Gadne zverke sa dobrom idejom

Više generacija odraslo je prateći ilustracije i crteže Dobrosava Boba Živkovića. Kreativni raspon njegovih ilustracija kreće se od horora i SF-a, preko satire i karikature, pa sve do literature za decu i mlade. Nekoliko godina je radio i kao umetnički direktor studija „Sači i Sači“ u Beogradu. Više puta je dobio nagrade Neven, Zlatno pero, „Lazar Komarčić“ i Sfera. Od prošle nedelje, selekcija celokupnog njegovog umetničkog opusa prvi put se nalazi na samostalnoj retrospektivnoj izložbi u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, što je i povod za naš razgovor sa Bobom.

„VREME„: Pri najavi predstojeće izložbe i monografije, na Fejsbuku ste napisali: „Osećam se da sam ostvario svoj cilj.“ Koji je to cilj?

DOBROSAV BOB ŽIVKOVIĆ: U principu, svako treba da pođe od nule i da dođe do negde. Zaplet bilo koje bajke jeste taj put koji neko treba da pređe. Ja sam pošao od toga da sam dobijao trojke iz crtanja, preko toga da nisam mogao da upišem akademiju zato što sam stripadžija, pa su me tri puta u Udruženju primenjenih umetnika odbijali uz obrazloženje „ti crtaš savršeno, ali to je strip-crtež“, a za njih je biti stripadžija bukvalno bila uvreda. Ja sam, valjda, bio najgori đak generacije.

Znači, sve vreme si niža vrsta. Tako da od toga da sam, na očaj majke i oca profesora, išao na zanat u dizajnersku, pa preko toga da si na fakultetu među umetnicima, a ti nisi umetnik već si samo stripadžija, i onda se boriš i dočekaš da kažu kako će ovo biti jedna od najvećih postavki Muzeja primenjenih umetnosti. Samo to, nema nijedno „umetničko delo“, sve su stripovi i ilustracije. Ako postoji cilj, ako postoji nešto što treba da se postigne, onda u mom poslu ne postoji veći vrhunac od toga što sam umetnički muzej napunio stripom.

Ali, poslednjih decenija dosta se promenila i percepcija kod ljudi da su strip i ilustracija vrsta umetnosti.

Nije se menjala percepcija, ja sam je menjao. Ja sam imao srećnu okolnost… Kako kaže moja sestra: „Jao, Bobe, kad bi počeo nuklearni rat, ti bi karijeru napravio.“ Jer, devedesetih godina dok se ratovalo, svi pametni i dobri crtači su otišli iz zemlje, a ja sam ostao sam ovde. Lidija Taranović i ja smo držali sva izdanja za decu, bili su tu i „Tik-Tak“ i „Zeka“ na kojima su klinci rasli, pa onda je došao i rad u „Politikinom Zabavniku“. Bilo je brojeva „Zabavnika“ gde mi traže da ilustrujem sve priče u jednom broju, ali svaka da bude drugačija, da ne izgleda da je radio jedan čovek.

Na izložbi je i naslovnica onog starog izdanja To Stivena Kinga, sećam se da mi je zadavala noćne more više nego sam roman. Pričalo se da je postojalo nekoliko verzija te naslovnice?

Ne, ovako, Boban Knežević (pisac i izdavač fantastike, prim. aut.) je terorista, koji i dan-danas govori izdavačima da sam ja lenština i da moja prva tri crteža treba da se bace. Šta god da uradim – „baci mu prva tri, četvrti je savršen“.

Boban Knežević mi se javio dok sam još razmišljao da li ću da budem u životu veterinar ili crtač. Predložio je da piše stripove, a ja kao da crtam. Za šta sam ja bio nesposoban, jer ja jesam lenj. Radije bih da igram igrice nego da crtam, i onda ako mogu da ti kažem nešto kratko, ja bih da te ne davim stripom. Ako mogu nešto da kažem u jednom kvadratu, što bih poentu razvlačio na više strana.

A onda je Boban predložio da izdajemo knjige, a ja da crtam naslovnice i ilustracije. I to je počelo 1982. godine, od „Monolita“. Boban je gurao desetak godina protiv celog sveta. Svi su mu govorili da to ružno izgleda, a on je izdržao sa mnom. A ja sam faktički sve to vreme učio na tim izdanjima. Boban je i pomogao Goranu Skrobonji da objavi To, tako da je sve iz tog perioda.

Kritičari često navode: „Bobove ilustracije su groteskne i prenaglašene.“ Te horor i SF ilustracije iz „Znaka Sagite„, „Monolita„, pa kasnije „Politikinog Zabavnika“ jesu prenaglašene. Ali, i ove dečije i satirične ilustracije isto tako, i u tome je njihova draž.

Postoje profesije koje imaju zadatak da budu šizofrenične, da ih rade multiplicirane ličnosti. Ja ilustrujem knjige. Ja moram da odgovorim na temu svake knjige koju dobijem. Ako piše o fudbalu, ja moram da kažem nešto o fudbalu. Ja vodim razgovor sa knjigama i treba da budemo dovoljno komunikativni da vodimo bilo kakav dijalog.

Kad čekam knjigu, ne znam šta ću da dobijem. Ako je fantastika, okej, nju znam, i to je kao razgovor sa starim prijateljem. Ali, znaš kako, muka mi da već stoti put crtam zmaja. A kad neko dođe i pita da uradim knjigu o baletu, to je drugačije. Nikada u životu nisam bio na baletskoj predstavi, niti sam gledao balet, i to me zainteresuje da vidim kako bih ja to radio. A onda mi je cilj da se prilagodim toj temi.

Da li su deca najiskrenija publika?

Ja sam iskren crtač. Radim za sebe; ako je smešna knjiga, crtam dok se ja ne nasmejem, ako je horor, ne stajem dok meni nije odvratno i strašno. Kad radim, pokušavam da se igram i da

odgovorim. To je izazov. Sve drugo bi bilo, kako da ti kažem, kao kad rešavaš ukrštenice pa napišeš bilo koju reč u polja. Možeš tako da popuniš ukrštenicu, ali nisi je rešio. Igra je ako uspeš da rešiš tu knjigu. Da ispratiš šta taj pisac hoće da kaže i da li možeš ti to isto da kažeš, ali bolje od njega.

Da li je nekada teško naći komunikaciju sa piscem?

Nikada nije teško. To je kao i ovaj razgovor. Mi možemo da se lepo ispričamo i da se slažemo, a sa druge strane, možemo da se posvađamo.

Imaš nekoliko mogućih tonova. Evo, na primer, Jasminka Petrović ili Jelica Greganović, gde se odlično prepoznajemo. Jasminka radi tako što ostavi prostora. Ona nabraja „uzeo je jabuku, krušku… ananas“, a ja nacrtam da je on uzeo i lubenicu. To što fali u tekstu ja docrtam, jer ja ne objašnjavam idiotima šta je Jasminka želela da kaže, nego dodajem na njen tekst.

A imaš i ljude koji ti ne prijaju. U „Zabavniku“ se nekoliko puta desilo da sam u suprotnosti sa tekstom. Bio je onaj primer sa tekstom „Igrice kvare decu“, i onda ja nacrtam veliku ilustraciju o kojoj se povela velika diskusija. Na njoj tata gleda CNN u punoj ratnoj opremi sa ne znam kakvom atomskom bombom na televizoru, pored je majka drolja sa cigarama i špricevima zabodenim u vene, kučići mrtvi po tepihu… A klinac igra Tetris i „to ga kvari“. Tu se nisam složio sa onim što je pisac rekao. Što je opet ilustracija teksta, to je moj stav.

Kakav je proces od predloška, preko ideje, do realizacije? Jednom ste izjavili da je najteži posao taj prvi minut kada se rađa ideja.

Imam apgrejd te teorije. Shvatio sam da je problem u tome što da bi bilo šta radio, moraš da isključiš sve druge inpute. Problem je što ja prvo moram da zaboravim kako nemam pare da platim struju, da prekinu ovi na Fejsu da mi iskaču sa porukicama, da isključiš sve te probleme o kojima razmišljaš, i onda počneš: „A šta radi mali miš pred spavanje?“ Zato radim noću, kada prestanu telefoni, prestanu poruke, prestane internet, i onda lagano ulaziš u taj svet gde se kreveljiš i razmišljaš šta radi mali miš pred spavanje.

A koliko vremena treba da se rodi ideja… U stvari, nije problem u vremenu nego u težini. Posao je završen kada se setim šta je dobar odgovor na tvoje pitanje, odnosno knjigu. Crtanje je fizički posao, kao kad vezeš goblen tri dana.

Kada je posao gotov? Čest je problem kod mlađih crtača kada se odvojiti od papira.

Zavisi šta ti je cilj. Ja sam tu malo u sukobu sa većinom. Meni je uvek cilj da prenesem poruku. U trenutku kada prenesem poruku, moj posao je završen. Što manje rada, pre svega što imam još stotinu stvari koje treba da ispričam. Čeka me pet-šest knjiga koje sam odavno dobio kao zadatak. To je još pet-šest poruka koje moram da prenesem, a sad ja treba da gubim vreme na ovo što sam već saopštio. Ako publika može da shvati iz ovoga što sam nacrtao – gotovo.

Najfascinantnije je što se sada preko društvenih mreža najlakše dopire do ljudi. Jeste li bili svesni svoje popularnosti pre ere društvenih mreža?

Nisam, to je bio bazični šok interneta. Nisam mogao da shvatim da postoje ljudi koji prate moj rad i šeruju moje ilustracije. Zašto? Bio sam iznenađen.

Dobro, manje je bitno koliko sam ja popularan. Ono što je lepo a što ljudi ne kapiraju jeste da su, da prostite, mediji umrli – novine i televizija. Umetnost funkcioniše kada stigne do ljudi. Nekada je bilo – ako te novine objave, na primer „Vreme“, videće te ljudi. Inače, ostaješ anoniman. To je bila moja sreća sa „Zabavnikom“ jer je on u jednom trenutku imao tiraž 80.000, što je značilo da će isto toliko porodica videti moj crtež.

E sad za prva dva sata na Fejsbuku 80.000 ljudi vidi crtež. Olakšan je pristup ljudima, i to ne samo meni već svakome. To je predivna anarhija. Sada stavi na internet, ako si dobar, ljudi će šerovati i toliko ćeš imati publike. Sledeći put će ti početni broj pregleda biti još veći. Faktički, za tri crteža na Fejsu može da te prati milion ljudi, što ima Zombijana. Jednom sam radio sa nekom bankom i kažem im da bi bilo dobro da uzmu nekog mladog ilustratora, predložim Zombijanu, ona je genije. A oni mi odgovore: „A ne, nju smo uzeli pre vas!“ Ona je detence koje je tek počelo, ali preko interneta. Ona nema savršen crtež, ali ima poruku. Niko nikada nije rekao: „Jao, bože, što Bob lepo crta konje.“ Ali za svaki crtež kažu: „Jao, bože, kako budali ovo pada na pamet?“ I tu ti se završava umetnost – kako mu ovo pada na pamet!

Kada bi Bob radio naslovnu ilustraciju za „Vreme„, šta bi nacrtao?

Problem sa „Vremenom“ jeste taj da se ja ne bavim političarima. Postoje stvari koje užasno mrzim, a jedna od njih su političari. S druge strane, mislim da, kada podvučem crtu, postoje ratnici poput Petričića i Koraksa. A ja nikada nisam bio borac, mene je sestra branila do srednje škole. Ja nisam ratnik i pokušavam da naučim klince. Džaba je to što vi političare pobedite ako klinci nemaju šta da rade u životu. Ja pokušavam da im otvorim vrata, da im napravim nove svetove, da im dam nove ideje, da vide nove stvari. Ali ne mogu da se bijem, ne mogu da se prepucavam sa političarima. Pre svega, zato što nemam rešenje. Treba da im kažeš: „Odjebi ove budale, nego…“ I šta raditi drugo? Nekad sam mogao da im kažem „… nego Diznilend“. A sada i Diznilend smrdi, i to je đubre. Više nemaš ni opciju American dream, sada je i on odvratan. A ima i toga da sam starac, pa, kako da kažem, nema nade, oduvek je bilo gadno.

Ono što me sprečava da ti dam rešenje za naslovnicu „Vremena“ jeste to što mi dolazimo iz zla. Ne postoji humanizam i demokratija koju su ovi sada srušili. Ako i jeste, to je samo bila ideja, kao i komunizam ili zagrobni život. Još uvek je živa prva crna žena koja je ušla u belačku školu u vreme rasizma. Aboridžini su do pedesete godine svrstavani u biljke. A da ne pričamo o tome šta je bilo još ranije, spaljivanje veštica, inkvizicija, ratovi… Mi dolazimo iz pakla, tako da nemaš tu „ovi su sve zasrali“. Ovi su logički sled tog pakla iz koga dolazimo. Mi smo gadne zverke, samo sa dobrom idejom da bi jednog dana mogli biti bolji ljudi. E sad, ne idemo koracima kojima bismo želeli, nego su nam koraci sitni, i zbog toga se ljudi bune.

Ali kao društvo idemo nekada korak napred, pa korak nazad…

Zavisi kako gledaš. Ako gledaš duži vremenski period, onda idemo napred. Nekada su fašisti vladali Evropom. Danas kao ne vladaju. Odnosno, malo vladaju pa malo ne, pa ima ljudi koji razmišljuckaju. Ako gledaš istoriju ljudskog roda, to su veliki pomaci. Ali ako gledaš samo između četvrtka i utorka, onda se tu i tamo pojavi budala.

S druge strane, u nekom periodu života sam shvatio da postoji muški parfem od 700 evra. Kroz celu istoriju ljudskog roda, mi imamo te dve kaste. Ništa se nikada nije promenilo. Mi kao vrsta imamo ideje komunizma, humanizma ili demokratije, ali u principu smo u robovlasništvu. Kada su se robovi pobunili, odjednom je bilo „čekaj, care, nema više robovlasništva; mi smo feudalci a vi ste kmetovi“. A šta se menja? „Ništa, mi imamo parfem od 700 evra, a vi ste govna i radite da preživite.“ A onda kad su se i kmetovi pobunili, onda je bilo „nemoj, mi smo socijalisti a vi ste radnici“. A šta se menja? „Ništa, mi i dalje imamo parfem od 700 evra, a vi ste govna.“ I onda dođu kapitalisti, biznismeni, i ništa se ne menja. Stalno imaš tu jednu kastu koja ima plavu krv i rodoskrnave se između sebe, i imaju neke klubove privrednika ili poslanika u koje ne smeš da kročiš, i u kojem nema hrane nego samo bifteci.

Na kraju, da li stvarno misliš da kada proteramo ove, da će da dođu, ne znam, žene u crnom da nam vladaju. I da li su one uopšte naše, ili su jedne od njihovih koje čekaju svoje vreme.

Pa šta je rešenje za nas?

Ne za nas, pričamo o naslovnoj strani „Vremena“. Eto, moje rešenje je defetističko: grupno silovanje, a ja treba da biram za koga ću da se udam. Eci-peci-pec, ti si mali zec…

Ja sam politički problematičan. Mislim da mi nećemo ništa rešiti, već je to pitanje evolucije, valjda ćemo jednog dana da nadrastemo. Na primer, Japan. Oni su otišli korak dalje. Problem sa politikom i naslovnom stranom „Vremena“ jeste što mi ne prelazimo na crveno zato što će nas videti pandur. Japanci ne prelaze na crveno jer to tako ne treba. Ono što čini civilizaciju i ljudska bića jeste dogovor. E, Japanci poštuju dogovor u svim oblastima. Oni su mala zemlja sa ograničenim resursima, koja je postala jako društvo, civilizacija ljudskih bića; a mi smo samo grupa besnih džukaca na ulici od kojih svaki samo gleda kako će da prigrabi svoje.

Hiljadu nijansi svakog lista

Retrospektivna izložba Dobrosava Boba Živkovića u Muzeju primenjenih umetnosti u Beogradu

Više od pet stotina radova odabranih za retrospektivnu izložbu BOB manji su deo ilustracija kojima je Dobrosav Bob Živković obogatio i učinio prepoznatljivim više od 200 knjiga i mnogobrojnih novina i časopisa za 37 godina stvaralaštva. Izložba je rezultat saradnje Muzeja primenjene umetnosti i izdavačke kuće „Kreativni centar“, koja ovom izložbom obeležava 30 godina od objavljivanja prve knjige.

Od „Studenta“ gde je objavio prve ilustracije, preko „Tik-Taka“, „Dnevnog telegrafa“, „Evropljanina“, „Politikinog Zabavnika“, edicije „Znak Sagite“ i almanaha naučne fantastike „Monolit“, pa do knjiga koje na njegovom radnom stolu čekaju da ih ilustruje, najprisutniji deo opusa Boba Živkovića vezan je za izdanja „Kreativnog centra“. Slobodan Jovanović, inače autor retrospektive Boba Živkovića, ocenjuje da je to jedan od najznačajnijih opusa u savremenoj srpskoj ilustraciji.

Ljiljana Marinković, direktorka „Kreativnog centra“, zapisala je u monografiji objavljenoj povodom ove izložbe da je početkom 1989. godine njen otac Simeon Marinković „tragao za ilustratorom za svoju prvu slikovnicu“ i da su joj u „Dečjim novinama“, gde je tada radila, odmah preporučili Boba Živkovića. Njih dvojica su se „brzo dogovorili o saradnji i u toku dve godine nastala je serija od dvadeset slikovnica o životinjama – slikovnice Žapče. Oduševljavali smo se tim prvim ilustracijama, njihovim živim bojama na finom kartonu, preciznošću s kojom je Bob radio. Bez obzira na to što on danas kaže kako ‘takvog ilustratora ne bi zaposlio ni pod razno’, u tim prvim ilustracijama i dalje mogu da pronađem sve što i danas smatram najvažnijim osobinama Bobovog rada: duhovitost, inteligenciju, sposobnost da ilustracijom nadogradi tekst tako da svaki pojedinačni crtež priča novu priču, to što svaki detalj na crtežu smatra podjednako važnim i radi ga maksimalno posvećeno. (Ako na Bobovom crtežu vidite drvo sa hiljadu listova, znajte da je svaki od tih listova drugačiji!)“

U početku saradnje, Živković u „Kreativni centar“ prenosi stil koji je razvijao u „Tik-Taku“ u ilustracijama za decu, objašnjava Slobodan Jovanović, a zatim u knjigama Nacionalni park Srbija (Dragoljub Ljubičić Mićko, 1999) i Kako da najlakše upropastite rođeno dete (Nadežda Milenković, 1996) „crteži postaju kompleksniji, detaljniji i Živković sve više koristi karikaturalan pristup u formiranju karnevalskih likova.“ Na plakatu Ne dô ti Bog što ti roditelj pomisli, koji je objavljen uz tu knjigu, podseća Jovanović, prikazane su „male karikature, kao kadrovi u stripu, svega onoga što može da zadesi dete ako se obistini ono čime mu roditelji prete. Živković kroz humor oslikava komunikaciju između dece i odraslih, gde problem nastaje u bukvalnom shvatanju saveta/pretnji odraslih.“ U knjizi Nacionalni park Srbija Živković koristi „psihološku sličnost svojih likova sa životinjama, čiji trupovi (ili grudi, bicepsi) postaju dominantan deo tela koji ih pokreće kroz dešavanja u knjizi.“

Neke od svojih najznačajnijih radova, takođe za „Kreativni centar“, Bob Živković je realizovao u saradnji sa spisateljicom Jasminkom Petrović. Edukativne, zabavne i pronicljive, knjige Jasminke Petrović i Dobrosava Boba Živkovića u konstantnom su autorskom dijalogu, koji uvek iznedri neke nove forme ilustrovanja knjiga za decu i omladinu. Početkom dvehiljaditih to su Seks za početnike, Bonton, Porodica i Škola, a kasnije oblikuje korice knjiga za tinejdžere Leto kad sam naučila da letim i Sve je u redu gde „predstavlja turbulentno psihološko stanje mladih junakinja, koja simbolizuju dešavanja u knjigama.“ Jovanović dalje objašnjava da je u knjizi Seks za početnike bilo neophodno približiti deci razne aspekte seksualnog sazrevanja, pa je i ton ilustracija malo ublažen, primeren tinejdžerima. Na tim ilustracijama Bob Živković primenjuje preuveličavanja, hiperbole i komiku grotesknog stila. Njegovi likovi postaju paradigme društvenih pojava karakterističnih za našu sredinu, ali koje se mogu razumeti i u širem kontekstu.“

U brojnim intervjuima Bob Živković naglašava da nikada ne bi mogao da se bavi nekim drugim poslom i da nikad neće prestati da se njime bavi. Zato ovu retrospektivnu izložbu (2 – 23. oktobar) treba shvatiti kao presek do sada urađenog i kao najavu narednih likovnih predstava sveta kakvog ga vidi i oseća Bob Živković.

S.Ć.