Geografija snova

Sredinom maja Francuska je za svoje građane i goste prostrla tri svečana tepiha. Jedan na stepeništu palate na Kroazeti koji vodi u 60. jubilarno izdanje kanskog festivala. Drugi je bio u Jelisejskoj palati i implicitno na Jelisejskim poljima i odveo je novog predsednika Francuske Nikolasa Sarkozija u petogodišnji mandat. Pored političke eminencije tu su koračali odabrani pripadnici krugova svetske moći. Treći tepih je raznobojan, satkan od crvene podloge, posut „žutom ciglom“ ili elegantno tamnoplave boje protkan sjajem zvezda. Namenjen je gospodinu Običnom i njegovoj porodici, građanima Evrope i posetiocima Starog kontinenta, a vodi u zemlju snova, detinjstva, predele mašte koji pripadaju svakome i čijim jezikom – bajki, filmskih junaka i popularnih melodija – svi govore. Ulaskom u Eurodizni prelazi se granica bez pasoša, gde na nekoliko čarobnih sati postajete građanin imaginarne zemlje, koja prema Bodrijarovom konceptu simulakruma, svojom nestvarnošću potvrđuje stvarnosnost sveta okolo. To je carstvo Drugog, razlika između američke idile i ostatka sveta, ostvarena utopija koja čini da zaboravite sivilo svakodnevice. To je idealna zemlja u kojoj je ključna reč sreća za sve.

GEOGRAFIJA AMERIČKOG MITA: Diznilend je otelotvorenje koncepta popularne imaginacije i kulture potčinjenih promociji američkog sna, načina života i temeljnog obećanja prava na sreću. Kao što je holivudski film prepoznatljiv po happy endu, kao što se bajke sveta završavaju sa (uglavnom) „a onda su živeli srećno zauvek…“, kao što čuvene Džefersonove reči govore o pravu na potragu za srećom, na ulazu u svaki od Diznijevih parkova (videti okvir) zapisane su autoritarne reči Volta Diznija – od 17. jula 1955, kada je otvoren prvi Diznilend – „Dobro došli svi vi koji dolazite u ovaj srećni svet“. Onda nastavlja da je to „vaša zemlja“ u kojoj starost proživljava srećnu prošlost, a mladost može da „iskusi izazov i obećanja budućnosti“. Diznilend je „posvećen idealima, snovima, i činjenicama koje su stvorile Ameriku sa nadom da će biti izvor inspiracije i radosti celom svetu“, čime su dva sveta – Novi svet i Diznijev svet, svedeni na dva lica iste priče.

Imaginarna geografija Eurodiznija jasno pokazuje strukturu simboličkog upisa suštastvenog američkog mita granice, kad potraga i osvajanje granice potvrđuju odrastanje kroz avanturu, moć osvajanja novih prostranstava kao i duh svemogućeg preduzetništva pojedinca i nacije. Kada je osvojen Divlji zapad, američka „fikcija i fakcija“ su morale da pronađu nove granice do kojih treba doseći. Diznilend, kao (u)savršena Amerika, nove granice uspostavlja svestrano kroz četiri tematska dela: kroz granice bez granica sveta mašte (Fantasyland); kroz prostor avantura (Adventureland), kroz vreme prošlosti (Frnotierland, kao pejzaž mitske istorije Amerike) i budućnosti (Discoveryland).

Polazna tačka velikih putovanja je „glavna ulica SAD“, prepoznatljiva kao rodni gradić „svakog Amerikanca“, inspirisana idiličnim predgrađima, načinjena kao kulise Minelijeve himne srednjem zapadu u filmu Srešćemo se u St. Luisu. Završava se trgom iza koga je pokretni most zamka Uspavane lepotice sa sve zmajem zarobljenim u pećini ispod. Iza zamka prostire se mreža atrakcija inspirisanih bajkama i bajkolikim slikama sveta. To je mali svet je romantična plovidba između minijaturnih prizora zemalja i kontinenata uz etno varijaciju osnovne melodije. Harmonizovani i jednoobrazni prizori „puta oko sveta“ upečatljivo potvrđuju kako bogatstvo „jedinstva u različitosti“ tako i globalizaciju maštanja. Let Petra Pana – vožnja gusarskim galijama nad usnulim Londonom, Nedođijom i Stenom Lobanjom – ne ostavlja prostor da drugačije zamišljamo junake Džejmsa Berija, ali ni viktorijanski London; dok vrtuljak Čajanke Ludog šeširdžije – što je i jedna od najčešće korišćenih slika američkog Diznilenda – definitivno pokazuje neprikosnovenost Diznijevog monopola nad svetskom imagologijom. Spektakularna scenografija kao prostor asimilacije (evropskog) nasleđa bajki ukrštenog sa obrascima filma, stripa i muzuke (pop kulture, rečju) izrasta u melting pot imidž ne Diznijeve zemlje (Disneyland), već autentičnog Dizni sveta (Disney world).

Svet granice sa pozajmljenom ikonografijom vesterna – od saluna, streljana, rolerkoster vožnje, kroz rudnik, indijansko selo, do parobroda „Mark Tven“ – domen je američke mitske prošlosti, a vožnje koje podižu adrenalin i prizori avantura inspirisani su svetskom produkcijom omladinskih klasika (Švajcarska porodica Robinzon) i svepopularnim holivudskim storijama – Indijana Džons i ukleti hram, Kralj lavova (bar Hakuna Matata) i Pirati sa Kariba, koji su i vrsta zaštitnog znaka ove sezone. Logično oslonjena na filmske prizore jeste i zemlja otkrića u stilu retro budućnosti, koja izbliza nudi pogled na Vernov Nautilus, neposredno iskustvo Ratova zvezda, svemirske misije i doživljaja Priče o igračkama. Buzz Lightyear otkriva istinu globalnog sveta i vremena kada granice ne postoje, jer je moto misije Do beskraja i dalje!/To infinity and beyond!

INDUSTRIJA SNOVA: Dnevni život Diznilenda je perpetuum mobile holivudske mega produkcije. Industrijska traka spektakla kulminira dnevnim „predstavama“ Velike Dizni parade i Rođendanske žurke. Parada Once Upon a Dream sugeriše da je to odsanjani san svakog posmatrača i lančano vodi zaključku da je Holivud fabrika snova, da su filmovi deo industrije kulture, a Diznilend onda obuhvata industriju mašte/snova/iluzija/simulakruma. Once Upon a Dream je ona ključna scena, „film u malom“, koji narativno i simbolički sažima veću storiju. Odgovor na pitanje zašto je baš zamak Uspavane lepotice znak Diznilenda i Buena viste je, tako, u tekstu glavne muzičke teme filma. Reči pesme koju Aurora peva, na melodiju valcera Čajkovskog iz istoimenog baleta, govore o maštanju o princu kog već poznaje, jer ga je srela „jednom u snu“. Odlazeći u Diznilend svi se vraćamo onome što odavno znamo iz snova i sanjarenja; i što će se možda odigrati i u stvarnoj „obećanoj“ zemlji gde je sve moguće i koja nudi šansu svakome, Americi baš onakvoj kakvu smo videli „jednom u snu“. Ljudi u kostimima Diznijevih likova ne govore. Parada se odvija uz plejbek filmske muzike i replika likova izgovorenih na tri jezika – engleskom, francuskom, nemačkom – koji se prepliću u simulaciji „esperanta“. Jezik kao znak nacionalnog/kulturnog identiteta je izbrisan jer su Nedođija, Dembelija, Amerika i Diznilend anacionalne, ničije zemlje, a deo svačijeg sna.

Drugi deo zabavnog kompleksa su Diznijevi studiji koji nude instant iskustvo rekonstruktivne dekonstrukcije. Što više upoznajete principe nastanka iluzije, dekonstruišete mehanizam umesto očekivanog otrežnjenja i sloma vere, pa tako empatička i identifikacijska moć čarolije jača. U nizu atrakcija posetilac upoznaje tajne klasične animacije (kojoj se Dizni produkcija rezolutno vraća u postdigitalnoj eri), 4D bioskopa te specijalnih efekata kroz novu Vožnju studio tramvajem. Vodiči kroz sektore filmske ekipe su Džeremi Ajrons i Irena Žakobi, a tura se završava spektakularnim trikom in vivo. „Strogo kontrolisani“ tramvaj je zaustavljen u kanjonu katastrofe gde istovremeno izbija požar, nailazi poplava, probuđeni zmaj bljuje vatru na sve strane, a gledaoci bezbedno uživaju u navali adrenalina dajući sebi oduška beskrajnom vriskom. Šta čeka posetioce kada 2008. godine bude otvoren Pakleni hotel, svako može samo da mašta.

Novi Holivud određuje postmoderna sprega industrije i estetike kao i razvoj franšiza, merchandisa kao spektra proizvoda sa amblemima filma i konačno pojava tematskih vožnji u zabavnim parkovima. Svet filma tako prerasta u potrošački virtuelni svet, a u slučaju Diznijeve zemlje niče spoljni krug turističkog kompleksa. Industrija snova generiše industriju turizma i hotele dizajnirane u stilu hacijende kod Santa Fea, granične postaje na zemlji Čejena, Njuporta (koji kao da je ostao iza snimanja mjuzikla Visoko društvo) i srca Njujorka. Ceo Eurodizni – park, studiji i resort – ostaju kao trajni tekst materijalne kulture koji obezbeđuje premanentno američko uticajno duhovno, kulturno i promotivno prisustvo.

KOLONIJALNA KATARZA: Eurodizni se ne može sagledati van višeznačnih i oscilirajućih odnosa Evrope, posebno Francuske, i Amerike u domenima ekonomije, politike, i tek na kraju kulture. Francuski koncept (pan)evropske civilizacije i kulture čiji je centar ipak Pariz, uvek je podrazumevao Evropu kao bastion tradicionalnih vrednosti, a Ameriku kao ravnopravnog partnera/protivnika u borbi za (pop)kulturni uticaj i promociju baštine. Edgar Moren je posle Drugog svetskog rata, ipak, pozdravio ponovnu pojavu holivudskih filmova u francuskim bioskopima – pod uslovima koji su više išli na štetu Francuske – rečima da su (nam) američki filmovi potrebni kao stari prijatelj koji se vraća iz daleka. Osamdesetih godina Žak Lang je uprkos ili upravo zbog ogromne popularnosti američke kulture i sjaja Dovilskog festivala američkog filma lansirao parolu o potrebi deamerikanizacije evropske kulture. Pokrenuo je čitav niz pokušaja zakonske, ekonomske, kulturno-strateške, nacionalne kontrole prisustva američke kulture pa je devedesetih Džek Valenti pretrpeo poraz u pokušaju uspostavljanja slobodne trgovine filmovima i TV programom. Upravo u doba propasti urugvajske runde pregovora o GATT-u i Valentijevog ciničnog odgovora na argument o očuvanju specifičnosti kulture i kulturnog identiteta (kao osnovi za održanje kvota sistema) – da je to u redu samo ako neko pretpostavi da je Dinastija jednako vredna kao Molijer – uz veliko slavlje i bez pogovora otvoren je Eurodizni. Barijere postavljene pred efemerne tekstove američke kulture zaobiđene su omeđavanjem prostora Euroamerikane, neposredne razmene kulturnih modela i uticaja prepoznatog u filmovima, stripu, i ovekovečenog u zabavnom parku. Koncentrat američke kulture-kao-načina-života na jednom mestu, efikasnije no ikad ostvarilo je Vendersovo predskazanje da putem popularne kulture (doduše on je rekao putem roka kao epitoma iste) Amerika kolonizuje našu podsvest. Eurodizni pročitan kao metanarativ želje, snova, utopije, mita pomaže da mapiramo simbiozu propagande i kulturne kolonizacije koja nudi gatarijevsku „katarzu za groš“ ne ugrožavajući sopstvenu fascinantnost i uspešnost.

Predsednik Francuske Nikola Sarkozi najavio je nastavak tradicionalno dobrih, ali racionalno odmerenih odnosa sa Amerikom i verovatno neupuštanja u odavno rešenu pat partiju. Deo zemlje snova u Evropi nameće globalnu, američku perspektivu i tvori jedinu pravu Evropu – simulakrum Evrope. Euro(Disney)land je sačinjen od Pinokijeve Italije, Petar Panovog Londona, Pariza mački iz visokog društva, od slika izvučenih iz Dizni-holivudskog albuma koji je deo popularnog sećanja, simulakrumske sadašnjosti i budućnosti. To je amerikanizovana Evropa popularizovane tradicije očišćene od bizarnog, „drugog“ značenja edvardijanskih priča Kolodija, Berija ili Kerola, natopljena optimizmom i slikama la vie en rose. Globalizacija podrazumeva, pored holivudizacije, amerikanizacije, mekdonaldizacije, svesti o Americi kao lideru novog sveta, prihvatanje Diznilenda kao sveta američkih formi želja, snova, maštanja. To je ostvarena utopija savršene demokratije – prava na sreću – jer, kako kaže jedna od nezvaničnih himni, pesma iz filma Pinokio „Kad pomisliš želju uz zvezdu padalicu nije važno ko si…“ jer ovde (činimo da) snovi (i želje) postaju stvarnost.