Galerija

Posh
Razvoj tradicionalnih britanskih robnih marki
Muzej primenjene umetnosti

Par meseci pre nego što se američka pop ikona Madona udala za britanskog reditelja Gaja Ričija, njegov otac je za buduću suprugu svog sina rekao da je mila i jednostavna devojka. Od te devojke do vlasnice nekadašnjeg imanja Sesila Bitna, čuvenog fotografa, za Madonu možda i nije bio dug put, ali je zato POSH, kao „stil života“ i dalje san većine bogatih Amerikanaca.

Najzanimljivije je poreklo reči koju veoma često koristimo. Reč POSH je skraćenica od Port Out, Starboard Home, što znači leva strana prekookeanskog broda dok plovi ka Indiji, ili desna u povratku. To je najbolji smeštaj za one koji putuju između imperije i kolonije. Kabina se nalazi u senci i putnici mogu da sačuvaju svoj bledi ten. Vreme imperijalnih putovanja je prošlo, ali egalitarizam je samo naizgled izbrisao obeležja posh stila. Umesto plemića i državnika, pravi predstavnici visokog društva danas su filmske zvezde, sportisti, muzičari. U vremenu interneta i hipermarketa posh se posmatra sa izvesnom ironičnom distancom i postaje svojevrstan podsticaj za prodaju, a Britanija se trudi da tu i dalje prednjači.

Izložba „POSH-razvoj britanskih robnih marki“ je britansko (organizacija British council) predstavljanje razvoja vrhunskog dizajna i luksuznih robnih marki, koje se suočavaju sa ujednačavanjem društvenih slojeva, a pre svega globalizacijom. Firme koje su sinonim za luksuz, eleganciju i tradicionalno – Jaguar, Vedžvud, Barberi, Danhil, suočene su s činjenicom da posh nije više određen klasom, već novcem i da im opstanak zavisi od toga koliko će brzo postati dostupne većem broju konzumenata.

Ova izložba se bavi fenomenom dizajnerskog razmišljanja i stvaranja u okviru prestižnih kompanija, uzimajući u obzir promenu značenja klase i ukusa.

Nuspojave
Godišnja izložba Centar za savremenu umetnost
Salon muzeja savremene umetnosti

Izložba „Nuspojave“ bavi se širokim spektrom pratećih pojava različitih društvenih fenomena izazvanih tranzicijom, koji su prisutni u svim zemljama Istočne Evrope. „Nuspojave“ su brojne, nezaposlenost, porast kriminala, ravnodušnost, letargija, manjak imaginacije i solidarnosti, duhovno osiromašenje ili pojava klase nouveau riche.

Kustoski tim, ili kako sebe nazivaju „kolektiv“ koji radi pod nazivom „Što, kako i koga“, iz Zagreba nastojao je da izbegne koncepcijsku zamku striktno tematske izložbe u kojoj su radovi puka ilustracija kustoske ideje. „Nuspojave“ nude određeni koncepcijski okvir, vizuru iz koje predstavljene radove možemo očitati upravo na pozadini izgubljenih iluzija njihovog razrešenja u procesu „normalizacije“ i postupnog približavanja zamišljenom idealu liberalno-demokratske države i slobodnog tržišta, ostavljajući otvoren dijalog između umjetničke i kustoske pozicije“, zapisali su članovi „kustoskog kolektiva“.

Izložba „Nuspojave“ prezentuje širok spektar privatnih interpretacija i ličnih tema koje se postavljaju u odnosu na javno i političko, pa tako otkriva često potisnute i nevidljive identitete, indirektno se dotičući pitanja autentičnosti i fikcije, centra i periferije, i pruža drzak, smeo i duhovit pogled na društvene trendove koji oblikuju našu okolinu i stvarnost kroz mutacije i varijacije prvobitno naizgled jasnih i nedvosmislenih procesa.

Umetnici: EGOBOO.bits, Felix Gmelin, Igor Grubić, Sharon Hayes, Vlatka Horvat, Kristian Kožul, Andreja Kuluničić, Aydan Murtezaoglu, Serkan Ozkaya, Kirsten Pieroth, Bulent Sangar, Marko Tadić, Version.

Old now
Kritičari su izabrali 2004
Galerija kulturnog centra Beograda

Istoričar umetnosti Jovan Despotović dobitnik je nagrade „Lazar Trifunović“ u 2001. godini. Izložbom „Old now“ predstavlja umetnike koji su pre nešto više od dve decenije bili najznačajniji protagonisti preokreta u umetnosti zauzimajući kreativni prostor između tradicionalnih umetničkih disciplina – slikarstva i skulpture. To su Darija Kačić, Radomir Knežević, Mileta Prodanović, Mrđan Bajić i Destil Marković, koji su za ovu priliku izložili nove radove.

U katalogu izložbe Despotović objašnjava: „Najava promene u plastičkoj estetici posle minimalističkih i konceptualnih umetničkih ideologija osme decenije došla je naglo, za većinu neočekivano i na samom početku čak i neobjašnjivo. Velika tema pronalaženja načina prevazilaženja svakojakih i mnogobrojnih ograničenja postavljenih u epohama visokog i poznog modernizma (koje su predugo trajale u posleratnom periodu akademizujući ukupnu likovnu scenu) efikasno je razbijena finim konceptualnim razlaganjem na bitno u praksi i ideologiji vizuelnog stvaralaštva.

No, učinilo se, u jednom trenutku, umetnicima koji su tek stupali na scenu da je to prevazilaženje predugo trajalo, a potreba da se nova kreativnost postavi na drugačije, iznova materijalne osnove, narasla je do tog nivoa da je poput svojevrsne elementarne nepogode pokuljala kao očigledno promenjeno stvaralaštvo sa drugačijim ciljevima, namerama, razlozima…“