je oko 7000 Jevreja, uglavnom žena, dece i starih. Kao u priči, prvo su odveli muškarce, pa sve Jevreje, pa Rome, pa Ostale i na kraju i Srbe. Okupirani Beograd je putem radija prvi put emitovao Lili Marlen kao muzičku želju, ali je takođe i prvi put upotrebljena pokretna gasna komora „dušegupka“ – dan za danom, izduvnim gasovima u hermetičkoj komori ubijani su logoraši pošto bi ih sproveli kroz Beograd u smrtonosnoj vožnji.
Nakon što su jevrejski zatočenici ubijeni, Sajmište je pretvoreno u Anhaltelager, prihvatni logor za političke zatvorenike, zarobljene partizane i prinudne radnike, koji su, većinom, dalje transportovani u radne logore širom Trećeg rajha. Od maja 1942. do jula 1944, 32.000 logoraša (u najvećem broju Srba) prošlo je kroz ovaj logor od čega je 10.600 ili ubijeno ili umrlo od gladi, izrabljivanja i bolesti. Svaki treći logoraš nije izašao iz logora. Ubrzo posle savezničkog bombardovanja Beograda 1944. godine, u kom je i ovaj logor teško oštećen a veliki broj logoraša poginuo, logor je rasformiran. Sajmište je bilo najveći koncentracioni logor u okupiranoj Srbiji.
Kada se emitovanje završilo, setio sam se kako sam se osećao nakon nestanka Ivana Stambolića, kada sam strahovao da će njegove ostatke pronaći negde gde svakodnevno prolazim, da ću sa užasom ustanoviti kako sam ne znajući gazio preko nečijih zemnih ostataka. Plašio sam se, u stvari, sopstvenog neznanja, najstrašnijeg izgovora tihe većine koja je šetala okupiranim Beogradom dok je njegovim ulicama svakodnevno prolazila „dušegupka“ prepuna Jevreja koji su bukvalno umirali na ulicama našeg grada. Ova otupelost svedoka postojala je i kod žrtava i o njoj jednako potresno govore oni retki, čudom preživeli. Takođe, devedesete su nas podsetile da je na ovim prostorima najstrašnija opcija uvek najverovatnija. U hladnjačama su devedesetih takođe bili leševi i zakopavali su ih u Zemunu, a Stambolića su ubili i zakopali na Fruškoj gori. Vlast je uvek lagala, u želji da Zlo maskira birokratskom ili pravnom procedurom. Jedan jevrejski gospodin, Beograđanin, naivno je verovao da nas ne mogu sve pobiti. Mogu. Zato moramo da sumnjamo i ne čekamo da Zlo zakuca baš na naša vrata. Ako počnemo da tražimo objašnjenja, da racionalizujemo, relativizujemo, dopustićemo da se zločin ponovo dogodi. Nema dobrog tv-termina za film o koncentracionim logorima u Beogradu. To je strašna i istinita priča, još jedna o geografiji zločina koju moramo da ispričamo jedni drugima i našoj deci. Ukoliko ste propustili emitovanje, odredite po sopstvenoj želji vreme i pogledajte film na internetu, da ne biste posle rekli kako niste znali, jer u suprotnom niste ni želeli da znate.
