Filozofija igre

Prividni paradoks igre glasi ovako: igra je moguća samo ako joj se priđe s najvećom mogućom ozbiljnošću. Zašto paradoks? Zato što se čini da igra i ozbiljnost ne staju u istu rečenicu. Igrači, međutim, koji nisu posvećeni igri, oni koji se, recimo, vuku po terenu, ili lopticu udaraju bez volje – uništavaju igru. Ozbiljnost igrača s jedne strane, te lakoća igre, samosvrhovitost i mogućnost izlaska iz igre s druge, nisu uzajamno suprotstavljeni, nego su, naprosto, različiti činioci igre. (Paradoksi igre, bili stvarni ili prividni, neprestano se ulančavaju, pa sledeći paradoks kaže da odveć ozbiljni igrači, oni koji previše ozbiljno shvataju i sebe i igru – ubijaju igru. Igrač, dakle, mora biti krajnje ozbiljan i, u isto vreme, neozbiljan.) Poneseni lakoćom igre, bravurama Čarlija Čaplina, na primer, umemo zaboraviti kakva se posvećenost nalazi u njenoj osnovi, kao što nas čvrstina izraza jednog Ive Andrića – a i on se držao strašno odmereno, suzdržano i ozbiljno – navodi na to da zaboravimo kako su i njegove pripovetke – igra. Da nisu igra, ne bi bile genijalne. Na opštijoj ravni: umetnost dostojna tog imena uvek je, bez razlike, igra. Upravo zbog toga ništa manje nije zahtevna ni uloga čitaoca: dobar čitalac mora umeti da se igra makar onoliko koliko i dobar pisac, ako ne i više. Od kako je počeo da piše zatočen je Ante Tomić između razigranosti svojih tekstova i zaborava njihove ozbiljnosti. Kao da ono Tomićevo društvo iz Poskokove drage, svi oni muškarci bez brkova zaklanjaju najvažnije u Tomića: raskošan, jedinstven pripovedački talenat. Jer da zašto bi Glembajevi, Budenbrokovi ili Katićevi, bili vrednija tema od Poskokovih? Nije valjda otud što su oni tako beznadežno gospodstveni i savršeno izbrijani, dok je ekipa iz Poskokove drage tako primitivna i brkata? Nije valjda otud što je Tomić neozbiljan pisac, a Dobrica Ćosić tako posvećen? Ili je baš to u pitanju? Zar ne bi doktorska teza na katedri savremene hrvatske književnosti, s naslovom, recimo, „Patrijarhat u delima Ante Tomića“ bila akademska poslastica? Bi, naravno. Ali to bi pretpostavljala ne samo lucidnog i odvažnog mladog čitatelja koji se ne boji igre, već i profesora s integritetom koji bi takvu temu ohrabrio i prihvatio.

U redu. Ako je tome već tako, da li taj Tomić, ako je već faca kakvom ga ovaj tekst hoće prikazati, može da ponudi i nešto drugo ili drugačije od onoga što nam servira u svojim romanima i novinskim tekstovima? Ako ništa drugo makar da nam pokaže da ume drugačije, kao, recimo, što je Džojs to pokazao u svojim ranim radovima, pa je onda mogao da divlja do mile volje u Uliksu i Fineganu? Pravićemo se da ovaj zahtev nije nedotupavan i shvatićemo ga ozbiljno. Kao prvo, čitaocu koji ume da se igra ništa više od sage o Poskokovima nije potrebno da bi (lako) prepoznao Tomićevo umeće pričanja priča, ali ako ne – evo zbirke priča Pogledaj što je mačka donijela. U dvanaest priča nejednake dužine, ali vrlo ujednačenog kvaliteta, Tomić je i više nego ubedljivo pokazao da jezikom može da uradi šta god poželi.

Tamo gde je potrebno da se razgrana kako bi uvezala nekoliko složenih sudbina i spojila nekoliko vremenskih planova, kao u Svatko je nečija budala, priča će dobiti tridesetak stranica. U malo dalmatinsko mesto sklono raspadanju, dolazi kontroverzni biznismen kako bi na mesto nekadašnjeg socijalističkog hotela napravio turistički kompleks. U njegovoj ekipi nalazi se i advokatica Vera koja je rođena u tom mestu. S dolaskom ekipe iz Zagreba malo će se mesto uzburkati, Verino će prisustvo uznemiriti duhove prošlosti, a naročito dva lika koja su, uglavnom iz zezanja, ušli u strukturu lokalne vlasti. Ispostaviće se da upravo od njihovih glasova zavisi hoće li krajnje sumnjivi projekat – proći. U žestokom okršaju sadašnjosti i prošlosti poispadaće neki kosturi iz starih ormara, sadašnjost će se pokazati odvratnijom nego što je izgledala, ljudi oštećeniji nego što su i oni sami slutili, a priču će Tomić ispričati bez ikakvih viškova ili manjkova, dinamično, duhovito, dobro. Tome nasuprot Zemlja naših djedova zaprema jedva četiri i po stranice i nudi mnogo više sadržaja nego što njena dužina obećava. Ne samo što će rasplet biti šokantan, nego središnja duhovitost, s ukazivanjem jedne lascivne sablasti, toliko je urnebesna da se čitalac dugo koleba između nezaustavljivog smeha i potpune zgranutosti. Veliki šoping priča je o vitalnosti i borbenosti žene koju još samo očaj održava zdravom, „Tomo i Kamičko“ ostavlja nas, u svojoj beskrajnoj nežnosti i zastrašujućoj grubosti – bez reči, Sveta obitelj iz Smiljeva razara religijsko-palanačko licemerje i sapripadnu glupost, dok posle Karuza, posle te priče o malom moleru (pituru, kažu Splićani) zaljubljenom u operu, za koga je stvarnost tek daleki i nerazumljiv šum, dugo gledamo u jednu tačku na zidu pokušavajući da shvatimo šta nam se upravo dogodilo: jer kako da prihvatimo da su bezrazložno zlo i bezuslovna ljubav tako blizu jedno drugom? Na jednu bismo priču, ipak, koliko se god činila kao stilska vežba na karverovski način, posebno skrenuli pažnju: Ti ne ideš nikamo naprosto je savršena. Izmeštena iz ovih naših krajeva u Ameriku, ispričana na osnovu labavih naznaka, priča u kojoj su tišine gušće od svega što je napisano, dokaz je da Ante Tomić u jeziku može sve. Jer, on se, naprosto, igra.