Gang Of Four, 9. V 2008, Bašta SKC-a, Beograd
Kakva prilika za najzad prvo gostovanje Gang Of Four (dalje: GoF) u glavnom gradu Srbije, nekad i Jugoslavije: Dan pobede (nad fašizmom), Dan Evrope, dva dana pred multiizbore, otvaranje sezone nekad (u novotalasno doba) čuvene bašte Studentskog kulturnog centra/SKC-a, i isti dan kad u Novom Sadu nastupaju Damned! O Istoriji sveta obe grupe imaju ponešto da otpevaju… Osnovani 1977, nulte godine panka, u industrijskom, neveselom Lidsu, politizovani i filozofijom i sukobima s britanskim neonacistima, studenti koji su ritam-i-bluz voleli previše da bi se zadovoljili art-rokom, GoF su ostali među najboljim i najuticajnijim sastavima novog talasa, otelotvorenje dragocenih dometa onog doba kad su ne samo rokenrol nego i muzička štampa zaista značili, i menjali oko sebe. Nikada bend pametnih momaka nije zvučao žešće, bez obzira na to da li su naziv uzeli po kineskoj ili francuskoj Četvoročlanoj bandi, a naslovi nekih članaka o GoF-u su nezaboravni Gabba, Gabba Hegel i The Debate Goes On.
Sredinom osamdesetih su GoF svoj besprekorni, ubitačni beli fank i kriptične, kontroverzne stihove, gotovo IQ-slogane, već utopili u smirujući novi talas i u severnoameričko tržište, nestavši ka glavnoj struji s promenljivim ritam sekcijama i bleđim albumima. U prošloj deceniji dva puta su se obnavljali bez puno efekta, da bi 2005. započeli u nenadmašenoj originalnoj postavi, posle dvadesetak godina: prva pobegulja Dejv Alen (Dave Allen, kasnije My Spine (Is The Bassline), Shriekback), zdepasti Hjugo Burnem (Hugo Burnham), koji je zvučao kao da vrhom palice ubija muve na koži doboša, pevač Džon (Jon) King i gitarista Endi Gil (Andy Gill, ali ne novinar kao njegov prezimenjak). Iako su njihov uticaj u međuvremenu obznanili U2, R.E.M., Nirvana i RHCP (čiji je debi-album producirao Gil), a koristili mnogi drugi (do – nije li smešno? – Franza Ferdinanda), iako su izveštaji veličali sklad i uigranost Četvorke uživo, međusobni odnosi četiri solidno zaposlena gospodina mahom u SAD – mediji, marketing, tehnologija, ekologija, univerzitet, muzika (Gil producirao i Killing Joke) – opet ih nisu predugo držali na okupu. Osnivačko-autorski, vitki tandem Gil/King u hodu je zamenjivao ostale, a nisu krili ni da neće biti novih pesama, samo kompilacija, novih verzija/snimaka i sl. Ako krećete s ovog kraja, probajte Return The Gift (2005, V2) i A Brief History Of The Twentieth Century (1990/2004, EMI – Dallas).
No, i ondašnje numere stameno stoje, možda stareći bolje od svih nas, postavljajući i većinu današnjih ključnih pitanja. Priliku da to lično provere iznenada su dobili i poklonici raznih uzrasta u Beogradu, pa ni visoka cena ulaznica (2000 dinara) nije sprečila više od 1000 ljudi da se podvrgnu zvuku sravnjenom sa vrhuncem GoF-a, drugim albumom Solid Gold, oko kojeg su stilski ujednačene i numere s prvog, kritičarskog ljubimca Entertainment! (1979, EMI), i s kasnijih albuma. Tako se npr. At Home He’s A Tourist bešavno naslanja na čisto zlato kao Paralysed (Endijev monolog!), i dalje previše zdravo i živo da bi se predali utisku straćene mladosti. Kao i obično, u demodiranim odelima, King demonstrira sve od orangutan plesa do poze Širi dalje, dok Gil uz nešto više mikrofonije u svom „uglastom“ (pred-digitalnom?) tretiranju gitare pokazuje kako jeste jedan od preteča trenda Guitar noize. Ali ne zavaravajte se, manje to ima veze s Hendriksom, nego je neposredni nastavak važne britanske loze koju je započeo Mik Grin (Mick Greene, The Pirates), a mutirao i proslavio Vilko Džonson (Wilko Johnson, Dr. Feelgood). Danas, Gil se na bini i kreće donekle kraboliko kao Vilko, a odnekle kao „postpank Pit Taunsend“.
Nažalost, jedva nekoliko dana ranije, GoF su opet ostali bez prvobitnih majstora u drugom redu (Alen je to objavio na svom blogu, tri dana pred koncert kod nas), ali mlađi bubnjar Mark Hini (Mark Heaney) i basista Tomas, odlično reinkarniraju moćni, valjajući i praskajući zvuk koji neretko nosi te pesme i bez gitare. Uspon Goa neizbežno se završio intimistički, trećim LP-om Songs Of The Free (‘82, Warner Bros/EMI), pa jezivo lepa We Live As We Dream, Alone odatle svodi jednočasovni program. Kratko, efektno, ništa slabije no nekad… oduševljeno primljeno. Prvi bis počinje I Love A Man In A Uniform, drugi I Found That Essence Rare. Ono što su nam uništili, i ono što nam nisu oduzeli, najzad ono što smo sami od sebe napravili… Živimo kao što odrastamo, svoji.
Na ulasku u legendarne, sad već preuveličane Osamdesete uticaj GoF na tadašnju svežu, novotalasnu rok scenu Jugoslavije neprocenjivo je uvećan brzim licencnim objavljivanjem izvanrednog albuma Solid Gold (1981, EMI – Jugoton), a posebno tada još retkim, pravovremenim gostovanjem. Uvaženi zagrebački umetnički Bijenale u maju 1981. otvorio se ka modernom rokenrolu, a zahvaljujući neposrednom angažovanju Dražena Vrdoljaka – jednog od pionira domaće rok kritike, a svakako i jednog od najboljih i najvažnijih promotera te muzike i kulture u celoj Jugoslaviji – zvezde koncertne večeri bili su baš Gang Of Four. U naponu snage, pred odlazak u Ameriku promovišući Solid Gold – koji je u SFRJ imao tiraž osetno veći nego na bilo kom tržištu van anglosaksonskog – GoF su održali jedan od svojih dotad najvećih nastupa, ujedno jedan od doživotno najboljih za većinu nas kojima se posrećilo da mu prisustvujemo, i da nas zagreju uzleteli Haustor i Šarlo akrobata. Oduševljenje publike pretočilo se u dugotrajniji uticaj na brojne prisutne muzičare i novinare, kreativno žigošući naraštaj.
Neko veče u Beogradu, Kingovo pozivanje na „pre 27 godina…ovde“ odnosilo se baš na taj trijumfalni nastup na Bijenalu u Zagrebu. Tužno, samo dan pre nego će GoF pohoditi neke od glavnih gradova bivših YU republika, Dražen Vrdoljak preminuo je posle duge bolesti.
Sin i ja stvaramo u porodičnoj kući, u našem kućnom studiju, ne sukobljavamo se, imamo blizak i topao odnos. Isto sam to zaključio dok sam čitao knjigu koju je napravio Spenser Tvidi, o ljudima koji prave muziku iz svog “bedroom” studija. Išao je sa drugarima po kućama i gledao kako ljudi snimaju uz pomoć štapa i kanapa
Na kraju “običnih” godina prave se liste knjiga, filmova i pozorišnih predstava. Međutim, ova godina je bila jedna od onih koju ćemo pamtiti po intenzivnoj borbi za društvene promene pa nema smisla ponašati se kao da je sve regularno. Zato ću u ovom tekstu pisati ne samo o predstavama već i o pozorišnim utiscima koje ćemo poneti iz 2025. godine
Neki od najvećih, poput Vitolda Gombroviča i Česlava Miloša, bez Ježija Gjedrojća gotovo sigurno ne bi postali ono što jesu. Ni s jednim od njih, međutim, nije bio u dobrim odnosima: bio je odveć konzervativan da bi prihvatio raspusnog Gombroviča i isuviše iskusan da bi tek tako ukazao poverenje preobraćenom komunisti Milošu. Nikada, međutim, nije odbio ni Gombrovičev ni Milošev tekst. Bio je previše dobar urednik da ne bi, sebi uprkos, shvatio o kakvim je piscima reč
Crkni, ljubavi, režija Lin Remzi, igra Dženifer Lorens; Marti Veličanstveni, režija Ben Safdi, igra Timoti Šalame
Poslednja objava o aktivnostima ministra Nikole Selakovića na sajtu Ministarstva kulture je od 29. decembra. Ali to što ne otvara izložbe, ne znači da nema druga posla
Teško je izračunati ko je koliko kriv za ponor u kojem je košarkaški klub Partizan. Ali predsednik Ostoja Mijailović volontira za najvećeg krivca time što ne razume da mora da ode i tako otvori šansu za novi početak
Pa šta ako je na trotoarima debeli sloj leda!? Nemojte da ste diletanti koji kukaju i kude vlast zbog više sile
Šta je pravi bezbednosni izazov za Srbiju? Većina građana u podne i u ponoć zna odgovor – to je Vučićev naprednjački režim
Novi Trampov poredak (I)
Najpoželjnija nekretnina za američkog predsednika Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
