Statistika kaže da su u Srbiji ubedljivo najgledanije domaće serije. Giga Moravac po pravilu čak i u nebrojenim reprizama pobeđuje sapunice, a jedini dostojan protivnik mu je možda – premijerna sezona „Sulejmana“. Ovu činjenicu odlično znaju sve TV stanice, pa se trude da nabave što više „domaćeg naoružanja“.
Dramski i igrani program je još uvek adut javnog servisa, ali RTS dobija sve veću komercijalnu konkurenciju. Međutim, zbog ograničenih budžeta, teško je producirati „Ravnu goru“ ili „Miris kiše…“ ili „Moj rođak sa sela“, pa su poslednji svetli primeri domaće serije van RTS-a fantastične „Rode“ i nepravedno zapostavljeni „Folk“. U reprizi su „Rode“ ipak sa B92 sletele na javni servis. U toku je priprema i snimanje serijala „Folk 2“, za televiziju Prva.
Postoje bar dva načina da se troškovi pravljenja domaćih serija smanje, a pravilo glasi da se kod TV produkcije – sirotinja teško može sakriti.
Prvi način ide direktno nauštrb kvaliteta. Umesto glumaca pozivate amatere ili naturščike, umesto scenariste kupite ili naručite tipske porodične priče i počnete da „štancate“ (po formatu nemačkog RTL-a) – Porodične tajne, Porodične priče, Preljubnike i slične kvazidramske minijature. „Glumci“ uprkos amaterskom šarmu, neukosti u preglumljivanju, čitanju teksta i bizarnim situacijama uglavnom izazivaju smeh umesto drame. Zapleti su bliski po tematici, ali bez autentičnosti, a lokacije su stanovi i poslovni prostori – poput onih u porno-filmovima. U suštini, gledamo porniće bez seksa! Može i to, ali nekako je besmisleno i ta moda je brzo napustila TV ekrane.
Drugi način da se proizvede dramska TV serija košta neuporedivo više, ali se zbog efikasnosti produkcije i smanjivanja rizika od „promašaja“ koristi – adaptacija.
Ova praksa se u TV i filmskoj produkciji pojavila kada su Amerikanci shvatili da širom sveta postoje odlični filmovi i serije samo, avaj, tamo glumci govore nekim čudnim jezicima, američkoj publici koja ne želi da čita titlove – totalno nerazumljivim! Tako je nastala forma „rimejka“, po meni vrhunac imperijalizma američke kulture koji u suštini ne znači ništa osim arogancije. Setite se: posle francuske gledali ste američku „Nikitu“, pa posle skandinavske, američku „Devojku sa tetoviranim zmajem“ i slične nebuloze. Bravure glumaca širom sveta, kulturne različitosti i gledalačke spoznaje koje dobijamo, spoj melodije jezika i lokalnog pejzaža – sve to nestaje jer „patriote“ ne žele da čitaju titlove.
Bilo je tu bezbroj primera, od „Ružnjikave Beti“ koja se inkarnirala širom sveta, preko trilogije „The Girl with the Dragon Tatoo“ (Švedska/USA), „Homelanda“ (Izrael/USA), „Bron/Broen – Bridge“ (Švedska, Danska/USA, Mexico), ili kolumbijska verzija „Breaking Bad“ (Metastasis – Kolumbija).
Ipak ne volim da gledam rimejk – ok, ne pravim od toga veru, ali ideja mi je odbojna.
Producenti TV serija posegli su za sličnim receptom. Na berzi scenarija kupuju „modle“ za serije, dramske potke, karaktere i kosture dijaloga, pa ih zatim profesionalci adaptiraju za određeno TV tržište. Tako su nastali, ili baš sad nastaju:
Seranovi – Sinđelići, Pakov svet – Papijeva ekipa (Španija), Žene sa Dedinja (iz Amsterdama), Terapija (Izrael), Dama bez blama (Nemačka), Moja pravila u kuhinji (Australija), ER – Hitna služba (Warner – USA). Moram priznati da kvalitet koji smo videli opravdava izbor, mada je u prevodu nešto definitivno izgubljeno. Naša tradicija produkcije dramskog programa postavila je visoke standarde i mi imamo publiku koja ima izgrađen ukus. Verujem da se od repriza ne može živeti, ali ako je neko spreman da kupuje strane scenarije zašto nije spreman da plaća domaće autore? Prvi logičan odgovor bi bio da je ponuda loša, da ljudi ne pišu drame pogodne za TV adaptaciju, što mi se čini manje verovatno. Drugi razlozi su očigledno jači – nisu logični i tiču se komplikovanih odnosa ovdašnjih televizija i produkcijskih kuća. Domaće serije su kao i gledaoci žrtve trange-frange ekonomije i uvozničkog lobija. Tako smo dobili genetski modifikovane serije – divnog ukusa, lakog humora, politički korektne i sa lepim krajem. Imamo i one originalne, naše – gde se bavimo slavnom istorijom. Nemamo domaće drame i serije gde bi mlađi autori dali pogled na našu stvarnost, onako kako ga daju u pozorišnim predstavama ili filmovima. To izgleda nikoga ne zanima.
Londonski Sotebi će krajem aprila ponuditi još jedno orjentalno delo Paje Jovanovića, što je obnovilo pitanje da li je pre dve i po godine njegov „Odmor bašibozuka“ mogao da se kupi po nižoj ceni
Najnoviji dobitnik književne nagrade „Kočićevo pero“ je Igor Mirović, političar. Zadužbina Petar Kočić je objavila da je član žirija bio Miljenko Jergović, iako nije
Mesto cenzurisanog sadržaja retko ostaje prazno i najčešće se popunjava prihvatljivim sadržajem da bi se održao privid pune i moćne strukture
Otvorena je izložba „Od zemlje ka nebu“ Dušana Petrovića na kojoj su skulpture od drveta – sekvoje, hrasta, bukve, graba i kedra
Matica srpska je otkazala koncert Katarine Jovanović zbog pevanja satirične pesme, a pre desetak godina je priređivala predavanja desničara
Zašto režim nastoji da razvali Univerzitet u Beogradu? Koga i čega se boji? I kakve veze s tim ima poziv na politički dijalog?
Vršljanje policije po Rektoratu Univerziteta u Beogradu je čin ljudi nesvesnih da sami propadaju u rupu koju kopaju Vladanu Đokiću, da nastupaju kao zlo koje će izgubiti bitku protiv dobra, kao neuki jahači metle koje će na kraju pomesti studenti
Lokalni izbori održani u nedelju pokazali su, pre svega, slabost vlasti i snagu onih koji bi da vlast menjaju. Šta im je sada činiti?
Režimski Napad i odbrana Beogradskog univerziteta
Ne boje se kriminala, boje se obrazovanja Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
