Filmofilija u tri k(o)raka

Verovatno nikada nije zgoreg podsetiti se krupnog i neprolaznog značaja filmofilije kao, čini se, korena svake iole aktivne, vitalne i koliko-toliko zdrave kinematografije, a posebno to ima rezona u trenutku kada se ovdašnji prikazivači usled novih pandemijsko-kriznih ograničenja praktično bore za projekciju ili dve po danu više. A o filmofiliji se može diskutovati uz oslanjanje na filmologiju u primenjenom vidu, za šta je sada odličan trenutak sa podosta konkretnih povoda, jer su u ponudu ovdašnjih knjižara u kratkom periodu pristigle tri „filmske knjige“, tj. tri knjige o filmovima. U pitanju su sledeće knjige: Pisci u bioskopu: književna istorija naših filmskih doživljaja (antologija) Slobodana Šijana, Estetika avangardnog i eksperimentalnog filma: Telo, rod i identitet // Evropa – SAD – Srbija Ivane Kronje i 50 godina filmskog hita u srpskoj kinematografiji 1969–2019 Marine Fafulić Milosavljević, sve tri u izdanju Filmskog centra Srbije (FCS).

Metaforički posmatrane kao nekakva celina, ove tri knjige, naravno, svaka na svoj način i u skladu sa naumima i pristupima gorepomenutih autora, kao i usled osobenosti fenomena na koje su usredsređene, zaista uverljivim glasom podsećaju na narečenu važnost filmofilije i filmofilmskih strasti kada je reč i o propratnim aspektima te planetarno, možda i endemski prisutne i čudesno istrajne strasti, a uz to ukazuju i na polivalentnost po pitanju mogućih uglova iz kojih je moguće analizirati, poimati i u neku ruku živeti za/kroz film, a da pritom i dalje budu sasvim jasno vidljive brojne postojeće dihotomije na temu filma i srodnih mu idejnih i drugih rukavaca. Baš kao što je u uvodu u svoju vrsnu studiju Žanrovi američkog filma: Pristupi kritičkoj teoriji popularnog filma (prevela grupa autora, priredio Nebojša Pajkić, objavili Prometej i Jugoslovenska kinoteka) istakao glasoviti Stjuart M. Kaminski: „Većina nas priznaje i nelagodno se oseća pred svojom nesposobnošću da se bavi popularnim filmom. Nama se dopada njegova forma, shvatamo da on ima veliki značaj, ali ne znamo kako da mu pristupimo. Za profesora koji želi da se bavi filmom na nivou njegovog značaja za društvo i studente, popularni film postaje neophodno oruđe, ali najčešće će se taj profesor, pošto nije u mogućnosti da priđe žanru i popularnom filmu, vratiti na staru ideju filma kao umetnosti. Postupajući tako, on najverovatnije propušta da se bavi onim filmovima koji se najviše tiču i njega i studenata. Mnogi profesori i kritičari misle da je njihova dužnost da uzdignu ‘ukus’, a ne da shvate filmove na koje studenti i publika zaista reaguju…“ A tri pomenute knjige, posebno ako se ciljano shvate kao skladni delovi, naravno, posve slučajno „sročene“ celine, pružaju izobilje dokaza o iskrenoj vezanosti autora za film kao fenomen, film kao medij, ali, što je iznimno važno, kao svojevrstan povod za užitak, bez čega nema ni pominjane strasti niti potonjih poriva da se o filmu zbori i pred drugima – i to u vidu ambiciozno i postavljenih i u delo sprovedenih knjiških dela.

Završnica podnaslova knjige Pisci u bioskopu: književna istorija naših filmskih doživljaja otkriva njenu bit i njenu evoluciju; ovo je antologija u kojoj je ovaj naš cenjeni i popularni sineasta sabrao odlomke iz (tuđih) literarnih dela koja se zbivaju i/ili su u dovoljno očiglednoj vezi sa bioskopima kao ipak višestruko dokazano najprirodnijim od svih mogućih i sve brojnijih habitata kada pričamo o filmu i gledanju (a onda i doživljaju) filma. Kako je pojasnio sam priređivač, on je uvek verovao da je doživljaj filma podjednako vredan kao neki doživljaj iz stvarnog života i da zavređuje da se o njemu piše kao o sastavnom delu životnog iskustva, a onda je postepeno otkrivao da takvih tekstova u našoj književnosti ima više nego što je prvobitno mislio. Izbor je po više osnova eklektičan i dobro je što je tako – ne samo zarad eklektike kao uvek zgodnog cilja da se barem proklamuje, već i stoga što punoća i sugestivnost argumenta u prilog gore izrečene teze značajno zavise upravo od heterogenosti, žanrovske, stilske, vremenske, kontekstualne… odabranih odlomaka. U tom pogledu, Pisci u bioskopu… zahvataju zbilja široko – od Laze Kostića, Vinavera, Boška Tokina, preko Vladimira Pogačića, Ive Andrića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Milovana Đilasa, Vladimira Dedijera, te Aleksandra Petrovića, Živojina Pavlovića, Karanovića, Grlića, Radivoja Lole Đukića, Makavejeva, Mirka Kovača, Aleksandra Tišme, Judite Šalgo, Tucakovića, Tirnanića, Dubravke Ugrešić, Basare…, pa sve do Vuleta Žurića ili Ilije Kurjaka, kriptičnog pisca čiji identitet u ovih par godina i dalje nije utvrđen i potvrđen.

Kako je u kratkom predgovoru Pisaca u bioskopu (knjigu su uredili Miroljub Stojanović i Petar V. Arbutina, za dizajn je zaslužan Andrej Dolinka, a knjigu su združenim snagama objavili Filmski centar Srbije i Službeni glasnik) obelodanio sam Šijan, imao je želju da pokaže „sve bogatstvo naše književnosti o filmu, tom fenomenu koji je svojom pojavom izmenio svet, ali je manje poznato u kojoj meri je njegovo prisustvo u ovoj sredini ostavilo traga u našoj literaturi“. I, procenjeno na osnovu krajnjeg učinka, ciljano je u potpunosti i ostvario, a u ovoj knjizi se, između ostalog, možete podsetiti i magije krajnje unikatnih književnih glasova, što je još jedan golem plus u prilog ovom nesvakidašnjem izdanju zbilja ozbiljnog i ambicioznog opsega. Magija je magija, pa i kada se sve ogoli, kao, recimo, u ovoj knjizi takođe izdvojenoj prozi nikada dovoljno vrednovane i hvaljene Judite Šalgo, čija se priča Black &White delom odigrava i u neimenovanom amsterdamskom porno-bioskopu, a u kojoj zatičemo i ovu sjajnu i izvanredno ilustrativnu rečenicu: „Gola je i kamera koja ih snima; prilazi im slobodno, čas licu, čas ruci zauzetoj gestikulacijom ili prijateljskom igrom sa sagovornikovim spolovilom, švrlja naokolo kao i sve ostale zvanice: obraćaju joj se opušteno, pružaju joj čašu viskija, o njoj traže mišljenje o krivulji svoje dojke ili o mudrosti svoga pupka.“

A i Ivana Kronja u svojoj opsežnoj monografskoj studiji podugačkog naslova Estetika avangardnog i eksperimentalnog filma: Telo, rod i identitet // Evropa – SAD – Srbija (takođe u izdanju FCS-a) uspeva da ostvari zacrtano, konkretnije – da dovoljno jasno i argumentovano mapira i pred potencijalno čitateljstvo iznese sudove i zaključke na temu estetike filmske avangarde, teorije predstavljanja, te kulturološke i filmološke analize istorije srpskog eksperimentalnog filma. Naravno, ovo je knjiga koja stiže obeležena osobenošću svog predmeta istraživanja, jer, ako ćemo pošteno, avangardni i eksperimentalni film ne samo srpskog i regionalnog nego i znatno šireg geografskog i kulturološkog profila ostaje nepoznanica i za temeljnije i strastvenije među filmofilima sa podužom gledalačkom kilometražom, kao i pojačanim apetitima. Tu svoju svrshishodnost iznalazi ova opsežna i detaljistički konciprana studija o struji koji dobar deo svoje vitalnosti i sporotinjajuće, sporovoznije, ali i nesporno istrajne privlačnosti crpi iz te svoje neprolazne andergraund suštine.

Knjigu je, kako je otkrila Ivana Kronja, inicirala ljubav prema fimovima Maje Deren (Eleonora Derenkovska, 1917–1961), poznate i kao „majka“ američke filmske avangarde, a, kako je knjiga nastajala tokom očito nešto dužeg perioda, tematski vizir se proširio i na prikazivanja tela u savremenoj umetnosti, estetiku kvir filma i kritiku okultizma na filmu, čime ova Kronjina studija dobija i na aktuelnosti, u trenutku kada se filozofija, sociologija, antropologija u svojim današnjim pojavnim oblicima u velikoj meri ispomažu i teorijom i istorijom filma, pa i konkretnim filmskim analogijama i referencama, odnosno, kada kvir estetika i kvir teorija čine jedan od kamena-temeljaca ovovremenskih identitetskih preispitivanja čak i u planetarnim razmerama. Čini se da će upravo ti segmenti ovoj hrabro temeljnoj studiji (sa oko 600 stranica „gabarita“) podariti šansu da iskorači iz inicijalnijih akademskih i stručnih okvira, tim pre što je ovdašnja filmologija ipak i dalje usmerena na analizu i vaganje dometa i značaja prijemčivijih ostvarenja zamašnijih metraža.

S druge strane, knjiga Marine Fafulić Milosavljević preciznog naziva 50 godina filmskog hita u srpskoj kinematografiji 1969–2019 nedvosmnisleno akcenat stavlja na ono što je gorenavođeni Kaminski smatrao popularnim filmom. Sam naslov je posve iskren i precizan, a tu je na ključnom mestu i idejnoj ravni postavljen fenomen domaćeg filmskog hita koji tu biva analiziran na prvom mestu sa teorijskog aspekta, konkretnije, podrobnim prikazom definicija i evolucije filmskog hita na ovim prostorima i u ovdašnjem kulturološkom i distributivno-prikazivačkom kontekstu, te faktografski izdašnim podsećanjem na istorijski razvoj produkcije hitova i odlike savremene produkcije, a tu su i konkretni primeri kao nužna ispomoć i zdravorazumski pristup materiji koja bi, inače, lako mogla da sklizne put rafalnog nabrajanja činjenica, koje nikako ne bi smele da budu sebi svrha.

Verziranost Marine Fafulić Milosavljević za (samo)izabranu temu je neupitna, čitav je niz dokaza u prilog tom dovoljno snažnom i postojanom utisku koji prati čitaoca kroz celu knjigu, koja, da pomenemo i to, iz drugog plana dovoljno rečito progovara i o ovdašnjim životima, pop-kulturnim previranjima i potresima, konzumerističkim i pokloničkim potrebama i preferencama, u doba prvih koraka na tom polju neretko dirigovanih iz vrha vlasti, namerene da i taj deo života svojih potčinjenih drži pod nekakvom, ali svakako osetnom kontrolom. Očigledno je da je knjiga proistekla i izrasla iz ranije akademske teze, ali donekle ostaje žal što se nije značajnije posegnulo za pravljenjem vidljivije kopče sa recentnijim fenomenima, budući da se ova knjiga bavi veoma fluidnim pojavama koje se rađaju, zamiru i smenjuju i brže no što se na prvih nekoliko pogleda čini.