Genetska inspiracija

Kada se psiholozi, ali i laici, trude da objasne ljudsko ponašanje, uvek važu između uticaja nasleđa i sredine. Da li smo dominantno određeni genetskim nasleđem (u narodu – krv nije voda), ili smo naučili da se snalazimo. Poslednjih dana na televiziji sam čuo različite doprinose ovoj polemici i to od neobičnih stručnjaka. Prvo sam u „Utisku nedelje“ video kombinaciju nasleđa (ćaćine pare) i snalaženja kod gospodina Kolesara. I prisutni advokat gospodina Mihajlovića trvdio je da u Srbiji postoje pošteni biznismeni koji su uspeli da se regularno obogate u neregularnim okolnostima. Možda se tu radi o famoznom srpskom genu za snalaženje, o kojem često govore ovdašnji patrioti.

Svoj doprinos ovoj diskusiji je, na televiziji Stankom, dala gospođica Goca Tržan Stoperka, koja je veoma slikovito opisala svoj odnos prema bogatim frajerima. Nekada je ona prezirala bogataše, ali je sa godinama shvatila da biti bogat znači biti super. Ako si zaradio, alal vera, ako si nasledio, alal vera kad nisi spiskao, u svakom slučaju zavređuješ poštovanje. E, tu sad na scenu stupa Darvinova teorija i evolucionizam, pa onda bogati mažnjavaju ribe i produžuju vrstu. Sirotinja se brani kako jedino zna – praveći decu. Tako u narednim generacijama opet nekako imamo i bogate i siromašne. Dobro, pomenula je Goca i uticaj sredine, tačnije škole, gde ju je kinjila izvesna učiteljica Radivojka, koja nije dozvoljavala devojčicama da nose brushaltere. Nadam se da će reforma školskog sistema povesti računa i o ovom aspektu vaspitanja.

Na televiziji Crne Gore, video sam dominantno genetičko patriotsku pesmu posvećenu majci Crnoj Gori. Ondašnji pevač Sergej snimio je nadahnuti duet sa Danijelom (jest baš onaj – Džuli), a u pesmi se veličaju ponosna zemlja, bližnji sinovi, ponosna majka i sve tako redom. Eto, Danijel je očigledan primer genetske inspiracije jer je potpuno prirodno otpevao „đe smo rođeni“, a toliko godina je u onoj drugoj republici. Rekoh li ja – krv nije voda, to tamo dolje najbolje znaju.

Da bi što bolje shvatili snalaženje u Srbiji danas, vratimo se u vesele sedamdesete, ili na kraj šezdesetih. Na 3K možete da vidite reprizu serije „Ljubav na seoski način“. Tu Milorad beži sa sela i od suđene mu Radojke pa zaglavi u Smederevsku Palanku. Tada se dakle gradilo ono što se danas legalizuje i tada se stvarao prigradski mentalitet, koji nas je sve do danas ostavio u raskoraku, crni Milorade. Iste nedovršene kuće u večitoj izgradnji videćete i danas, iste nesrećne sudbine u traganju za boljim životom. Zato se valjda stalno snalazimo, umesto da nekako normalno živimo. Zato su nam i neki predsednički kandidati nesigurni na testu opšte kulture koji im je smislio RTS. Pitanje u stvari glasi – da li prosečan birač zna odgovore na pitanja o Najdželu Kenediju i tekovinama Francuske revolucije. Da li naš zamišljeni Predsednik treba da bude najpametniji, najobrazovaniji, najzamišljeniji, najzabrinutiji, ili najsnalažljiviji. Američki predsednik je već ranije demonstrirao nepoznavanje geografije, pa ga izabraše.

Najprijatniju atmosferu za predsedničke kandidate ipak je stvorila televizija Pink u emisiji „Klopka“. Tu su bila gospoda Ilić, Rističević i Tomić u jednoj prisnoj, gotovo kafanskoj atmosferi. Svi nasmejani, dosetljivi i vickasti, niko im ne postavlja neugodna pitanja, naročito iz opšte kulture. Birači bi valjda intuitivno trebalo tu da prepoznaju svog miljenika, na osnovu onog najmaglovitijeg kriterijuma koji nijedna anketa ne može da uhvati – ko mu/joj je simpatičan.

Na kraju, dok polemika o genetici i snalaženju ostaje bez odgovora, na vestima televizije B92 video sam prilog o ženi koja svoj kiosk na Bulevaru brani vlastitim životom. Već danima ne izlazi iz njega, jer će ga vlasti srušiti, a na kraju je donela plinske boce i benzin da bi ga, zajedno sa sobom, digla u vazduh. Mogli bi naširoko eksploatisati ovu metaforu o kiosku koji život znači, ali to bi sada bilo neukusno, jer nesrećnica zahteva pomoć, a ne pridiku. Kolege kojima su kiosci nedirnuti širom Beograda i Srbije reći će – nije se snašla!