Fusnota za kraj velikog opusa

Poslednji film istaknutog filmskog stvaraoca Mladomira Puriše Đorđevića (1924–2022) Usta puna zemlje bio je jedan od najiščekivanijih filmova na upravo završenom 51. FEST-u. Film je prikazan na zatvaranju, 5. marta 2023. godine, u do poslednjeg mesta ispunjenoj najvećoj sali MTS dvorane, u okviru programa “FEST masters”. Prisutni su bili u prilici da te večeri iskuse jedno veoma posebno filmsko iskustvo: pred publikom je, tri i po meseca nakon Đorđevićeve smrti, prvi put prikazan testamentarni film autora koji je svetsku slavu stekao 60-ih godina prošlog veka zahvaljujući kvartetu Devojka (1965), San (1966), Jutro (1967) i Podne (1968).

Posmatrano iz takve perspektive, ta nedelja je bila veoma posebno veče, snažno protkano uspomenom na Đorđevića, te svojevrsno stavljanje tačke na njegovu višedecenijsku karijeru i život dug gotovo čitav vek, sve to upotpunjeno prikazivanjem njegove poslednje režije koja je, imajući u vidu poodmakle godine autora i činjenicu da film u bioskopu nije imao još od 2007. (ako računamo krajnje zlosrećno ostvarenje Dva zasnovano na prozi Zorana Živkovića) tj. od 1997. (ako kao graničnik uzmemo ambiciozniji i uspeliji Tango je tužna misao koja se pleše), već sama po sebi “dar sa neba” i čist ćar; film koji dogodio u poslednji čas, onda kada mu se niko, pa ni sam Đorđević, nije nadao. Imajući u vidu navedene okolnosti, kvalitet Đorđevićevog testamentarnog filma u toj čitavoj postavci i nije od ključne važnosti. Ipak, imajući u vidu da je tekst pred vama filmska kritika, neophodno je da se, doduše “u rukavicama” iz poštovanja prema preminulom autoru i njegovim poodmaklim godinama, osvrnem i na domete onoga što sam te večeri video na velikom platnu MTS dvorane.

Usta puna zemlje svakako nisu remek-delo, pa čak ni film koji se može nazvati važnim i uspelim. Ipak, pred nama neosporno jeste delo koje predstavlja sublimaciju Đorđevićeve karijere i života, i taj (para)filmski naboj ga čini zanimljivijim nego što ono u suštini zapravo jeste. Bez predznanja da je film režirao devedeset osmogodišnji reditelj, i to na samom kraju života, Usta puna zemlje bila bi svakako tek fusnota. Sa tim predznanjem, ova “labudova pesma” postaje pravi podvig i film koji će zainteresovati svakog iole posvećenijeg proučavaoca srpske kinematografije.

Đorđević je već dugo želeo da snimi film po romanu svog prijatelja Branimira Šćepanovića (1937–2020), i to mu je i pošlo za rukom zahvaljujući produkcijskoj kući Apollon koja već neko vreme na srpske festivale i u bioskope plasira niskobudžetne filmove upitnog kvaliteta. Đorđevićev film se tako našao u okviru Apollonovog paketa od 52 filma čije je konačno odredište istoimena striming platforma. Usta puna zemlje je sedmi prikazan Apollonov film i svakako najviše autorski od naslova iz dosadašnje ponude koja se sastoji od brzopoteznih komedija (Dženga, čudna igra, Džem od kavijara, Porno priča, Sa’rana, bižuterija i po koji kaput) i drugih žanrovskih uradaka snimljenih uz skromna sredstva (triler Luča, erotska drama Troje). U tom nizu se Usta puna zemlje izdvajaju kao film koji je po konceptu najbliži odrednicama “autorski” i “nekomercijalni”, i kao takav je kuriozitet u okviru Apollonove ponude.

Film počinje “rušenjem četvrtog zida” i obraćanjem reditelja publici, sve sa reminiscencijama na Drugi svetski rat i Đorđevićevom pričom o tome kako je prvi put video okupatore i čuo ih kako pevaju na nemačkom. U kakvoj vezi je ovaj petominutni uvod sa središnjim, glavnim delom ostaje nedovoljno jasno, baš kao što štrči i završni segment koji je, praktično, film o filmu, tzv. making of, u kome pratimo kako je proticalo snimanje. No, Usta puna zemlje traju svega 75 minuta, a od toga desetak otpada na taj “uvod” i “epilog”, pa pretpostavljam da su ti segmenti tu kako bi se dosegnula potrebna minutaža za dugometražni film, kao i da bi se odala počast nedavno preminulom reditelju. Pomenuti središnji deo predstavlja jednosatnu (i koji minut preko toga) adaptaciju Šćepanovićevog kratkog romana koji je po mnogo čemu izuzeten i čija je filmska verzija, iako uglavnom verna predlošku, lišena brojnih slojeva i samim tim ogoljena, svedena na osnovu i potku. Šćepanovićev roman je psihološki, ispripovedan iz više perspektiva, dok u filmu nema objašnjenja i pojašnjenja.

Radivoje Raša Bukvić glumi Marka, sredovečnog muškarca koji od medicinske sestre (glumi je Sonja Kolačarić) saznaje da mu je preostalo još tri meseca života. Očajni Marko beži iz bolnice, pakuje kofere i kreće ka svom rodnom kraju u vrletima Crne Gore, ali tokom puta silazi sa voza i završava lutajući šumom. Uskoro nailazi na dvojicu lovaca (Lazar Jovanov, Andrija Kovač) koji, iz čistog mira, počinju da ga proganjaju sa namerom da ga ubiju, usput lažući da im je begunac naneo nepravdu. Hajci se ubrzo pridružuju i drugi progonioci (pastir, šumar, grupa rekreativaca i mnogi drugi), svi rešeni da, vođeni krvoločnom stihijom razularene rulje, progonjenom “napune usta zemljom” i “izvade srce”. Radnja nije data hronološki, već su potera i bliža/dalja prošlost (bolnica, te Markovo detinjstvo) isprepleteni, što je postupak koji je iskorišćen i u romanu. Manji deo filma se odvija u gradu i vozu, a oživljavanje 70-ih u koje je smeštena priča sasvim je pristojno izvedeno, i tu posebne pohvale zaslužuje naš legendarni scenograf Milenko Mile Jeremić. Ipak, treba naglasiti da se 80% filma odvija u šumi, po danu, što je, bar kada gledano iz vizure producenta, najisplativiji mogući koncept, mada je istovremeno i dvosekli mač pošto je potreban veliki trud i talenat da se tako svedena postavka razigra i oneobiči. Iskusni italijanski direktor fotografije Đino Sgreva se trudi, i dobrim delom uspeva, da svojom pokretnom kamerom obezbedi neophodnu dinamiku (sve to uz izdašno korišćenje dronova), ali koherentonosti i unutrašnje logike manjka. U romanu je sve logično i povezano, u filmu nije.

Dubravka Lakić je tokom ceremonije zatvaranja, u svojstvu predsednice žirija koji je Ustima punim zemlje dodelila nagradu “Milutin Čolić” za najbolji srpski film na FEST-u, istakla kako je Đorđevićev film “nezavršen”. Ne bih da ulazim u to da li je ta opaska o “nezavršenosti” njen lični utisak ili filmska kritičarka dnevnog lista “Politika” zna nešto što zvanično nije saopšteno, ali Usta puna zemlje definitivno ostavljaju utisak filma kome nešto nedostaje.

Pojedini delovi i scene deluju savim zaokruženo i promišljeno, druge su tek skicirane. Da bi se film mogao razumeti, neophodno je prethodno pročitati roman, što svakako jeste priličan hendikep. Bukvić se iz okrvavljenih petnih žila trudi da udahne život Marku, mada je to veoma teško pošto nismo dobili priliku da glavnog junaka upoznamo kako treba, a bez toga teško da sa njim saosećamo i da za njega navijamo. Sonja Kolačarić ima izuzetno nezahvalnu ulogu sa tek par replika, ona je dopisan lik koga nema u romanu, medicinska sestra i “idealna draga” koja se javlja u Markovim vizijama (nije objašnjeno otkud Markov ljubavni interes za ženu koja mu je saopštila smrtnu presudu). Likovima koje tumače Jovanov i Kovač nedostaje motivacije, dok je Marjan Apostolović kao šumar veoma pojavan, mada, kao i ostali, nedorečen. Posebno je dobra scena pri kraju filma u kojoj se progonioci, u trenutku predaha, vesele, kupaju i piju koktu (sve to upotpunjeno prizorom obnažene kupačice – što je takođe dodatak u odnosu na roman), a sam kraj donosi, baš kao i u predlošku, kontemplaciju o prkosu i smrti.

U konačnici, Usta puna zemlje su pre svega oproštajni film i kao takvog ga treba percipirati i vrednovati. Projekcija na zatvaranju 51. FEST-a bila je izuzetno prikladna, tim pre što je na istom festivalu, nepunu godinu ranije, Đorđević dobio nagradu “Beogradski pobednik” za životno delo. U sklopu FEST-a, uz kontekst, Đorđevićeva poslednja režija je dobila dodatni smisao; van tog konteksta, teško da će za nju biti većeg zanimanja šire publike i gotovo mi je nezamislivo da će ovaj film u jednom trenutku biti emitovan na programu TV Pinka koja je, kao i Apollon, deo korporacije Pink Media Group.

No, bez obzira na to, ovaj film jeste fascinantan epitaf u kome, pa makar i na mah, radost življenja nadjačava neumoljivost smrti. Usta puna zemlje su konačni Đorđevićev osmeh u mraku bioskopske sale.