Sterijino pozorje je referentni i pre svega prestižni festival srpskog teatra i drame. Zato je razumljivo zašto je svake godine interesovanje javnosti za selektorov izbor isto onoliko, ako nije i veće, koliko je i za predstave koje su dobile priliku da svoj CV obogate učešćem na Sterijinom pozorju.
Večeras, 26. maja, u Novom Sadu, na sceni Srpskog narodnog pozorišta, počinje 61. Sterijino pozorje. Selektorka Marina Milivojević Mađarev, koja je to bila i prošle godine, izabrala je sedam predstava za Selekciju nacionalne drame i pozorišta, i dve za Međunarodnu selekciju, za program „Krugovi“. To su: Tuđe srce ili pozorišni traktat o granici (Biljana Srbljanović, režija Dino Mustafić, Art Hub Sarajevo, BiH), Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali (Tanja Šljivar, režija Mirjana Karanović, Bosansko narodno pozorište Zenica i Kamerni teatar 55 Sarajevo, BiH), Rodoljupci (Jovan Sterija Popović, režija Andraš Urban, Narodno pozorište Beograd, Srbija), Hromi ideali (prema dramatizaciji Olge Dimitrijević romana Čedomir Ilić Milutina Uskokovića, reditelj Zlatko Sviben, NP Užice, Srbija), Edeš Ana (po motivima priče Ana Edeš Dežea Kostolanjija, dramaturška obrada Kata Đarmati, reditelj Jožef Cajlik, Narodno pozorište/Narodno kazalište/Népszinház – Drama na mađarskom jeziku, Subotica, Srbija), Pijani (Ivan Viripajev, reditelj Boris Liješević, Atelje 212, Beograd, Srbija); Violinista na krovu (Džozef Stajn-Džeri Bok, reditelj Atila Bereš, Srpsko narodno pozorište i Novosadsko pozorište/Újvidéki Színház, Novi Sad, Srbija). Za selekciju „Krugovi“ izabrane su predstave: Fazanov ples (tekst i režija Bela Pinter, Bela Pinter kompani, Budimpešta, Mađarska) i Brašno u venama (Igor Štiks, režija Boris Liješević, Sarajevski ratni teatar – SARTR i Scena MESS, Sarajevo, BiH). Sve predstave ovogodišnjeg Pozorja povezuje naslov „Gde su granice“, zato što, kako je objasnila selektorka, naša pozorišta danas preispituju sopstvene granice u estetskom, društvenom i socijalnom smislu.
Do ovogodišnjeg izbora Marina Milivojević Mađarev je došla nakon odgledanih 110 domaćih i stranih predstava. Prošle godine je od 95 predstava pozvala devet. Šta to znači? Da li da je ove godine bilo više premijera uprkos manjim sredstvima u odnosu na prošlu godinu, ili da je ove godine bilo manje dobrih predstava? „Mnoga neinstitucionalna pozorišta iz Beograda i institucionalna iz manjih gradova u Srbiji bila su ohrabrena spremnošću Pozorja da pošalje selektora da vidi njihove predstave. To smatram uspehom Sterijinog pozorja i svojim ličnim uspehom. U ovim strašnim vremenima za našu kulturu veoma je važno da institucije od integriteta, kao što je Sterijino pozorje, poruče umetnicima: mi smo uz vas, pratimo vaš rad“, kaže Marina Milivojević Mađarev. Broj predstava obe takmičarske selekcije je smanjen zato što je budžet Pozorja smanjen za trećinu, što se nije desilo „nikada, čak ni u vreme potpunog embarga devedesetih“ podseća Milivojević Mađarev.
Ali ipak, smatra selektorka, bez obzira na okolnosti, „zadatak Sterijinog pozorja je da promoviše domaće dramsko stvaralaštvo, umetnike i umetnice koji doprinose razvoju našeg pozorišta. U takmičarskom programu je praizvedba nove drame Tanje Šljivar Mi smo oni na koje su nas roditelji upozoravali, mlade, talentovane spisateljice koja je imala peh da joj se pre tri godine komad ne izvede, iako je izabran za takmičarski program. U svom novom komadu ona dijagnostikuje suštinu našeg stanja na primeru sudbine pojedinca, tzv. malog čoveka sa Balkana. Akteri ove predstave se susreću u musavom javnom toaletu negde na Balkanu. Pričaju svoje priče i ne uviđaju koja je veza između njihovih različitih, a opet sličnih i povezanih sudbina. Kakvu širinu pogleda možete imati gledajući na svet iz perspektive balkanskog javnog klozeta? Komplementarno mikroskopskom posmatranju Tanje Šljivar stoji pogled na isti taj Balkan kroz dogled Biljane Srbljanović – višestruke dobitnice Sterijine nagrade za dramski tekst. U predstavi Tuđe srce ili pozorišni traktat o granicama, nama koji smo navikli da živimo u postojećim, skučenim granicama postavlja se pitanje da li znamo sa kakvim se problemima suočavaju umetnici koji žele da prelaze balkanske granice radi zajedničkog stvaranja – situacija je istovremeno i tužna i smešna i apsurdna. Sa pitanjima granica ljudske perspektive neposredno je povezano i pitanje potcenjenosti rada i socijalne pravde. Ovo su teme subotičke predstava Edeš Ana i Hromi ideali iz Užica. Kratki roman Ana Edeš Deže Kostolanjija dramatizovala je Kata Đarmati. Ona je jedna od najuglednijih dramaturškinja sa ovih prostora. Edeš Ana je svedena, pregnantna predstava koja koristeći elemente brehtovskog pozorišta govori o mobingu koji doživljava služavka od strane svojih gospodara – sitnih buržuja. Složićemo se da je tema mobinga radnika jedna od gorućih u našem društvu. Predstava Hromi ideali podseća kako je borba za socijalna prava i prava radnih ljudi započela u Srbiji na kraju 19. i početkom 20. veka, koju je ulogu tada igrala srpska inteligencija, te zašto, kada i kako pojedinci tada kao i danas odustaju od te borbe i prepuštaju se konformizmu i društvenoj inerciji. Usuđujem se reći da je ovo najambicioznije pozorišno ostvarenje u centralnoj Srbiji u ovoj sezoni, reper onoga šta se u umetničkom, ali i zanatskom smislu može postići ako smo spremni da pomeramo sopstvene granice.“
Pozorišni stav i dominantne teme pozorišne produkcije između dva Pozorja je gotovo nemoguće definisati zato što je i društvo, koje se ogleda u pozorištu, fragmentarizovano – kaže Marina Mađarev. „Ono što je karakteristično za ovo vreme je osećanje frustriranosti i besa koje proizilazi iz slutnje da smo stigli do granice, a da pri tome i ne znamo gde su naše granice. Okosnicu ovog pitanja, koje objedinjuje estetski veoma različite predstave, pronašla sam u predstavi Rodoljupci Narodnog pozorišta iz Beograda. Predstava suočava gledaoca sa jednim od ključnih pitanja savremenog srpskog društva: ko su naši savremeni rodoljupci i koliki ceh mi kao društvo plaćamo zato što smo pristali da takvi ljudi odlučuju o našim sudbinama. Rodoljupci su poseban projekat zato što Narodno pozorište decenijama nije igralo ovaj kapitalni tekst našeg klasika, zato što reditelj ove predstave Andraš Urban iako je već više od 25 godina na pozorišnoj sceni nikada nije radio ni na jednoj velikoj sceni beogradskih pozorišta, i zato što je ansambl Narodnog pozorišta u radu sa Urbanom prihvatio da odbaci dosadašnji pristup glumačkoj igri i da sebe nanovo stvori, da zablista neočekivanom energijom i elanom.“
Prošlogodišnja selekcija Marine Milivojević Mađarev prošla je bez negativnih komentara. Ove godine joj se zamerilo između ostalog, zašto nije pozvala predstavu Bela kafa Aleksandra Popovića, Narodnog pozorišta iz Beograda. „Selektor svojim imenom i prezimenom potpisuje selekciju i za kredibilitet selekcije ulaže svoju profesionalnu biografiju. Ja volim da čujem mišljenje onih koji su takođe spremni da svoj stav obrazlože i potpišu punim imenom i prezimenom. Srbija još ima stručnjake koji su spremi da jasno izraze i argumentima potkrepe svoj stav iako se prostor za njihov rad sve više sužava, iako nailaze na nebrigu, zanemarivanje, pa i omalovažavanje čak i nekih kolega iz pozorišnih krugova koji samo pozitivnu kritiku upućenu njihovoj predstavi smatraju relevantnom. Naravno da je Aleksandru Popoviću mesto na Pozorju. To znaju dobro i sama pozorišta, pa stoga u godini njegove smrti spremaju predstave po njegovim komadima. Neke od tih predstava gledaćemo, uverena sam, na narednom Pozorju.“ Prošle godine je mjuzikl Srpskog narodnog pozorišta Violinista na krovu igran na Pozorju u čast nagrađenih, a ove godine će se i sam takmičiti za nagrade. Marina Milivojević Mađarev objašnjava da to ne znači nepotrebno dupliranje, i podseća da je i „2006. godine predstava Nahod Simeon Srpskog narodnog pozorišta premijerno prikazana na festivalu, a da je naredne godine opet prikazan na Pozorju i osvojio osam Sterijinih nagrada. Ove godine u čast nagrađenih biće prikazana predstava Nečiste sile Ljubiše Vićentijevića u režiji Bogdana Jankovića i produkciji NP Užice. Iskreno se nadam da će se dogodine ova predstava pojaviti u takmičarskoj selekciji i da će biti ozbiljan konkurent za Sterijine nagrade.“
Osim u „Krugovima“, inostrani teatar biće prisutan na Pozorju i u pratećem programu. „U želji da predstavimo novi model razvoja odnosa pozorišta i zajednice, pozvali smo u goste Sajmona Šarkija iz Nacionalnog pozorišta Škotske. On i njegove kolege osnovale su Nacionalno pozorište Škotske 2006. godine. Bilo je to vreme stalnog smanjivanja budžeta za kulturu, pa su počeli ne sa pozorištem-institucijom, već sa pozorištem koje će igrati predstave tamo gde se okuplja zajednica i koje će predstavama pričati priče koje su važne za tu zajednicu. Njihov projekat Pozorišta bez zidova naišao je na fantastičan odjek. Sredstva za pozorište i kulturu su počela da se povećavaju, a pozorište je omogućilo posao stotinama umetnika i izvelo veoma mnogo različitih predstava. Za izuzetan doprinos razvoju ideje pozorišta, Nacionalno pozorište Škotske dobilo je ove godine prestižnu evropsku nagradu Nova pozorišna realnost. Sajmon Šarki je veoma optimističan kada je u pitanju dalji razvoj pozorišnog života širom Evrope, i nadamo se da će deo tog optimizma preneti i na nas.“
